Никола Маловић: 2018 – Don’t happy, be worry

Уколико се у години пред нама призна отцјепљење Косова под било којом формулацијом, кључеви судбина оних којима је до слободе, самосталности и суверености – биће само у рукама СПЦ. Уколико се појави патријарх, те позове народ да стане уза њ, ако анатемама изопшти вучије и дачије, ако позове сестринске православне цркве да му се нађу на страни, што би се – реално – догодило, ако позове на непризнавање велеиздајничких потписа од Бриселског споразума наовамо, имаћемо државу. По коју цијену, не знам, али знам да бомбардовани поново бити нећемо

Страшни суд, фреска, детаљ, манастир Грачаница, приморски мајстори

Људи с нешто животног искуства већ знају, за разлику од младих, да се ваља клонити оних којима никад није потаман, што не значи да зналачки све вријеме не треба ослушкивати пулс наде сопственог народа.

Обичан човјек са сазнањем на чему је то осовљен данашњи поредак може да се обрише, али је ипак гушт гледати у колору, умјесто у црно-бијелој техници.

У духу младости је да буде револуционарна, а у духу зрелости да буде конзервативна. У све старијој Европи, па и у Србији и Црној Гори, естаблишмент се уби да подиђе духу старости – поузданој гласачкој маси – јер је у духу старости да не разумије ич од компликоване прожимајуће геополитичке свакодневице. Стари људи као и дјеца желе да в-ј-е-р-у-ј-у, па им политичари на власти причају приче, што се прецизније зове storytelling илити умјетност политичког завођења причом.

Дијете лажемо да бисмо му поједноставили живот и учинили га схватљивијим, дочим владајуће структуре медијским изнутрицама варају сениоре, постепено их увлачећи у колаборацију. Јер се од пензионера тражи глас за трку према националном дну.

Ако је ок да све одлуке које јесу или ће бити донијете у нашим тзв. парламентима немају никакву снагу док их не аминује прокуратор – није ок да останемо и без црквене организације. Јер једино она може да стане у крај растакању свих вриједности на којима и даље опстају наде у боље сутра. Не негдје тамо далеко, него наде у боље сутра овдје – гдје смо или где смо своји на своме.

Како ће то Српска православна црква урадити, и да ли ће, ја не знам.

Оно што видим од мора до Дунава јесу душе разапете између класичног родољубивог наратива и storytellinga о денацификацији као предуслову.Српска је црква све богатија, све ближа унији с Римом, и све отуђенија од народа који се такође разлабавио у вјери па допушта да му се пред очима новотари. Глаголом којим завршава минула реченица почиње кварење традиције којој ништа није недостајало, јер да јесте – зар би опстала вјековима? Данашњу цркву да ли би препознао патријарх Павле?

Од бољег живота у 2018. нема ништа. Чему се обичан човјек у распродатим земљама може надати? И на основу којих економских параметара? Са стажом који ускоро улази у пунољетство причам како је Његошева Црна Гора била земља без путева, без школа, без болница, без привреде, без, без, без… али је имала духовну и моралну вертикалу, те тако опстала до мјере да очара за њу пребогату Боку Которску да јој се придружи 1813. у државотворном смислу, те је била идол устаничкој, такође слободарској Србији.

Данас су и Србија и Црна Гора, на начин који никад неће бити предочен сениорима током вијести у трајању минут-два, географије без икакве шансе за дугорочни бољи живот, иако су – парадоксално – ово једине географије на којима наш народ, с другим народима и народностима у суживоту, може проживјети вијек достојан човјека.

Уколико се у години пред нама призна отцјепљење Косова под било којом формулацијом, кључеви судбина оних којима је до слободе, самосталности и суверености – биће само у рукама СПЦ. Уколико се појави патријарх, те позове народ да стане уза њ, ако анатемама изопшти вучије и дачије, ако позове сестринске православне цркве да му се нађу на страни, што би се – реално – догодило, ако позове на непризнавање велеиздајничких потписа од Бриселског споразума наовамо, имаћемо државу. По коју цијену, не знам, али знам да бомбардовани поново бити нећемо.

Уколико се Српска православна црква не пројави у 2018. г, години пројектованог признавања Косова*, суштински ће престати да постоји као организација. Не рачунајући оне којима је једина вјера у сребрњаке Јуде Искариотскога, Србима ће преостати само вјера у Исуса Христа.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С, 1. 1. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

3 replies

  1. Пројавиће се, истинобранитељни и слободом устројени, правословесни и вером осољени брате Никола, пројавиће се БЛАГОДАТ НЕСТВОРЕНА, кроз ГЛАВУ ЦРКВЕ у ДУШИ ЊЕНОЈ, како се вазда пројављује откад ГЛАВА ОД УГЛА ЦРКВУ зида и узраста, светемељи у вери, нади и ЉУБАВИ, пројавиће се на ЛИТУРЂИЈИ СВЕТОЈ, БОЖАСТВЕНОЈ све кано и досад, у молитви и трпљењу, кроз праведнике, безмолвије и умилење, безазленост и радост патње, пројавиће се у БОГОРОДИЧИНОМ ХИЛАНДАРУ где је свеприсутна и свепросторна, свевремена и свепрожимајућа, ПРОЈАВИЋЕ СЕ јер ЈЕСТЕ, пројавиће се макар Патријарх ћутао благодат своју, јер ћемо МИ, заветно и саборно, усрдно и верно, одговарати – И ДУХУ ТВОЈЕМУ! Заједничаримо ОРГАНСКИ, а организационо, организационо је пропадиво и квариво ако није на камену, већ на песку засновано… А да има оних гордих, расколних, јересних, слабих што камен у песак ситне, па са тридесет сребрењака кулу вавилонску зиђу, зиђу вучје и дачје, милово, досово и све друго јалово, БЛАГОДАТ БОЖЈА од њих нас чува…

    Свиђа ми се

  2. Одличан крај текста. Видим однекле ми познат, не личи баш на Маловића. Негде сам са га читао раније, а нигде навода и извора. Убацим неке формулације у претраживач, кликнем. И гле:
    „… Ако се ништа од препорученог не предузме раније и ако ствари ипак дођу довде, тада ће кључ ваше судбине држати у рукама ваша Црква. Ако се Црква одлучно успротиви свему овоме, ако позове патриотску јавност и народ да стану иза ње, ако запрети анатемама и изопштењима, ако отворено позове друге православне цркве и пријатељске државе (Русију, Кину, Грчку…) да је подрже и помогну, ако одбије да призна легитимност велеиздајничког потписа и захтева референдум који би био посебно контролисан — све што Американци и њихова колонијална управа дотад буду урадили може се распасти у парампарчад. А ако Црква не уради тако, суштински ће престати да постоји. Преостаће вам само јеванђеоска вера у Сина Божјег, без организације.“
    То је чувени текст „Велеиздаја на расклапање“ Бранислава Матића, објављен још 28. августа 2017. Можете видети овде:
    http://www.e-nacija.com/u-medjuvremenu/389-iza-kulisa/1450-veleizdaja-na-rasklapanje
    Слажем се са изнетим ставовима, али чему преписивање? Зашто без наводника? Па још још је јаче и ефектније ако имамо на нешто озбиљно да се позовемо? Ех!

    Свиђа ми се

  3. Види, Маловић стварно покупио, скоро од речи до речи. И то што је мењао, само је кварио. Али нека, понављајмо ми ове отрежњујуће реченице што чешће, са наводницима или без. Нека се над њима замисле сви који треба. Нека би дао Бог да се опасуље пре катастрофе.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s