Аутономизам ће остати срж српског идентитета, и после победе над „Западом“. А његова застава је Свети Сава, застава слободе
Свети Сава
Оно што бисмо данас називали доминантним културним моделом у средњовековној српској држави је формиран у склопу владарске идеологије Немањића, у којој је култ Светог Саве заузимао важно место.
Владарска идеологија Немањића темељила се на иконизацији Лозе Јевсејеве и прото-националној идентификацији српског народа као другог и коначног Израиља.
Утемељена на културном памћењу на претхришћанске соларне култове и на снажном прото-националном аутономизму унутар источно-хришћанског цивилизацијског корпуса, односно културно-политичком аутономизму у односу на ромејски цивилизацијски модел, Светом Сави је додељивала улогу културног хероја-оснивача и покровитеља не само доминантног идеолошког пројекта, него и аутономизма као имплицитне сржи целокупне српске (прото)националне идеологије.
Основу за доминантни културни модел у периоду после краха српске средњовековне државе представљао је, наравно, Косовски завет, одређујући срж прото-националног идентитета – не више као иконичко-миметичку, већ као заветну, а као његове носиоце не владарску породицу него колективно тело народа.
Свети Сава је у оваквом идеолошком контексту не само гарант континуитета са величином српске средњовековне државе, дакле симболички носилац културе памћења, већ и непосредан и директан, сасвим конкретно присутан заштитник и предводник свог народа, у неку руку онај који му даје не само континуитет, него и идентитет: то смо зато што је он међу нама.
Дискурзивно дефинисана идеологија светосавља је производ доба секуларизма, а у још већој мери губитка српске државне самосталности, уласком у југословенски пројекат. Свети Сава више није конкретно присутан живи предводник народа, ни херој-оснивач, већ у првом реду идеја која позива на континуитет и подсећа на идентитет.
Немањићи (Извор: ИН4С)
Коначно, у доба социјалистичке Југославије светосавље заправо игра улогу оне имплицитне културе која у основи, и не без огромних ломова, остаје отпорна на идеолошки пројекат стварања новог човека и нове стварности.
Данас смо поново ближи оној међуратној инструментализацији светосавља као идеологије. Да ли ће његова унутрашња, имплицитна срж бити довољно јака да одоли и текућим пројектима колонизације, и да ли ће, ако одоли, бити довољно витална да пусти нове изданке, за ново време?
И да ли ће, одолевши наднационалним пројектима југословенских и атлантистичких интеграција, одолети и новим, настајућим културно-цивилизацијским идентитетским пројектима? Аутономизам ће остати срж српског идентитета, и после победе над „Западом“. А његова застава је Свети Сава, застава слободе.
Али да би се то заиста и остварило, он ће поново морати да буде ту, сасвим конкретно, међу нама.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар