Ознаке

, , ,

Нови Закон о основама система образовања и васпитања усвојен је са само 121 гласом ЗА, на збрзаној, збрчканој, срамотној седници, на којој је расправа била таман какви су и посланици. Министар је пречесто одговарао да ће „та и та питања бити накнадно уређена новим сетом закона“, упоредио себе са Доситејем Обрадовићем, мада за тим није било потребе – сличност је тако фрапантно очигледна. Причало се о постављању неког националног оквира на основу кога ће се радити нови програми и планови. Омнипотентни и омнипрезентни министар ће у стилу Супермена из Фекетића бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати, бар у половини чланова овог закона. Већ ми је жао онога ко ће га наследити.

Млаћење празне сламе постало је национални спорт!
У то име, ево им још мало:

Никоме није пало на памет да позајми идеју од сусједа и ангажује тристотинак наставника са искуством и резултатима, повуче их из наставе на годину дана и препусти им уређење планова и програма.

Није им пао на памет ни један фини lex specialis којим би се СВИ из министарства, завода, агенција, центара и школских управа послали у наставу, да мало они раде по ономе што нама годинама прописују. На њихова места поставити људе из наставе, па их ротирати после четири године, са свешћу да ће и они радити по ономе што пропишу.

Не смањише ни број ђака по одељењу, и поред све кукњаве о паду наталитета.

С друге стране, сазнали смо да ћемо ђаке учити да се на хуманитарни рад иде по казни, јер је то нова казнена мера. Лепа порука, нема шта!

Занимљиво је да за Алексин закон опет није било места, и то у дану када је дете од 14 година завршило на Ургентном центру због вршњачког насиља. Није им пало на памет да се читав амбијент мора мењати да би се вршњачко насиље спречило. Ни речи о томе да се мора развијати дух сарадње и солидарности, а не такмичарски дух; да треба оснажити механизме подстицања пожељног понашања кроз цело доуниверзитетско образовање, а не само се бавити казном као последицом; ни речи о томе да се у многим земљама расформирају постојећа одељења и формирају нова на сваке две године, баш зато да се не би стварали кланови, него да се деца науче сталном склапању нових пријатељстава. О ширем друштвеном амбијенту да и не говоримо. Шешељ је већ гостовао у неком ријалитију, очекујемо Вучића, мада он има свој лични ријалити, па му и не запиње.

Уџбеници ће се и даље третирати као ципеле, саламе, двоседи и остала роба на тржишту. Осим издавача, руке трљају и банкари. Кредит за опремање детета за школу је јединствени банкарски производ, којим се ваљда још само ми можемо похвалити. Лидери у региону, а и шире.

Нигде се држава није обавезала да уједначи опремљеност школа, да одбије новчану помоћ из иностранства ако је условљена имплементацијом иностраних жеља и потреба.

И даље ћемо бити заморчићи неуспешних експеримената у образовању, и ми, и ђаци, и родитељи наших ђака. И даље ћемо бити безличне бирократе, јер улога наставника у васпитној функцији школе није ојачана, а бирократија није смањена.

Имаћемо општинске савете родитеља, за које је већ сада јасно да неће служити ничему, осим евентуалном храњењу сујете партијски неудомљеним кадровима.

У ишчекивању нових закона који ће дотући просвету, остаје ми да констатујем да постоје времена када је просвети потребан менаџер, времена када је неопходан просветитељ, а ово је време када нам дефинитивно не треба Делбој!

Поздраве ће вам пренети на хиљаде људи који ће вам сутра звиждати под прозором.
Не верујем да ће икога из власти бити стид, али нека вас бар мало изнервирају, јер ваша слика вечитог пролећа није наша слика живота у овој земљи!

(Клот фркет, 27. 9. 2017)

Advertisements