Ознаке

, , ,

Оно што радује у Црној Гори је појава Марка Милачића који креће стазама модерног патриотизма. Млад, агилан, надасве паметан и са „шмеком“ што би се рекло. Посједује „оно“ што немају разни лузери из губитничке „грађанске приче“ која се сводила на то да, по угледу на Вучића, бивши Срби пљују по српском националном корпусу

Марко Милачић

Потоњи локални избори у четири црногорске општине, на опште чуђење многих, донијели су оно што се реално и могло очекивати – увјерљива побједа црногорске владајуће партије ДПС.

Још једном се показало да партије типа СНП или Демократе Алексе Бечића служе како би се расуло и оно мало српских гласова који традиционално гласају за опозицију. Националне партије мањина су збиле своје редове, док је ДПС Мила Ђукановића показала да за њу гласају како Црногорци тако и Срби и сви остали.

Историја је учитељица живота, тако се суморно црногорско друштво и даље врти око, изгледа, једине шансе када је црвени режим Булатовића и Ђукановића могао пасти. А то је било давне 1996. године када им је избијен адут подјела у виду Народне слоге. Тада су се у опозициони савез ујединиле српска Народна странка и црногорски Либерални савез. Да су ти избори били добијени (тј. покрадени од стране владајућег режима) свједочили су касније и посланици СНП-а (који је настао из ДПС-а као још једна комунистичка милошевићевско/ћосићевско/булатовићевска странка која је служила за постепено разбијање српског народног корпуса). Та странка је, остајући у дослуху са владајућим режимом, поклонила референдум Ђукановићевом режиму и једна је од заслужнијих фактора црногорске независности.

Нико нормалан не би био против црногорске суверености да је она била постављена на истинитим темељима, но, свако ко је имало био писмен знао је да Ђукановић гради свој приватни феуд, те да осим репрезентације и граничних прелаза нормалан грађанин ништа са том причом неће добити.

Хтјели ми то признати или не, обичан црногорски грађанин уопште није загледан у будућност типа „шта ћемо оставити својој дјеци“, већ се гледа на свакодневно пуко преживљавање. Мањине са друге стране имају своју стратегију очувања и оснажења својег народа и то се види и из ових избора. И то је за сваку похвалу. Док Срби и Црногорци као у Македонији бију своју битку, све мање ствари заиста од њих зависи.

Црна Гора је накриво насађена још од 1945. године, када су комунисти узурпирали власт. Тај процес се наставио лажним полусрпством Милошевићевског типа, а као природан слијед догађаја десио се Мило Ђукановић и његова разорна политика. Само један политичар, до сада, у Црној Гори прича о отварању архива УДБЕ – Небојша Медојевић, који је схватио да се кућа мора правити на правим и истинитим темељима.

Прије свега Црној Гори је потребно ново (истинито) читање историје. Да се, као што је и ред, попишу и достојно рехабилитују све жртве комунистичког терора, да се расвјетли улога разних „народних хероја“ и напокон скине црвена скрама са бетониране црногорске историје која се дан данас налази у пасјем гробљу. Без тога нема националног помирења Црногораца и Срба. Јер ако се то не деси матрица ће остати иста, са једне стране дукљански шовинистички фанатизам, а са друге стране лажно милошевићевско/ћосићевско/бећковићевско српство – сјајна подлога за дуготрајну владавину ДПС-а.

Оно што радује у Црној Гори је појава Марка Милачића који креће стазама модерног патриотизма. Млад, агилан, надасве паметан и са „шмеком“ што би се рекло. Посједује „оно“ што немају разни лузери из губитничке „грађанске приче“ која се сводила на то да, по угледу на Вучића, бивши Срби пљују по српском националном корпусу. Милачић, поштован од свих народа у Црној Гори, има снаге и могућности изнијети спасоносни пројекат који је почео са Народном слогом, вратити Црну Гору самој себи, раскинути окове УДБА-шке идеологије која растаче овај народ преко седамдесет година.

Advertisements