Ознаке

,

Српска и Руска Православна Црква сутра, 26. новембра (по новом календару) славе Св. Јована Златоуста, једног од највећих светитеља Цркве. Осим што је написао Свету Литургију која се и дан данас најчешће служи недељом и празницима, он нам је оставио и низ богонадахнутих проповеди, због којих је и назван Златоуст.

Рука светог Јована Златоустог

Поред тога што је био један од најважнијих богослова током 2000 година хришћанства, Св. Јован је био и мученик који је скончао свој овоземаљски живот због злобе и зависти византијске царице и људи око ње. Храбар, пун љубави али и одлучности, он је један од најлепших примера из историје наше вере како треба живети, идеал коме свако, колико год слабим се осећао, треба у сваком погледу да стреми.

Св. Јован Златоуст рођен је у Сиријској Антиохији 347. године. Отац му је умро кад је још био мали, па је бригу о њему преузела његова благочестива мајка, Антуса. Она га је васпитавала у духу хришћанске вере и чистоте.

Јован је почео да учи реторику и философију код једног софисте и једног философа, а кад је напунио 18. година, кренуо је у Атину да усаврши те науке. Тада још није био крштен јер су се верници тада крштавали у зрелом добу. У Атини је изучио светске науке и постао вешт беседник.

Философ Антимије, који је завидео Јовановим способностима, једном је током расправе с њим почео да псује Господа Исуса Христа, и демон га је напао, па је овај почео да се тресе и да му пена излази на уста. Сведоци су почели да моле Св. Јована да му опрости и исцели га, а он је одговорио да ако се Антимије на покаје и не поверује у Спаситеља, неће бити исцељен. Антимије је исповедио своју веру и одмах је оздравио, а затим отишао са великим бројем људи код епископа атинског тражећи да их крсти.

Упркос слави овог света, Св. Јован је решио да га напусти и постане монах, али га је мајка замолила да остане с њом до њене смрти. Почео је више времена да проводи у молитви и проучавању Речи Божије. Антиохијски епископ Мелетије га је крстио и примио за чтеца у Цркви. Када се три године касније Јованова мајка упокојила, он је сву своју имовину поделио сиромашнима и отишао да живи у манастиру у планинама близу Антиохије. Тамо је написао своје прве књиге.

Свети Јован Златоусти (икона XIV век)

Ускоро су Јованови духовни дарови откривени једном старом, прозорљивом монаху у његовом манастиру, Исихију. У његовом сну, апостоли Јован и Петар су посетили Јована и предали му Христово откровење и кључеве Светих Цркава. Исихије је испричао осталим монасима о сну, али их је упозорио да их ником не открију, да их Јован не би напустио.

После четири године проведене у манастиру, Јован се повукао на пусто место и посветио молитви и аскези. Након две године се разболео и вратио у Антиохију. Патријарх Мелетије га је рукоположио у ђакона, и он је следећих шест година провео служећи у цркви и пишући богословске књиге.

Наследнику патријарха, Светом Флавијану, једног дана је у молитви речено да га врати у Антиохију, из које је отишао у свој манастир након Мелетијевог упокојења, и произведе у свештеника. Анђео се у исто време појавио Јовану и рекао му да оде код Флавијана. Када је Патријарх положио своју руку на Јованову главу, бели голуб се појавио и облетео око њега.

Проповеди оца Јована биле су толико снажне, да су га људи увек одушевљено слушали. Тако је добио име Хризостомос, „Златоусти“. За то време, исцело је много људи, укључујући и команданта тврђаве, члана маркионитске јереси. После тог догађаја, многи Маркионити су прешли у Православље.

Када је византијски цар Аркадије позвао Јована да наследи Св. Нектарија на патријаршијском трону у Константиновпољу, цео град је изашао да га дочека. Рукоположен је 26. фебруара, 398. године. Током своје прве беседе као патријарх, излечио је опседнуту жену и сви присутни су хвалили Бога што им је даровао таквог исцелитеља тела и душа.

У то време, прослављени и моћни царски командант, Гајина, бивши окрутни варварин, тражио је од цара да му сагради аријевски храм у граду. Цар се бојао да не пристане због Гајининог темпераметна, па је позвао Св. Јована у помоћ. Јован је тражио да буде присутан када Гајина дође да званично затражи градњу цркве. Кад је дошао, Јован му је рекао да се сети како је био сиромашан кад је живео као варварин са друге стране Дунава, и како је овде добио сву част и новац за своју храброст и ратне успехе. „Немој да тражиш божанску награду за светске заслуге“, рекао му је. Ово је на кратко умирило Гајину, али је нешто касније он скупио велику војску кренуо с њом на Константинопољ. Не желећи да пролива крв, цар је послао Јована да умири Гајину, и Патријарх је храбро дочекао свиревог команданта, претворио вука у овцу својим речима, и помирио га са императором.

Док је живео у свету у таквој части, благословени јерарх није напустио своје монашке подвиге, већ је проводио све слободно време у молитви и читању духовних књига. Јео је само хлеб и пио воду, спавао мало у стојећем положају. Никада није ишао на прославе, и наставио је да пише богословске радове и тумачи Свето Писмо, нарочито посланице апостола Павла. Једном га је његов помоћник кроз одшкринута врата видео како седи и пише, а поред њега једног човека који стоји нагнут и тихо му на уво нешто говори. Исту сцену помоћник је још два пута, и коначно је питао Патријарха с ким је то ноћу разговарао. Јован је одговорио да је био сам у својој келији. Онда му је помоћник испричао шта је видео, и рекао да је човек који је стајао поред њега личио на Апостола Павла. Св. Јован је тада схватио да му је Бог послао Св. Павла да му помогне око богословских питања, и од тада се још савесније посветио писању духовних књига.

Хризостом је имао доста завидљивих непријатеља, али најгора је била царица Евдоксија, јер је мислила да се патријархова осуда среброљубивости односи на њу. Када је Евдоксија једном приликом себи присвојила виноград једне удовице, Св. Јован је тражио од ње да јој га врати, али је царица то одбила и на силу избацила патријарха са двора. Св. Јован је тада одбио да је прими у цркву на службу. Реагујући на царичину срџбу, један војник је замахнуо руком на црквене двери својим мачем, али му се рука одмах осушила. Он је тада пуштен у цркву, и Златоуст му је исцелио руку.

Евдоксија се тада удружила са Александријским Патријархом, Теофилом, који је хтео да се освети Св. Јовану што је примио неке монахе које је овај протерао из Нитријске пустиње. Теофил је на Евдоксијино наговарање организовао црквени синод, који је оптужио Јована и протерао га на једно острво.

Чувши за изгнање праведника, људи су организовали протесте у престоници, на којима је било много жртава. Бежећи од руље која је хтела да га каменује, Теофил је побегао у Александрију. Када је земљотрес након тога уништио пола царске палате, цар и царица су се уплашили и позвали Св. Јована да се врати на свој трон. На повратку у Константинопољ, хиљаде људе га је дочекало испунивши залив испред града својим бродовима.

Свети синод, који је опет сазван по царичиној жељи, поново је наредио да се Патријарх прогна, али он је то одбио, па је два пута на њега покушан атентат. Када му је речено да ће бити одговаран за крвопролиће, тајно се предао војницима и напустио град. После његовог одласка, избила је ватра, и палата у којој је изречена пресуда је до темеља изгорела.

Патријарх је преко целе Мале Азије прешао на неоседланом магарцу, и за то време му није дато ни да једе ни да пије. Када је стигао у Кукуз у Јерменији, дочекан је са великом почасти. Кад су људи почели да се окупљају око њега, војницима је наређено да га одведу још даље. Једне ноћи за време молитве, Свети апостоли Петар и Јован су се поново појавили Св. Јовану и саопштили му да ће им се ускоро придружити у Царству Небеском.

Поворка је ускоро стигла у град Комани у садашњој Грузији, у цркву Св. мученика Василиска, који се појавио Златоусту да му каже да ће наредног дана бити заједно. Након што му је дозвољено да одслужи Литургију у Цркви, пошто се причестио светим даровима, Св. Јован је легао, рекао „Слава Богу за све“ и предао своју душу Господу.

Након упокојења Св. Јована, папа Инокентије је испричао све о његовом изгнанству и мученичкој кончини Императору Западног Римског Царства, Онорију, Аркадијевом брату. Обојица су тада писали Аркадију, оптужујући га за страшан преступ, упоређујући га са Каином који је убио свог брата Авеља.

Прогоњем грижом савести, Аркадије је ухапсио и побио све људе који су учествовали у завери прости Златоуста, и затворио своју жену Евдоксију. Њено тело је почело да труне, испуштајући страшан смрад који ни најбољи мириси нису могли ублажити. Схвативши разлог ове казне, она је вратила све што је бесправно присвојила, али је ипак умрла без физичког и психичког олакшања.

Опрема: Стање ствари

(Стражњи дућан, 25. 11. 2017)

Advertisements