Ознаке

, , , , ,

Пре неколико дана у Сједињеним Државама, у 92-гој години живота, у сну се упокојио проф. Едвард Херман, један тихи, скромни и надасве импозантно продуктивни интелектуални џин нашег – у сваком морално битном погледу – осиромашеног доба.

Едвард Херман (1925-2017)

Сви који су познавали проф. Хермана и сарађивали са њиме – као Историјски пројекат Сребреница – болно ће осетити његово одсуство из интелектуалне арене и дуго ће жалити његов одлазак. Херман је пре и изнад свега био бескомпромисан, витешки борац за истину у свим сферама којих се његов бриљантни ум дотакао, а било их је много. Економиста по образовању, био је дугогодишњи професор финансија на елитној Wharton School of Economics у држави Пенсилванији, а такође је предавао и на угледној Annenberg School for Communication на државном универзитету истоимене државе. Херманова педагошка каријера је била изузетна, али његов блистави и свестрани ум дошао је у потпуности да изражаја одкако се повукао у пензију. Тек тада, неоптерећен свакодневним академским обавезама могао је да посвети своју неподељену пажњу бројним проблемима савременог друштва и политике који су га заокупљали.

Проф. Херман је у свом делу на изванредан начин теорију спојио са брижљиво спровођеним истраживањем сваког од крупних  проблема чијег се осветљавања и решавања латио. Његове студије и текстови, било да их је писао сам или у сарадњи са неким другим, у излагању су се одликовали јасним и питким стилом али и педантним  привођењем обиља убедљивих аргумената и потанко истражених материјалних доказа. У полемици, проф. Херман није био преоштар а никада се није служио ни јевтиним реторским триковима било какве врсте. Импоновао је тако што је владао суверено сваком материјом које би се ухватио, па му спољашњи ефекти у образлагању својих теза уопште нису били потребни.

Мада није био загрижени следбеник било које идеологије, проф. Херман несумњиво јесте био човек левице, у најширем и пре свега морално ангажованом значењу те речи. Он је непоколебљиво устајао у одбрану понижених и увређених нашега времена, било да се радило о обесправљеним друштвеним слојевима, било читавих народа које све огољеније тоталитарни светски поредак колективно прогања, бестидно жигоше сопственим гресима и пороцима и бахато гура на саму ивицу историје, па чак и егзистенције.

О опусу проф. Хермана немогуће је говорити у свега неколико речи зато што би опсежна библиографија његових сјајних радова била просто – предугачка. Оно што можемо да учинимо је да наведемо три примера који илуструју богатство које нам је овај изутетни човек у наслеђе оставио.

Херманова најчувенија и најутицајнија студија је Manufacturing Consent, или „Производња сагласности“, написана у сарадњи са његовим блиским пријатељем и једномишљеником Ноамом Чомским, али коју је највећим делом писао Херман. Тема ове студије је начин како економски интереси, или „тржишне снаге“ (market forces) прикривено и углавном неопажено усмеравају тон и садржај „вести“ и тумачење догађаја које јавност конзумира. Теза  Хермана и Чомског није само то да превласт тржишних интереса деградира и практично поништава новинарство као професију, него нешто далеко озбиљније. По њима, “тржишни фактори, поунутрашњене претпоставке и само-цензура“ систематски подстичу штампане медије и телевизијске мреже на гушење различитости у јавном  дискурсу и мишљењу. Значај таквог увида немогуће је преувеличати зато што погађа (и обесмишљава) саму срж наводног западног „демократског процеса.“

На моје неизмерно запрепашћење, ова знаменита књига, која се користи као приручник у многим америчким школама за новинарство, и која се сматра једним од темеља сваке смислене јавне расправе на ову тему, још није преведена на српски, нити је у земљи која просто вапије да је прочита икада објављена у српском издању.

Насловна страна књиге „Политика геноцида“ коју је Едвард Херман објавио заједно са Дејвидом Петерсоном. Књига је објављена и у преводу на српски језик

Поред ове, у опусу проф. Хермана истиче се још једна знаменита студија, The Politics of Genocide, или „Политика геноцида.“ Херман овде уводи аналитички кључну разлику између „вредних“ и „безвредних“ жртава. Укратко жртве које вреде су из редова оних скупина које су корисне за постизање тренутних политичких и економских циљева Запада. На Косову то су били Албанци, а у Руанди племе Тутси чије се руководство (слично бошњачком у БиХ) у потпуности уклапа у Западну агенду. Са друге стране, Херман наводи пример Источног Тимора, где је број невиних жртава можда био сразмерно чак и већи. Међутим, значај тиморских другоразредних жртава поништен је чињеницом да су њихови индонежански џелати деловали као продужена рука западног политичког и економског интереса на Далеком истоку, у том тренутку. Импликација да се у свом политичком понашању, чак и када је геноцид у питању, Запад руководи ситуационом етиком није нимало случајна.

Средишња Херманова теза је то да је у лицемерном западном дискурсу и „геноцид“ престао да буде апсолутна и једнозначна категорија, да би се претворио у политичку и пропагандну етикету која се качи, или не качи, потпуно независно од правног поимања чињеничког стања. На темељу подробног разматрања стварног тока догађаја између априла и јула 1994. године у Руанди, Херман  показује да је у том случају проглашавање жртава за иницијаторе и извршиоце геноцида потпуно изводљиво и могуће када контролишете механизме за „производњу сагласности.“ Србима ће оваква констатација, наравно, бити лако разумљива.

И то нас доводи до трећег аналитичког достигнућа првога реда професора Едварда Хермана, а то је систематска демонтажа сребреничког наратива или – како се он сам о томе сликовито изразио – „највећег тријумфа пропаганде при крају двадесетог века.“ Окупивши око себе сјајну интердисциплинарну свиту сарадника, ткз. Srebrenica Study Group, Херман је 2005. године (отприлике истовремено када су Драган Чавић и гмизавци који су тада били на власти у Републици Српској састављали самооптужујући „Извештај Владе РС“ да би угодили страним налогодавцима) објавио свој извештај о Сребреници где се свака тачка службене приче подвргава брижљивој анализи и неодољивој скепси. Закључак Хермановог тима по тај политички исконструисани наратив испао је крајње негативан.

Неколико година касније, уследила је још једна оштра игла која је додатно издувала пропагандни балон сребреничког лобија, студија The Politics of the Srebrenica Massacre („Сребренички масакр“) коју се „Историјски пројекат Сребреница“ потрудио да преведе на српски језик и распространи на овом говорном подручју.

Наша невладина организација скоро од самог почетка свога рада 2008. године блиско сарађује са проф. Едвардом Херманом. Његов светли пример врхунског интелектуалца, скромног и ненаметљивог човека и сарадника блиставих научних прегнућа, надахњивао нас је током година дружења и сарадње. Тај пример остаје нам трајно у памћењу као звезда водиља у даљњем раду на расветљавању сребреничке слагалице.

У закључку, желим да наведем меланхоличне речи једне велике америчке интелектуалке, припаднице истог златног поколења које је изнедрило Едварда Хермана – мислим на Дијану Џонстон – које ми је саопштила док смо се возили Паризом пре неколико година. За себе и за своје вршњаке из те генерације, рекла је да ће ускоро променити светом, али да на хоризонту не види нове снаге које би их могле заменити. Нажалост, плашим се да је Дајана била у праву и Едово упокојење ме је потсетило на тужну али реалну оцену коју ми је тада изнела.

Едов допринос нашој борби за истину на свим фронтовима је неизмеран. Нека му је вечна слава и хвала.

Наслов и опрема: Стање ствари

(ФСК, 23. 11. 2017)

Прочитајте још

Advertisements