Мило Ломпар: У очекивању бисте с натписом „А шта бисмо с Косовом и да нам га врате?“

Шта значи питање из Блица од 8. октобра 2017. године „а шта бисмо са Косовом и да нам га врате”, односно „ако би вам САД или ЕУ, или било ко, вратили Косово, како бисте га интегрисали у Србију?” Оно представља сугестију да треба напустити и дипломатску борбу за Косово и Метохију. Ако ову сугестију повежемо са недавним изјавама другог академика, председника САНУ и председника Олимпијског комитета Србије, са толиким критичким изјавама председника Србије о косовском миту, откривамо део медијске и јавне мреже која омогућава промену јавне свести

Љубомир Симовић

Када је – у једној телевизијској емисији – причао о својим шетњама Калемегданом, академик Љубомир Симовић – песник, драмски писац, есејиста и романсијер – описао је како је једног јутра угледао бисту Милоша Црњанског сву у ђубрету, истресеном из канте остављене да ружи песникову камену главу. Ненаметљиво отискујући своју истрајну заокупљеност дубином времена које човек осети док шета Калемегданом, ношен асоцијацијама које се распростиру у разним правцима, Симовић је осетио и неко уравнотежење невидљивих сила света, пошто се сетио Црњансковог стиха о Христу са лонцем на глави. Подтекст је био прецизан: песникова бласфемија, као модернистичко пировање ироније над сакралним, призвана је у наш дух да бисмо дошли до дубљег смисла који упризорује канта са ђубретом на калемегданској бисти Милоша Црњанског.

Академик Љубомир Симовић видео је у томе – и грехота би било да нам је ускратио то своје истанчано наслућивање – неку вишу равнотежу ствари, ако не и провидност невидљиве врсте. (Није ни слутио – велики духови се понекад сусрећу на непознатим стазама – да понавља утисак који је исказао Крлежа када се исто то догодило са спомеником краља Александра.) Црњански би, пак, све то оценио – и сам чин, и академиково приповедање – као још један презир којим га је грађански Београд истрајно и неодступно даривао: и за живота, и после смрти.

Слабост културне политике најлакше се уочава кроз слабост институција: Гелен је с разлогом опомињао да у периодима криза снажно осећамо колико нам недостају институције. Али, ту слабост отискује и одсуство изузетних личности у јавном простору. То су они људи који истовремено престају да буду идиоти свога позива и не претварају се у политичаре свог уверења. Они, дакле, опстају у двострукој ангажованости која им наноси двоструку штету, јер штети и њиховом научном угледу и њиховом јавном утицају. Управо духовна ситуација нашег времена открива како постоји веза између слабости институција и одсуства личности. Та веза открива природу националних институција. О каквој промени у њима је реч?

Некадашњи уредник Радио Београда, можда тада и члан Савеза комуниста, па потом песник Источница, због чијег штампања је 1983. године растурена редакција Књижевних новина, као песник стихова о четничком команданту Душану Радовићу, који је заклан јер је клао, као песник који је певао о женама које разнобојним концима шију покров за Србију, академик Љубомир Симовић је не тако давно бескомпромисно именовао најновије и негативне промене у стању наше јавне свести: „Ми, међутим, више пажње обраћамо на стање свести наших суседа, него на стање наше сопствене свести. Ругали смо се Хрватима када је Тајчи певала ’Данке Дојчланд’, презирали смо косовске Албанце када су у Приштини подизали споменик Клинтону, а не видимо да се ’на нашем највећем стадиону’ деца мајке Србије масовно бацају у наручје ’мајчице Русије’!” Он је то рекао у разговору за Вечерње новости: 22. априла 2011. године. Он је, штавише, то поновио и у Летопису Матице српске: у септембарском броју 2012. године

Симовић наизглед указује на противречности које припадају нашој садашњости, које смо сви видели, премда су јавно остале ненаглашене. Но, упечатљивост његових примера као да, међутим, заклања одсуство симетризма у ситуацијама које су заокупиле његов дух. Није то ни необично: давно је речено да чак и Хомер понекад задрема, да свако поређење понегде храмље.

Када је певана песма Danke Deutschland, она је свакако била израз општег одушевљења разноврсне публике: она је изражавала преовлађујући талас хрватске јавне свести. Емитована преко телевизије, уз потпуну сагласност власти, песма је подразумевала склад у изражавању једне дубоке и трајне оданости. Када је споменик Клинтону подигнут у Приштини, он је подразумевао истоветни склад масе и елите.

Када су, међутим, навијачи одушевљено клицали руском премијеру Путину, у години 2011, када су се деца мајке Србије – по непакосном опису Љубомира Симовића – бацала у наручје „мајчице Русије” није било тог склада. Јер, певање и поздрави руском премијеру Путину беху праћени погрдама и протестима управљеним на тадашњег председника Србије. Зар је то промакло осетљивом уху академика Симовића? Зар он није чуо оно што је одјекивало „нашим највећим стадионом”? Нејасно је, узгред, зашто Симовић ставља ову синтагму под наводнике, као да се од ње дистанцира, кад је стадион заиста највећи у нас: онако како је Црњански наш највећи модерни песник а не Симовић, онако како је Симовић – у 2016. години – добио Извиискру а Црњански – у 1972. години – није добио Његошеву награду, онако како је Симовић академик а није Црњански.

Овог несклада између масе и власти није било ни у Загребу ни у Приштини. Певање и поклици у славу Русије били су, свакако, израз традиционалног српског русофилства, па можда и оправдан предмет непоткупљиве критике академика Симовића. Али, они нису били само то, јер су били и протест против српских власти: имали су форму ненасилног и демократског протеста због незадовољства српском државном политиком. Можда је то незадовољство било и неоправдано, можда је тренутак у којем је показано био неприкладан, али како се догодило да Симовић превиди тако очигледно незадовољство? Можда га је уочио, па похитао да му се отмено-салонски наруга?

Како је то промакло њему који нас је – у Летопису Матице српске – далекосежно опоменуо: „Има ли разлике између ’националне самосвести’ тих навијача и ’националне самосвести’ оних политичара који Србију, у односу на Русију, желе да виде у оном односу у коме су земље Варшавског пакта биле према Совјетском Савезу?“ Али, како су – са свеобухватног песничког хоризонта – нестали многобројни политичари који не само да нешто желе него Србију постављају у обавезујући однос према НАТО-пакту, који није – за разлику од Варшавског пакта – распуштен, који нас је – за разлику од Русије – бомбардовао и који је потпуно ситан у односу на слободарску успламтелост и стишану промишљеност Љубомира Симовића?

Да ли је он уопште чуо за НАТО-пакт? Зна ли он да је у нашим данима – некако баш онда када је он проглашен за добитника Извиискре – потписан далекосежно обавезујући споразум са НАТО-пактом? Како му то није засметало код наших власти, барем онолико колико му смета грађевински пројекат Београд на води? Како то он осећа кршење законитости и правне сигурности – иначе неспорно – у дивљачком рушењу кућа у Савамали, а не осећа да оно припада истом реду ствари као и противуставни Бриселски споразум? Зашто прећуткује да је на делу противуставно измештање десетина хиљада људи из Србије? Како не разуме да незаконитост у једној ствари природно доводи до незаконитог понашања и у другим стварима?

Драмски писац који је написао Бој на Косову на један начин пре а на други начин после октобра 2000. године, док је Његош о Косову имао само једно осећање, Љубомир Симовић у свим ситуацијама одлучујуће вредносно место додељује западној (америчкој) моћи. Отуд он напада садашњу (колонијалну) власт у ономе у чему је она слаба, јер то није у вези са западном (америчком) моћи. Али, он је не напада у ономе у чему је та (издајничка) власт јака, јер има подршку те моћи. Тако је Савамала – по њему – „парадигма ове власти”, али о Бриселском споразуму – ниједна критичка реч. У тој ствари постоји само прећутна подршка властима: премда скривена иза другоразредне критичности.

Шта, наиме, значи реторско – дакле, привидно – питање из Блица од 8. октобра 2017. године: „а шта бисмо са Косовом и да нам га врате”, односно „ако би вам САД или ЕУ, или било ко, вратили Косово, како бисте га интегрисали у Србију?” Оно представља сугестију да треба напустити и дипломатску борбу за Косово и Метохију. Ако ову сугестију повежемо са недавним изјавама другог академика, председника САНУ и председника Олимпијског комитета Србије, са толиким критичким изјавама председника Србије о косовском миту, откривамо део медијске и јавне мреже која омогућава промену јавне свести.

Тако Љубомир Симовић оцењује стање наше јавне свести или понашање наших власти зависно од правца који они заузимају у односу на западну (америчку) моћ: ако је тај правац критички, ако јавна свест – или власт – очитују незадовољство западном (америчком) моћи, он их осуђује; ако су, пак, правац јавне свести – или понашање власти – апологетски у односу на западну (америчку) моћ, он им се не противи, ма колико да се изневеравају ствари историје, истине или духа. Тако је и у Блицу: крај свих критичких опажања о бескрајним монолозима српског председника, нисмо чули ни назнаку гнушања над слугерањским изјавама лојалности истог човека које су упућене канцелару Немачке.

Све је у академиковом размишљању лоше постављено, премда је – баш због контролисане и рачунџијске критичности – погодно за оријентацију, будући да показује како је власт садашњег српског председника еминентно вођена другосрбијанском политиком. Јер, свака критика наших актуелних власти – због њихове вишестране рђавости, од моралне до политичке – која се не продужава ка онима који такву власт и постављају и одржавају, а то су западне (америчке) моћи, нужно је кратковида и темељно неморална. Није наша власт само сведочење о нашим најгорим особинама него и сведочење о лицу западних (америчких) интереса.

Када критикујемо само нашу власт, онда то чинимо зато што је она слаба, јер се не замерамо оној правој моћи која се налази иза ње. Када критикујемо само западну (америчку) моћ, онда је то маневар да сакријемо одсуство битне критичности у односу на нашу власт. Отуд је само критика и наше власти и њених западних (америчких) упоришта истинска и аутентична опозициона оријентација у нас. Ако је као политика и безизгледна, јер нема савезника, као оријентација и мишљење, као дужност интелектуалца, остаје незаменљива, јер је начелна.

Шта би се – у једној футуролошкој пројекцији – могло догодити једног будућег дана? Заставши – у јутарњој калемегданској шетњи – пред бистом писца који је разумевао кнеза Лазара у зависности од октобра у којем га је сагледавао, пред бистом Љубомира Симовића, која украшава Калемегдан, замишљени посматрач није угледао никакво ђубре нити канту постављену на песникову камену главу. Све је било – као што је и ред у немачкој Европи – лепо и уредно. Нелагодност је долазила из неочекиваног правца, у часу када се замислио: из ког света долази, из ког исечка времена извире, из какве стварности је приспела, одакле уопште та узнемирујућа помисао о канти и ђубрету који красе ту главу?

(ФСК, 13. 10. 2017)

Advertisements

6 thoughts on “Мило Ломпар: У очекивању бисте с натписом „А шта бисмо с Косовом и да нам га врате?“”

  1. Мило Ломпар каже да Симовићево питање „А шта бисмо са Косовом и да нам га врате ?“ представља сугестију да треба напустити и дипломатску борбу за Косово.

    Симовић нигде не помиње напуштање борбе за Косово. Напротив. Он само поставља капитално питање : Да ли је интеграција Косова у Србију могућа, после свега што се десило ?

    На ово питање Мило Ломпар уопште не одговара.

    У нади да ће СС објавити цео интервју у БЛИЦУ, цитирам пасус у коме Симовић помиње Косово и наше политичаре а посебно Александра Вучића :

    „Naši političari na sva usta grme: „Nikad nećemo priznati Kosovo!“ i „Kosovo je Srbija!“ Nekoliko puta sam ponavljao jedno jednostavno pitanje: Ako bi vam SAD ili Evropska unija, ili bilo ko, vratili Kosovo, kako biste ga integrisali u Srbiju? Da li je ta integracija, posle svega što se desilo, moguća? Da li bi ona otvorila neki novi Pandorin krčag, mnogo opasniji od onog koji je otvoren tokom devedesetih godina? Pominjete taj predsednikov poziv na dijalog. Dijalog s kim? Dijalog s onim ko sa javnošću komunicira isključivo preko svojih brojnih i beskrajnih monologa, tokom kojih niko ne može da dođe do reči? Ili dijalog sa onima koji ne znaju ništa pametnije nego da na Kosovo pošalju onaj ilustrovani voz, koji je svoje putovanje neslavno završio na granici sa “našom južnom pokrajinom”? Bojim se da će, bez obzira na naše dijaloge, i onaj minimum, dogovoren u Briselu, Zajednica srpskih opština, biti sabotiran.“

    Свиђа ми се

  2. @Деда Ђоле

    Мислим да професор Ломпар не помиње „могућност интегрисања Косова“, зато што то није ни тема његовог написа. Тема је обавеза једног интелектуалца и уметника од интегритета да у својој критици иде до краја, од нижих ешалона ка вишим, а не да само, критикујући ионако тешко поправљиво, симулира принципијелност.

    Свиђа ми се

  3. Професор Ломпар предаје, очигледно предуго, предмет који студенти називају српски романтизам (Српска књижевност 18. и 19. века 2), те су његова разматрања садашњице узурпирана неувремењеним, дакле прохујалим идеологијама. Лепо је видети човека који верује у оно што предаје, али није ни лепо ни безопасно када такво виђење обезбеди друштвени аутизам. Није ни интелектуално поштено прећутати целину деловања Љ. Симовића, те заборавити како је у свом дневнику, што је објављено, дао виђење бомбардовања и исказао став о НАТО пакту. Такође, не треба пренебрегнути ни чињеницу да се један број интнелектуалаца који су заступали „национални“ став током осамдесетих дебело се разочарао интепретацијом такве идеологије током деведесетих. (Михиз се нпр. закључао у свој стан) Шта хоћу професору Ломпару да поручим овим? Контекст, колега, контекст!!! Српско питање се дебело разликује с краја седамдесетих и деведесетих, када су иза њега, благословом режима, стали најгори криминалци. Нисте то приметили? Немогуће!!! Проговорите ви о томе једном, али без изговарања. Не ради се о кривици, него о преузимању одговорности.

    Ломпар овим текстом оспорава право на другачији став, а при том му не пада ни напамет да се позабави одговором на питање. Оставио је академик Симовић довољно материјал акоји оговоре о критичком одосу према свакој власти и према многим појавам у свету, па нека професор то некако у себи процесуира, као целину, уколико има етичких капацитета за то.
    Било би добро када би ликови попут Мила Ломпара изашли из тог фамозног „Круга двојке“ и увидели како живи обичан народ. Живот којим он живи је много удобнији од академиковог. Такође, лицемерно је помињати шетњу, то већ има личне саркастичне опаске, што није етички, а ни „витешки“ из угла српског кодекса. (Доживљеног тако нестварног, тако псеудоисторијског, па чак и таквог – безгрешног!)
    Удобан је тај његов аутизам из кога он НЕЋЕ да види да су парамилитарне јединице из деведесетих, које су представљале „теренску манифестацију“ тадашње власти, заправо обичне криминалне групе проистекле из удбашких кругова претходног режима, а не икакви „заштитници српства“. Прећуткивањем таквих ствари он подгрева фигуру жртве у овом народу, што се досада показало као врло опасно за његову егзистенцију. С којом намером он то ради и чини? С којом намером он говори да је немогуће да овај народ има будућност?! Када се он запита како то да академик не види десетине хиљада људи из Србије који су насилно (било терором било економијом) померени, како да не види стотине хиљада не-Срба који су деловањем поменутих парамилитараца такође претрпели терор. Зашто професор, који и даље верује у „витештво“ и етику српског национа, пушта да се такви несрећници и злочинци скривају иза тог „фамозног патриотског осећања“? Онеспокојава чињеница да је један 80годишњи академик са стварношћу здравије повезан него овај професор универзитета.

    Зашто професор не примени свој став о иронији и сакралности у својим текстовима и на предавања. Његова предавања су, верујте ми, прави празник ироније! Али постмодернистички дискурс је проупчаваоце књижевности високо етаблирао, те су они у својој осионости узурпирали право на употребу оног чега им се свиђа, и како им свиђа.
    А било је студената професора Ломпара који су 99. годину провели на Косову, у рову. Жао ми је што професор Ломпар није искористио ту могућност да вредне традиције Првог српског рата, када су и они најобразованији обукли униформе и војничку проју поделили са својим студентима, подели са неким од нас.
    Изиђите у свет, професоре, какав је да је, стварнији је од универзитетских фотеља и некадашњег директорског места Политике (које се никада није добијало без аминовања власти, тако беше, професоре?). На крају крајева, то ће вас удаљити од оног понашања према вашем народу који води његовом уништењу, упркос делимично најбољим намерама.

    Свиђа ми се

  4. Изгледа да се многима – од Симовићевог питања (1) – дигла коса на глави па су храбро избегли одговор и, заборавивши правила коментарисања, срамно напали личност тј Симовића. Да је глуп, да је академик-потурица, да је патуљак, ништарија . . . а један је тако ниско пао да ја своје размишљање о Симовићу и почео и завршио са кантом ђубрета.

    Многи су сасвим заборавили да су на платформи за уравнотежено сучељавање различитих гледишта о националним и другим питањима . . . па бих им, а la Доситеј, поручио : одговор, браћо, одговор, а не увреде и дисквалификације.

    На овом сајту сам нашао САМО ЈЕДАН ОДГОВОР на Симовићево питање. Народни покрет „Отаџбина“ сматра да је интеграција могућа па је 8 окт предложио „да српска војска изађе на српске границе, итд, итд.“

    (1) – „Да ли је интеграција Косова у Србију могућа, после свега што се десило ?“

    Свиђа ми се

  5. @Деда Ђоле. – Ви сте, деда, канда адвокат госн’ Симовића? Или сте Симовић лично? Зна се како се интегришу територије – правним, политичким, економским, социјалним, безбедносним, војним, културним и другим средствима. То се учи на факултетима политичких наука, академијама одбране, високим школама за социјални менџмент, итд. Али, кад имате конкретну ситуацију као сад, о томе се не распреда по новинама и интернет-причаоницама. Преговарате, а спремате се за све опције. (…) Много важније од Вашег дангубног паметовања о свему и свачему јесте питање легитимитета комитетског академика Симовића да – после свега – он јавно поставља питања о томе, отворено наступајући у кампањи колонијалне управе у Србији. Он се са колонијалном управом не слаже ни у чему, нарочито у далекосежним питањима уређења парковских површина и равних кровова, а једино се слаже у томе ДА НАМ НЕМА ДРУГЕ НО ДА ИЗДАМО НА КОСОВУ. То је увреда за нормалну и часну Србију, ма колико Ви таламбасали за њега на хиљаду и једној страници, чак и тамо где га нико није поменуо (као што је песма „Патуљак“ Бранислава Матића).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s