Ознаке

, , ,

Драга браћо и сестре, Срби!

Од 2. новембра у спрским биоскопима почиње приказивање руског филма режисера Алексеја Учитеља ”Матилда”. Филма у којем је историја промењена, филма који уноси раздор у друштво и не ствара, филма у којем нема љубави. Ја као директор фестивала православног филма у Србији ”Снажни духом” молим све православне Србе да се замисле да ли је заслужио Николај Други, руски цар који се заложио за братски народ у Првом светском рату и на крају изгубио могућност да сачува Русију, такву захвалност од потомака.

Контроверзни руски филм Матилда (Фото: kinopoisk.ru)

Немам право да забрањујем тај филм, али Вас молим да памтите и читате своју ПРАВУ, а не измишљену историју, која уздиже животињске људске потребе.

Пре него што пођете у биоскопе на пројекцију филма ”Матилда”, дозволите да вам понудим да се упознате са изјавама познатих архијереја Руске православне цркве о њему.

С поштовањем,

Директор МФФ у Србији ”Снажни духом”

Филип Кудрјашов

Иларион, митрополит Волоколамски, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије

Ускоро се навршава столеће од дана трагичне погибије последњег руског цара и целе царске породице. И прошле године, када је његова светост Патријарх Кирил посетио Србију, ја сам га пратио. Учествовали смо у невероватном чину. У самом центру Београда био је постављен споменик последњем руском цару Николају Другом. Под кишом која је пљуштала споменик је био освећен. То је био врло дирљив моменат, зато што је Србија у знак захвалности руском цару, зато што је он подржао српски народ, поставила овај споменик.

У нашој земљи до дана данашњег, колико ми је познато, нема ни једног споменика последњем руском цару. Имамо много споменика Лењину, кога имамо зашто да критикујемо. Код нас су разне сумњиве историјске личности до данас представљене на таблама са називима улица и тргова, а последњи руски цар за време чије владавине је било учињено много доброг и важног за земљу, њему до данас није подигнут ни један споменик.

Ближи се столеће од његове трагичне смрти, ужасног стрељања које је било извршено без поштеног суђења. При томе била је стрељана његова жена, деца, малолетна деца. И како земља дочекује тај датум. Она га дочекује у суштини светогрдним филмов који је тобоже заснован на историјским чињеницама, али у ствари све те историјске чињенице су у њему истргнуте из контекста. Према мом мишљењу, филм представља апотеозу неморала.

Видео сам тај филм, позвао ме је сам режисер. При томе морам да кажем да је он још пре отприлике две или три године долазио и показивао ми пројекат филма. Чак је желео да ја у њему на неки начин учествујем. На пример, да се тамо користи моја музика. Одмах сам рекао да је тај сиже врло сумњив. Да ће бити дочекан контрадикторно. Ипак, када је филм већ био у суштини завршен, Алексеј Јефимович ми је понудио да га погледам. После извесног колебања решио сам да га погледам. У крајњој линији да не будем један од оних кога оптужују да није видео, а критикује. Ја сам га видео и рекао сам Алексеју Јефимовичу после пројекције. Ништа лепо и Вашем филму не могу да кажем. Он се снуждио, можда чак и увредио. Али, нажалост, то је филм у којем се историјске чињенице, као што сам већ рекао, ваде из контекста. Све то је представљено скоро карикатурално.

Рећи ћу Вам како филм почиње. По сцени Маријинског театра трчи та балерина. Пада јој грудњак и обнаже се груди. И она трчи са обнаженим грудима. Наследник седи у царској ложи и одмах узбуђено устане са столице. Таквим безобразлуком почиње филм и тиме се и наставља.

Видео сам филм у стању полупроизвода. Није још све било завршено. Не мислим да се тамо нешто суштински променило, шта може да се промени у суштини. Зато што је сам прилаз историјској личности таквих размера, који је примењен у филму, по мени недопустив. Чак не желим да говорим о уметничким квалитетима или недостатцима тог филма. То је човек кога је канонизовала црква. Црква има посебан однос према том човеку. На дан његове смрти, на дан убиства царске породице у Јекатеринбург се сјати на десетине хиљада људи да учествује у литији. Они иду од места где је стрељан до места за које се претпоставља да су га тамо сахранили. Пет сати пролази та литија са 60, 70, 80 хиљада људи. Замислите каква ће бити реакција верника када виде овај филм. Наравно, може се рећи – ако вам се не допада, не гледајте. Али како ми се чини, реч је о националном наслеђу. Реч је о нашој историји. Не треба да пљујемо своју историју. Не треба људе таквог нивоа и таквих размера као што је последњи руски цар да подвргавамо таквом јавном понижењу показујући га као што је он приказан у том филму. Да не говорим о томе што је тамо потпуно карикатурално представљена последња руска царица. Она је тамо приказана као вештица. А и њу је црква канонизовала.

Николај Други је имао праву љубавну причу. То је прича о његовој љубави према оној жени која је постала царица. Он ју је заволео још у раној младости, може се рећи у детињству, када су се први пут срели. Ту љубав је носио целог свог живота. Овај флерт са Матилдом Кшесинском је била младалачка занесеност, није дуго трајала и завршила се пошто се верио са својом женом. Он своју жену никада није преварио. Тачније заиста је тамо постојала нека љубавна прича, али истицати је сада у први план, правити од ње тобоже уметничко дело, правити од тога филм који ће да пуни касу. И тим филмом дочекати стогодишњицу убиства царске породице, мислим да у свему томе постоји нешто потпуно погрешно и нетачно.

Извор

Председник Патријаршијског савета за културу епископ Јегоровски Тихон (Шевкунов)

Пре него што започнемо разговор о филму који још није приказан, али већ је подигао толико буке и, да признамо, већ свима прилично дозлогрдио, о филму ”Матилда”, желео бих да се сетим да је почетком ове године невиђено широку публику окупио други филм, такође посвећен реалној историјској личности која се исто тако налазила на челу руске државе и прослављена је као светитељ Руске Православне Цркве.

”Викинг”, који је видела цела земља, за разлику од ”Матилде”, није изазвао никакве масовне протесте. Није било ни демонстрација, ни захтева да се забрани (изузев неколико појединачних писама). И то без обзира на то што је његов главни јунак – велики кнез Владимир Свјатославич, приказан у филму у животном периоду пре примања хришћанства заиста као дивљак: он убија рођеног брата Јарополка, силује пред очима родитеља полоцку књегињу Рогнеду, затим убија њеног оца, изводи паганске обреде и приноси идолима људске жртве. И уз све то овај мајсторски снимљен натуралистички филм не изазива у целини ни у земљи, ни у цркви протесте. А чинило би се ”невина” филмска прича о младалачкој романси Наследника руског престола са балерином царског позоришта изазвала је потписивање петиција са сто хиљада потписа и захтевом да се филм забрани, демонстрације, судске тужбе. Да не говорим о екстремним екцесима – али то је пре или медицинска или кривична тема.

Како то? Одговор је прилично прост. Када се ради о ”Викингу”, аутори филма су представили на екрану можда веома горку, али историјску истину. О тој непријатној истини нам говоре древни летописи и житија. Они преносе потомцима заиста ужасавајући лик кнеза Владимира до његовог крштења и тек затим се говори о његовом невероватном преобраћању од паганског чудовишта у милосрдног, мудрог и величанственог Владимира Красно Солнишко, кога више од 1000 година толико воли и поштује наш народ.

Када је реч о ”Матилди”, све је, нажалост, другачије. Сиже и сценарио филма су изграђени на неистини. И многи који су се упознали са рекламним спотом за филм који се приказује на Интернету или су, као и ја, прочитали сценарио, ову неистину су осетили посебно упечатљиво. Зашто? Зато што је то за велики број људи последњи руски Цар – свети страстотерпец. И зато што ма колико да се људи на разне начине односе према Николају Другом, не може се порећи да су у последњих сто година на њега биле изливени такви потоци клевета, бесмислица и прљавштине, каквих се није удостојио ни један наш сународник. Данас када су доступне објективне информације о нашој историји, уобичајени стереотипи о последњем Цару и његовој Породици за многе се руше. Неки совјетске клишее мењају сувишном идеализацијом. Али већина разумних људи склона је објективној оцени која се ослања на проверене историјске чињенице.

И, ево, на годишњицу руских револуција појављује се филм у којем се поново износи очигледна неистина. При томе се измишљотине нажалост тичу приватног живота Николаја Другог, његових односа са супругом, Царицом Александром Фјодоровном. Ову тему чак у совјетско доба истраживачи који су држали до себе нису изопачавали да би угодили идеолошкој коњуктури. И данас по датом питању постоји можда јединствени потпуни консензус међу историчарима дијаметрално супротних убеђења, школа и праваца: сви су једногласни у томе да су односи између Николаја Александровича и Александре Фјодоровне били испуњени највишом љубављу, потпуно верношћу, одговорношћу, нежношћу и бригом. Њихова необично дубока и снажна осећања није могао нико и ништа да поколеба, никаква најстрашнија, незамислива искушења која су им пала у део.

А шта је са Матилдом Кшесинском? На све стране критичаре сижеа филма оптужују за одрицање саме чињенице романтичних односа Наследника са младом балерином. У ствари то је извртање истине. Нико не пориче да су такви односи заиста постојали.

Са 18-годишњом Матилдом Феликсовном Кшесинском Наследник, који је тада имао 22 године, упознао се у тешком животном раздобљу: девојка коју је он недавно и заувек заволео на први поглед, Хесен-Дармштадтска принцеза Алиса (неколик година касније она ће постати његова жена – Царица Александра Фјодоровна), тада га је одбила, пошто није сматрала да је могуће да промени вероисповест – да пређе из протестантизма у Православље, о којем је имала врло нејасне представе.

Међутим, по законима Руске царевине то је било обавезно за будућу царицу. Уз то и отац, Александар Трећи, оштро се успротивио синовљевом избору: Цар је имао другачије погледе на брак свог наследника.

И ето, пошто га је одбацила вољена девојка, добивши строг очев одговор да жељени брак није могућ, Царевић Николај Александрович је себи допустио да се заљуби у талентовану балерину. Какви су били њихови односи? Једни историчари говоре да су двоје младих били врло блиски. Други тврде да је веза била само платонска. У сваком случају, на крају крајева, није то наша ствар. Они су били у контакту од 1892. до 1894. године. А на пролеће 1894. године принцеза Алиса је коначно пристала да буде Николајева жена; пристанак да они ступе у брак дао је и Александар Трећи. Николај Александрович је био неизмерно срећан. Растанак са Матилдом је протекао без драме и сцена: он ју је замолио да му опрости, обећао је да ће јој у свему помагати. Решили су да заувек остану искрени пријатељи, да се један другом обраћају на ”ти”… Али само у преписци. Лични контакти су били прекинути једном за свагда исте те 1894. године када је су се верили, а затим и венчали Николај и Александра.

Николај је сматрао да је дужан да својој невести исприча у Матилди. Ево шта је писала Аликс свом младожењи после тих за њу тешких признања: ”Волим те чак снажније пошто си ми испричао ту причу. Твоје поверење према мени ме тако дубоко дира… Да ли ћу моћи да га будем достојна?”

Период од 1894. када је принцеза Алиса стигла у Русију, примила Православље и венчала се са Николајем Другим који је управо постао Цар Руски, до 1896. године, којом се завршава филм, био је најбезбрижнији и најсрећнији у животу младог брачног пара.

А шта се дешава по сценарију филма који је публици представљен ни више ни мање као ”главни историјски блокбастер године”? У њему Николај све време пати, маје се у хистерији и интимним сценама између Матилде и Александре, између Александре и Матилде…

А ”историјску панораму” допуњују такве драматуршке досетке, као што је, на пример, епизода у којој Александра Фјодоровна као мрачна фурија са оштрим ножем иде према Матилди да јој пусти крв. Или забавни лик Александра Трећег: овог за живота необично благородног Владара, далеког од сваког облика неморала, творци филма терају да изјави како је он ”једини Романов који није живео са балеринама”…

Нећу набрајати горке примере. У целини прича се своди на то да Николај, наравно, воли демократичну, смелу, слободомислећу Матилду, али ”ради дужности и трона” жени се Александром – и тера себе са је заволи. Све у свему то је својеврсна екранизација песме: ”Све могу краљеви”, осим да се жене из љубави.

Извор

(Снажни духом)

Advertisements