У току година комуникације на ФБ више пута сам био сведок или учествовао у разговорима који као да воде глуви људи. Притом се глуви људи труде да разумеју шта неко има да им саопшти али овде је та глувоћа узрокована углавном нестрпљењем или сујетом
Један од наших великих проблема је што не умемо да разговарамо на прави начин.
Да би разговор био успешан саговорници треба да умеју не само да говоре, него пре свега да умеју да слушају.
Ко уме да слуша може да буде на добитку. Може нешто да научи, да исправи неке грешке у својим размишљањима, да прошири знање, освоји нови угао гледања на ствари, све у свему – боље да разуме тему о којој се разговара.
Разговор нам отежава пре свега сопствена сујета – жеља да смисао разговора нађемо у супериорном испољавању сопственог мишљења, затим разна одвлачења пажње којих у овом времену технике има напретек, журба због које одговор почнемо да смишљамо и пре него што смо чули шта саговорник има да нам каже.
Понеко се труди да научи боље да слуша, понеко не. Свеједно онај ко уме да слуша у бољој је позицији него онај ко не уме.
Уколико се стално подсећамо да је боље слушати другог из радозналости него из бонтона или великодушности (то јест ако се трудимо да задржимо интересовање за оно што слушамо), ако се у разговору трудимо да понешто што смо чули а мислимо да је важно и поновимо, уколико саговорника подржавамо постављањем питања и потпитања или невербалним знаковима и рецимо оним чувеним потврдним „мхм“ и тако му помажемо да до краја што јасније изнесе мисао, ако се трудимо да не почнемо да смишљамо одговор још док слушамо саговорника, и ако не журимо са изражавањем неслагања било које врсте пре него што саговорник доврши шта је имао – постајемо бољи у слушању. Разговор постаје бољи. Па чак и ако се саговорник не труди на исти начин као ми.
Наравно, ова мање-више позната једноставна правила успешне комуникације често наилазе на препреке у виду давитеља, самозаљубљених и логореичних типова којих на тлу наше епске културе има довољно , али треба их се држати што дуже можемо. Ако нам је стало да разговор буде успешан.
Комуникација овде на Фејсбуку је у нечему олакшана у нечему отежана у односу на разговор уживо. Недостаје рецимо невербалних знакова подршке и разумевања некоме ко говори али пошто су коментари у дијалогу писани – лакше се испрате до краја и имамо времена да их разумемо па тек онда срочимо одговор. Ако нисмо толико самоуверени да и док читамо коментар већ унапред знамо шта ће бити до краја и пре свега ако у старту не мислимо да коментар нема никакву вредност јер се не слаже са нашим мишљењем.
У току година комуникације на ФБ више пута сам био сведок или учествовао у разговорима који као да воде глуви људи. Притом се глуви људи труде да разумеју шта неко има да им саопшти али овде је та глувоћа узрокована углавном нестрпљењем или сујетом.
Понекад помислим да би комуникација преко Фејсбука могла да нам свима послужи за бољу комуникацију уживо. Као неки тренинг. Али ако желимо да ФБ користимо као тренажер, минимум правила доброг понашања би био да ако се са неким не слажеш прво поставиш питања да би проверио да се можда не ради о неразумевању, да не осудиш никога пребрзо као припадника овог или овог супротног табора, па тек онда да донесеш свој закључак. и, наравно, ако дође до наставка дискусије да се трудиш да супротне ставове искористиш за проверу сопствених и њихово усавршавање или мењање а не да имаш искључиву жељу да их потреш или да доминираш по сваку цену.
Осмелио сам се да напишем нешто о овоме због тога што ме тренутно није нешто овде „вруће“ нагнало да се том темом позабавим (а било је таквих ситуација колико хоћеш) него што сам налетео на занимљив чланак о слушању при разговору, па да поделим основне закључке. Можда може да буде од користи.
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Categories: Преносимо
Оставите коментар