У последње време на председника Азербејџана Илхама Алијева и његове сараднике сручила се лавина критика од стране САД и Европе. Откако је Алијев донео одређене одлуке у корист самосталне спољне политике, њега непрестано оптужују за ауторитарност, нарушавање права човека, непоштовање демократских вредности… Индикативно, на отварање Европских игара у Бакуу није дошао ни један западни лидер. Уочи Европских игара немачки Бундестаг je чак донео и посебну резолуцију која осуђује „нарушавање људских права у Азербејџану”. Треба споменути и чланак у Њујорк тајмсу о „кризи људских права” у Азербејџану.

Отварање Европских игара у Бакуу 2015. године (Фото: Baku2015.com)

Азербејџан не признаје независност Косова. Представник Азербејџана на седници Генералне скупштине УН рекао је да његова земља има принципијелан став да једностране акције не могу да буду прихватљив начин за решавање територијалних питања, поштујући принцип заштите територијалног интегритета сваке државе и не дозвољавајући отцепљење.

Брисел приметно појачава притисак на Баку са циљем измене унутрашњополитичког курса Азербејџана. крајем септембра, на заседању Комитета министара Савета Европе, генерални секретар огранизације Тјоборн Јагланд иступио је са предлогом увођења санкционих процедура према Бакуу због „систематичног нарушавања демократских принципа и права човека”. Према његовој изјави, Азербејџан не испуњава одлуке Европског суда за права човека које се односе на лидера опозиционог покрета РЕАЛ, Илгара Мамедова, оптуженог за нарушавање друштвеног поретка, а од стране Брисела проглашеног за „затвореника по савести”.

Западни лидери непрекидно понављају да су заинтересовани како за стабилан развој Азербејџана, тако и за велике енергетске и саобраћајне пројекте, који су у економском интересу Запада у том региону. Како је онда могуће објаснити нескривену жељу за јачањем деструктивних политичких организација, које позивају на револуцију, бескомпромисну и нелегитимну борбу против власти и свргавање председника?

Као одговор, председник Азербејџана Илхам Алијев је споменуо могућност иступања његове земље из Савета Европе. По његовим речима, напади усмерени на Азербејџан стварају друштвено разочарење: „Уколико Азербејџан напусти Савет Европе, нико на то неће обратити пажњу, и у нашем животу ништа се неће изменити. Нећемо постати ни богатији, ни сиромашнији. Ми испуњавамо своје међународне обавезе не зато да би се удварали генералном секретару Савета Европе, који стоји на челу напада на Азербејџан. Ми то чинимо зарад развоја наше земље”.

Азербејџански председник Илхам Алијев прегледа радове на Хејдар Алијев центру (Фото: Званична страница председника Азербејцана, president.az)

Алијев је такође нагласио европским дипломатама да Савет Европе прети Азербејџану санкцијама и искључивањем из организације, па му зато „адекватна реакција” локалних политичара, посланика, новинара и обичних грађана делује потпуно природно. Том приликом председник Азербејџана је препоручио Савету Европе да обезбеди извршење више од 10.000 решења Европског суда за људска права па тек потом говори о санкцијама у односима са Азербејџаном, који испуњава решења тог суда  — за разлику од многих европских земаља.

Стиче се утисак да европске структуре, које инсистирају на својој врхунској принципиjелности у односима са Бакуом, не примећују сличне проблеме код других држава. Конкретно, евробирократе мало занима то што од 2010. године Италија није испунила 2350 судских решења, а Молдавија не реагује на њих више од десет година. До данашњег дана остало је неизвршено 11.000 судских одлука Европског суда за људска права. При томе реч је и о земљама „развијене демократије” (Велика Британија, Француска, Шпанија, и др). Ипак, у односу према њима нема ни говора о некаквим санкцијама. Дакле, Брисел отворено води политику двоструких стандарда.

Шта заправо нуде снаге које финансира Запад и које повремено мобилишу свој невелики број незадовољних следбеника за рат са владом у Бакуу? Нажалост, у најбољем случају, они нуде украјински сценарио, а у најгорем — сиријску варијанту развоја ситуације. Тешко да Запад то не види. Па зашто онда у једном кабинету представници Запада пружају руку председнику Илхаму Алијеву, дајући му наводно апсолутну подршку, а у другом кабинету финансирају Мејдан ТВ, који призива претварање живописног Бакуа у рушевине Дамаска? Очигледно, Западу је у Азербејџану потребан сиријски караказан, јер како би иначе могли да се објасне нови и нови дотоци новца у организације револуционарног типа, које не крију да желе да уздрмају темеље стабилне власти. Није тајна да се иза њих скривају USAID, NED, EED и њима сличне организације.

Не тако давно озлоглашени фонд National Endowment for Democracy (NED) — званична донаторска организација Демократске странке САД, упутила је више милиона долара опозиционим азербејџанским невладиним организацијама. Значајан детаљ: фонд је одбио да азербејџанској страни пружи списак невладиних организација које су примиле новац, иако су Грузији, где су Американци успоставили свој утицај, такви подаци дати. Јасно је да ће тај новац отићи на организовање нових кампања против азербејџанске власти, нових отворених непријатељских акција, које су испланиране у Вашингтону.

Са друге стране, Запад често нарушава џентлменски договоре са властима Азербејџана. Званични Баку се, после многобројних молби једне западне земље, сагласио да допусти одлазак из земље опозиционара Емина Гусеинова, против ког је покренут судски поступак због кривичног дела. Сада је Гусеинов у Швајцарској и за западни новац наставља да води подривачку активност против Азербејџана.

Ако је Западу стабилност која происходи из статуса кво тако важна, из ког разлога покушава да мења ситуацију рукама таквих агената утицаја као што је Илгар Мамедов, лидер РЕАЛ-а, створенога са друге стране океана? Ко је звао Мамедова у војну базу у Халифаксу? Ко је давао наду на успех револуционарних покушаја? Зар су у Вашингтону тако наивни да чак и не претпостављају да је у Бакуу већ разоткривен механизам финансирања РЕАЛ-а — најрадикалније организације азербејџанских опозиционара? Зар званичницима Стејт департмента нису познати подстрекачки позиви опозиционара Натика Џафарлија преко друштвених мрежа? А ако јесу, из ког разлога га снабдевају новцем?

Илхам Алијев на Светском економском форуму у Давосу 2009. (Извор: Викимедиа; Аутор: Christof Sonderegger)

Колико год да се Вашингтон пријатно смешка Азербејџану и уверава га у искреност својих намера, у том осмеху немогуће је а не уочити неко лицемерје, неку лицемерну превару.

Друга опасност, која може потицати од западних аналитичких центара, јесте подривање међународног појма државе. Азербејџански медији пишу о озбиљним новчаним улагањима у пропаганду религиозног радикализма. Јасно је да се за Азербејџан води огорчена борба, и зато западни полит-технолози покушавају да смисле различите стратегије, чији би резултат био чврста прозападна оријентација те земље. Стога Баку не треба да се нада измени ставова Запада по питању људских права. Притисци на азербејџанске власти у најскорије време ће се наставити, а западни медији наставиће да фабрикују податке који компромитују окружење председника Алијева. Брисел ће под разним изговорима инсистирати, у ултимативном облику, на неопходности кардиналних промена у унутрашњој политици Азербејџана, стављајући акценат на одсуству демократије и угњетавању грађанског друштва.

Очигледно, то је осмишљена и проверена политика. Али ако Запад настави да сабија Азербејџан у угао, то неће дати Бакуу други излаз, него да се окрене потпуној интеграцији са регионалним силама и блоковима. Већ се назире реалан обрис тројног савеза Азербејџана са Русијом и Ираном, а у исто време учвршћује се нова геополитичка оса Русија—Турска. Таква геополитичка трансформација може на крају да се заврши формирањем новог савезничког блока, који ће се састојати од Русије, Ирана, Турске, Азербејџана и Казахстана.

Азербејџан и Русија су земље-произвођачи нафте. Москва и Баку заједнички граде гасоводе, лишавајући тиме Америку европског тржишта скупог течног гаса. А помоћник у томе им је Турска, као транзитна земља.

За Азербејџан је важно да се Европа не меша у његове унутрашње ствари и не разговара језиком ултиматума. То би требало да одговара и Европи, уколико је она извукла закључке из ситуација у Ираку, Сирији и Либану.

Categories: Светске ствари

Tags: Азербејџан, Иван Пајовић, америчка кавкаска политика, илхам алијев, обојене револуције