Ознаке

,

Ослобођење Косова неће бити само чисто политичко, већ – што је неупоредиво важније – морално и духовно. У свету којим управљају, па чак и дефинишу, лицемерје, издаја и кукавичлук – а лаж пре и изнад свега – Косово не може бити ослобођено. Међутим, ја исто тако знам да лажи, па чак ни смрт, не могу да поразе Истину и да ће Косово зато опет бити слободно

Православно Косово

Генерал Ратко Младић, који је напунио 75 година, прошле недеље је осуђен на доживотну робију од стране НАТО кенгурског суда под називом „Међународни кривични трибунал за бившу Југославију“, или МКТБЈ. Вредно је помена то да је Младић – исто као председник босанских Срба Радован Караџић и председник Србије Слободан Милошевић пре тога – био ухапшен и испоручен НАТО мучитељима од стране српских власти. То нам каже све што нам је потребно да знамо о текућем колонијалном статусу Србије и о компрадорској природи режима који је на власти у Београду.

Са становишта Англоционистичког царства, суштина је у томе да се понизи народ који му је пркосио. Јер – будимо сасвим јасни – баш то је онај прави и неопростиви грех за који Срби сносе кривицу и због чега су понижавани: они су се усудили да се супротставе Англоционистичком царству и они су то учинили са ослонцем на сопствене снаге, и то чак без значајне руске подршке. Босански Срби су били једини који су пркосили Сједињеним Државама, Европској Заједници и НАТО пакту не само без подршке Русије, него чак и без подршке југословенских власти из Београда (Слободан Милошевић је наметнуо санкције својој српској браћи у Босни!). Поступајући тако, босански Срби су показали свету пример храбрости какав типични савремени Европљанин није способан ни да замисли, а камо ли да схвати. Рат у Босни је углавном био лоше схваћен док је трајао, а сада је већ у великој мери заборављен. Без обзира на то, ја бих устврдио да је тај рат одиграо апсолутно кључну улогу у обликовању деценија које су уследиле. Зато, хајде да се подсетимо на неколико ствари које су се тада одиграле.

Пре свега, то је било студија случаја џиновског лицемерја, издаје и кукавичлука, од чега застаје дах. Лицемерја – зато што је Србима издата „заповест“ која је гласила „не смете се отцепљивати,“ док је заповест Словенцима, Хрватима, босанским Муслиманима и, касније, Албанцима гласила управо супротно: отцепљујте се, тако што ћете административне границе претварати у државне. Издаје – зато што је Југославија била једна од држава-оснивача Покрета несврстаних, па ипак наводно несврстане државе су се сврстале уз Империју и против Југославије. Најзад, кукавичлука – зато што ни једна једина земља није смогла храбрости да каже истину о геноциду над Србима у Хрватској и Босни у време Другог светског рата док су, истовремено, проливали цунамије суза за Камбоџу, Руанду и, наравно, онај обавезни „холокауст.“ Сви су одвраћали поглед, и баш они који су такорећи дан раније вршили нечувена зверства (а на Хрвате и Немце то се посебно односи) „великодушно“ су посаветовали српске жртве да прошлост препусте забораву и да историја више није битна. И када је на крају међународно право отворено и безобразно било нарушено, када су „западне демократије“ употребиле своје ваздухопловне снаге за пружање подршке УЧК терористима и силеџијама, ни један једини правник или политичар није имао довољно мозга да схвати шта се догодило. Догодило се то да је онога дана када је прва бомба пала на Србију целокупан међународноправни поредак изграђен после Другог светског рата био смртно погођен. Тешко ми је да себи представим ишта срамније и одвратније од понашања европских земаља које не само да нису мрднуле прстом у одбрану државе која је припадала њиховом кругу, него су одушевљено учествовале у злобном и срамном рату који је био поведен против српског народа.

Заиста, тај рат је обухватао „све по списку,“ сваки прљави трик је био искоришћен против Срба: бројне „фолс флег“ операције, псеудо геноциди, илегално тајно наоружавање терористичких дружина, тајна испорука оружја примаоцима који су се званично налазили под ембаргом, циљани напади на грађанско становништво, употреба забрањеног оружја, коришћење званично „демилитаризованих зона“ да би се прикриле (до зуба наоружане) позамашне војне формације… Шта год хоћете, тога је био. Ако је нешто било одвратно, било је сигурно употребљено против српског народа. Чак и циљани напади на дотадашњу светињу – новинарску професију – били су дозвољени уколико су новинари били Срби. А што се Срба тиче они су, то се подразумева, били демонизовани. Милошевић је постао „нови Хитлер“ (скупа са Садамом Хусеином) а они Срби који су се латили оружја да би одбранили своју земљу и своје породице постали су геноцидни Четници.

Један од најгорих аспеката овога рата било је апсолутно поражавајуће понашање муслиманских држава и заједница широм света. Они су се сви сврстали у знаку подршке својој наводној „браћи“ у БиХ, мада су ови задњи били (1) корисне будале Империје, (2) највећим делом нерелигиозни, и (3) уколико јесу били религиозни, онда ближи саудијској „вахаби“ мустри ислама (као и у Чеченији, узгред буди речено). Уместо да се потруде да разумеју шта се стварно догађало, огромна већина муслимана широм света одреаговали су импулсивно, на начин који бих ја назвао „грешила или не – то је моја умма!“ Чак су и Иранци упали у Англоционистичку замку. Муслимани широм света постали су жртве империјалне преваре и непуну деценију касније нашли су се у истоветном положају у коме су пре тога били Срби.

Има и таквих који би рекли да је то било нека врста кармичке правде, али ја се томе уопште не радујем зато што су муслимани који су на својој кожи осетили оштрицу империјалне политике већином били невине жртве, а не политичари који су се сврставали уз савремене Крсташе и Јевреје а против својих суседа православаца. Фиктивни „геноцид“ босанских муслимана од стране Срба, а поготово мит о Сребреници, Империја још увек користи у настојању да подели православне хришћане и муслимане, да би на тај начин ефикасније господарила и једнима и другима или – још боље – да би се они једни против других међусобно тукли.

Да, сви антимуслимански ратови који су били вођени после 9/11 имају своје методолошке корене у Хрватској, Босни и на Косову. Долази, међутим, дан када ће муслиманима то постати јасно. Они ће тада критички преиспитати оно што су мислили да су знали о ратовима у Босни и на Косову.

Тренутно, исти западни лицемери који звоцају о „руској окупацији Крима“ заборављају да је тамо био одржан референдум где је 96,77% становништва гласало да се прикључе Русији. Или, када то и помену, они кажу да је то било противзаконито зато што су људи наводно гласали док је у њих „било уперено оружје.“ Али оно што никада не спомињу је то да на Косову никаквог референдума никада није ни било, чак ни после потпуног етничког чишћења Косова. (Највећи од свих лажова, Обама, чак је једном приликом устврдио да је Косово напустило Србију после спроведеног референдума!)

Знам да се у горњим редовима користе изрази који су неуобичајени у политичким анализама. Речи као „лицемерје,“ „издаја,“ „кукавичлук,“ „срамно,“ „одвратно“ и сличне делују исувише пристрасно, емотивно и недовољно објективно или неутрално. Међутим, ја са поносом објављујем свој потпуно ненеутрални став у односу на овај апсолутно одвратни и неморални рат против српског народа. На основу чега би се могли надати некаквој промени у овом одвратном свету у коме живимо уколико не би користили моралне категорије и ако не би изражавали бес онда када је тај бес оправдан? Баш онако како је Кенеди изјавио да је Берлинац и као када су десетине хиљада пасивних ТВ посматрача са испраним мозговима изјављивали да су „Чарли Ебдо,“ ја сада изјављујем да сам ја поносни и непокајани српско-босански Четник! Када је у питању српски народ, код мене нема „неутралности“ нити је желим и – тачка!

Има још један прилично заборављени догађај из истог периода, али за који би се могло рећи да представља вододелницу. То је било 24. марта 1999. када је руски премијер Евгеније Примаков, током лета за Вашингтон, сазнао да су САД и НАТО напале Југославију. Примаков је сместа наредио свом пилоту „налево круг“ изнад Атлантског океана уз упутство да се врати за Русију. Примаков, који је преминуо 2015. године, био је врло уважени државник и дипломата, са репутацијом која је остала нетакнута до данашњег дана. Његов заокрет изнад Атлантског океана биће забележен у историји као први весник руског отпора Империји. Могло би се рећи да је то обележило крај једне ере када је Русија још увек гајила наивне наде да њени западни партнери ипак нису све сами гангстери и насилници. И још једна ствар: Примаков је био управо она врста актера из руске дубоке државе који је могао да одигра кључну улогу у смењивању Јелцина. Могуће је да ћемо једнога дана сазнати да је баш линч српског народа од стране Запада одиграо опредељујућу улогу у довођењу Владимира Путина на власт. И то би представљало још један пример кармичке правде.

Најзад, америчко-натовска агресија на Југославију показала је по први пут ограничене домете удара ваздухопловством и крстарећим ракетама на добро утврђеног противника. Седамдесет осам дана под ударом бомби и ракета јесте било болно, повредило је и убило велики број цивила, али српска војска на Косову остала је у суштини нетакнута. То је разлог зашто су удари из ваздуха морали бити проширени на читаву Југославију, да би се терорисали цивили, онако како су Британци то радили током Другог светског рата против Немачке а Израелци против Либана 2006. године. Али оно што је на исход пресудно утицало није била примена НАТО ваздушних средстава, него је то био једноставан и циничан договор између Милошевића и Империје: уколико он пристане да преда Косово, биће му допуштено да остане на власти. Милошевић је то прихватио, да би касније био убијен у Хагу. Толико о онима који своју будућност поверавају Империји …

Гледајући уназад, могло би се опростити некоме ко би одавде извукао закључак да је српски народ био потпуно понижен и да је њихов дух отпора скршен. У одређеној мери то несумњиво јесте тачно, и то објашњава постојање про-НАТО и про-ЕУ политичких снага у данашњој Србији. Међутим, оне постоје искључиво захваљујући томе што их Империја финансира и одржава (на пример, српски медији су у потпуности под контролом Империје). Дозволите ми да вам предложим следећи мисаони експеримент.

Замислите за тренутак да је Империја пропала. Више нема НАТО пакта, па вероватно ни ЕУ. Хајде да допустимо да још увек тавори неки сужени НАТО и нека мала ЕУ, упркос свему. Али – што је битно – више нема Камп Бондстила. Шта мислите, шта би се у том случају могло догодити?

Етнички очишћена Крајина по свој прилици није вредна да се због ње ратује. Под претпоставком да сте Србин, да ли би заиста желели да имате Хрвате за суседе? Колико би било паметно да свој живот и животе своје породице стављате на коцку живећи у малим и практично неодбранљивим енклавама, где би били окружени људима који су безброј пута доказали да ће – кадгод им се укаже прилика – покушати да једну трећину вашега народа превере, трећину побију и трећину протерају? Наравно, многи Хрвати су дивни и пристојни људи којима не би пало на памет да спроводе Усташку политику, али се показало да у пракси ти добри Хрвати нису имали никакву тежину ни у Другом светском рату ни у задњем империјалном рату против српског народа. Да сам Србин, ја никада не бих ни размишљао о повратку у Крајину, просто зато што је ризик превелик.

Босна је, међутим, друга прича. Јадни босански Муслимани били су искоришћени као топовско месо и неизбежно ће кад тад схватити да су се у овом рату сврстали на погрешну страну. Према томе, за Босну још увек има наде. Поред тога, босански Срби су ипак победници у рату који се тамо водио. Да, они су на крају били принуђени да прихвате лошу понуду зато што су се, у суштини, сами борили против читаве планете. Али, са друге стране, могло би се такође рећи и то да је њихова одважност принудила империјални блок да прихвати постојање Републике Српске у оквиру Босне, што они свакако нису желели. Упознао сам довољно босанских Срба да бих могао рећи за њих да су изузетно жилави и храбри и да ће чим НАТО пропадне, а то ће се неминовно догодити, они лако доћи у положај да прописују улове будућег суживота босанским муслиманима и Хрватима. Када се то догоди, надам се да ће Русија активно понудити свој „чеченски образац“ и да ће на босанске Србе утицати да према својим бившим непријатељима заузму човечан и умерен став. Држећи у виду то да, авај, оптужбе на рачун босанских Срба да су и они чинили ратне злочине несумњиво садрже језгро истине, мада количина тих злочина није ни близу онога што се тврдило у пропаганди, ја сам уверен да ће се босански Срби овом приликом понашати суздржано и часно.

А шта рећи за Косово? То је место где се налази на стотине православних цркава и манастира који су били уништени и где је на хиљаде Срба било побијено (док је НАТО све то посматрао не предузимајући апсолутно ништа да ова зверства спречи!).

Рецимо само то да када бих ја имао пријатеља Албанца који живи на Косову данас, ја бих му најискреније саветовао да се чисти одатле док му се још пружа прилика да то учини. Косово ће бити прво место у Европи где ће клатно историје поћи у супротном смеру. Нема шансе да се Срби икада помире са отимачином своје предачке земље и духовне колевке удруженом операцијом албанских гангстера и западних ратних ваздухопловстава. Нити би требало да то учине. Наводно „независно“ Косово под албанском окупацијом је фикција коју је могуће одржавати само уз помоћ Империје. Онога тренутка када се она стропошта, Косово ће бити ослобођено.

Тренутно, српски народ је раскомадан и гесло „само слога Србина спасава“ доказало се као истинито. Српски народ у овом тренутку једва опстаје, а његово јединство је угрожено. Чак и службена Српска православна црква налази се под контролом епископа прозападних екумениста које се ослањају на грађанске власти да би противзаконито прогонили владике који одбијају да клекну пред Новим светским поретком, као што је, примерице, владика Артемије рашко-призренски.

Током своје дуге и често трагичне историје Срби су преживели и горе ствари тако да не сматрам да ће тренутна ноћна мора уништити српски национални идентитет. Напротив, убеђен сам да ће се српски народ ујединити (Црна Гора и Босна су у односу на Србију отприлике исто што Украјина и Белорусија за Русију). Када се то буде догодило, сви они који су се придружили империјалној линч руљи против Србије стидеће се да српском народу погледају у очи.

Ових дана Империја прославља своју привидну победу пред кенгурским судом који је успоставила у Хагу. Међутим, они заборављају да је савремени српски национални идентитет утемељен на неупоредиво већем поразу који је, узгред, Србима био нанет на само неколико километара северозападно од такозване „престонице“ наводно „независног“ Косова, Приштине, и то на месту које носи назив Косово поље. Да, савремена Србија је настала на великом поразу! Они који данас ликују због своје победе над српским народом нека се замисле над том чињеницом.

У међувремену, Империја се још увек бави понижавањем. Њена најновија жртва је Олимпијски комитет Русије, заправо све руске атлете, као и руски народ у целини. То је за њих сасвим нормално и било би посве наивно очекивати ишта друго од светског поретка који је био рођен истога дана када се Империја окомила на Србију. У догледној будућности, лицемерје, издаја и кукавичлук остаће уобичајени образац понашања без обзира на то што је на антивредностима такве врсте немогуће ишта трајно и од вредности саградити. Поред тога, лицемерје, издаја и кукавичлук су бескрајно немоћни да икога надахну, па самим тим носе клицу сопствене пропасти. Према томе, ослобођење Косова неће бити само чисто политичко, већ – што је неупоредиво важније – морално и духовно. У свету којим управљају, па чак и дефинишу, лицемерје, издаја и кукавичлук – а лаж пре и изнад свега – Косово не може бити ослобођено. Додао бих да ми, сви ми, нећемо бити ни достојни слободног Косова све док злу допуштамо да управља светом, на начин као што је то случај данас.

Међутим, ја исто тако знам да лажи, па чак ни смрт, не могу да поразе Истину и да ће Косово зато опет бити слободно.

Овај текст је написан и објављен на UNZ Review
Опрема: Стање ствари
(Степски соко, 12. 12. 2017)

Advertisements