Ознаке

, , , , , ,

Чисто одбранаштво, одбрамбена свест, фиксација злогуком „стабилношћу“ – увек су самоубиствени. Народ, који стоји у месту, неизбежно постаје плен грабљивица: примери Римске империје и садашње Западне Европе то очигледно демонстрирају

(km.ru, 21. 12. 2017)

Стогодишњица две (руске) револуције није дала одговоре на питања, стара више од сто година.

Како избећи стагнацију, после које увек долазе револуције и хаос, а у реалностима XXI века – скоро увек и туђинска управа?

Како превазићи јаз између елита и народа, који је данас шири, него почетком прошлог века?

Како савладати раскрсницу вредности, како превазићи страх да се формулишу нова државна идеологија и нови светски пројекат?

Не стоји ли иза тога бојазан од свађе са западним елитама?

Да ли су оптимални – баш за Русију – републиканско политичко уређење, прихваћено 1917. године, а такође и социјално-економско уређење западног типа, прихваћено 1991–1993. године?

Одговора нема… Дискусија је гурнута под тепих – или је у најбољем случају препуштена политкоректним историчарима, који се обично плаше да повуку паралеле са садашњошћу и будућношћу, да извуку закључке за власт и друштво.

Нажалост, грешке са почетка прошлог века се понављају.

Чисто одбранаштво, одбрамбена свест, фиксација злогуком „стабилношћу“ – увек су самоубиствени. Народ, који стоји у месту, неизбежно постаје плен грабљивица: примери Римске империје и садашње Западне Европе то очигледно демонстрирају.

Засад Русија – захваљујући Криму и новој улози на Блиском истоку – помало компензује оно стратешко повлачење, које је почело у време Карипске кризе и завршило се готово потпуним губитком утицаја на догађаје у Кијеву, Харкову, Одеси.

Алтернативе Путину данас нема – иако већ сада треба трагати за лидерима, међу којима би се могао наћи не „именовани“, него баш изабрани, од народа прихваћени наследник.

Узгред, док се на либералној страни упечатљиви лидери одавно приказују и рекламирају, конзервативно-патриотска страна очигледно заостаје – умногоме због уситњености и интрига.

Више од тога: земљи је потребан „стари нови Путин“. Способан не да „издржи“ четврти председнички мандат, већ да обезбеди нове продоре – пре свега у интелектуалној сфери, у области демографије (ту се ништа неће постићи без стварања нове „Русије породичних кућа“), у утицају на догађаје у Европи, укључујући Западну.

Проповедање православља на Западу могло би да реши његове проблеме – како духовне, тако и световне. Да помогне повратку хришћанском разумевању карактера тамошњих друштава. Да обузда закулисне елите, које се боре против хришћанства. Да стави под знак питања моралну легитимност глобалне финансијско-економске архитектуре.

Православље није само „лична вера“. Оно има свој, у Светом Писму и Предању јасно изражени поглед на економију, културу, политику, државу, војску. Тај поглед треба ширити по читавом свету, чак иако он суштински противречи представама западних елита и оним политичко-правним конструкцијама, које су породили лажноименовано „просветитељство“ и „велике“ револуције тајних сила.

Ради „православног продора“, неопходно је да се у Цркви чују сви гласови, а пре свега – глас Христа. А да калкулантство одступи пред пламеном вере – колико год он изгледао безумно за рационалисте и себичњаке.

Црквени живот 2017. године обележиле су сувише уопштена дискусија о стогодишњици трагедије – и врло конкретне одлуке Архијерејског Сабора.

Фактички је одбачен – уз снажне гласове „одоздо“ – предлог новог катехизиса, који је био покушај либералне „кодификације“ православне веронауке (у њему је било врло мало речено о есхатологији и баш ништа – о Божијој казни).

Фактички су одбачени и још либералнији документи прошлогодишњег „критског сабора“, које је одобрио Сабор 2016. године, али које су критиковали богослови, пастири и православна јавност у целом свету.

Ипак, још није решен проблем чланства у „Светском савету цркава“, у којем главну реч воде ултралиберали, који су у суштини изгубили право да буду називани хришћанима. Није превазиђена ни инерција екуменизма, који је одавно изгубио динамику и претворио се у остатак „детанта“ 60-90-их година прошлог века.

Сада је неопходно обраћати се јасном, часном и нелицемерном речју целом свету, а посебно заблуделом Западу.

Превео: В. Кршљанин
Опрема: Стање ствари
(Факти, 1. 1. 2018)

Advertisements