Олег Јегоров: Паре или живот – откуд бољшевицима новац за револуцију?

Бољшевици су се борили против царске власти скоро 20 година и најзад победили. Новац им је често био крајње потребан и они су често прибегавали насиљу и нестандардним начинима прикупљања средстава за своју ствар

Владимир Лењин држи говор на седници. / TASS /

Замислите да сте револуционар и бољшевик крајем 19. и почетком 20. века у Царској Русији. Ваш циљ је да срушите тај „затвор многих народа“, да срушите капитализам и да земљу дате у руке сељацима, а фабрике радницима. Међутим, ваша партија је забрањена, а ваши лидери су у иностранству. Царска полиција тражи и вас и ваше другове, и ви можете бити ухапшени у сваком тренутку. Поврх свега тога, треба вам новац. Треба вам много новца.

Новац вам треба за све: за штампање новина, за фалсификовање докумената, за прављење бомби и куповину оружја за борбу против полиције, и за евентуални оружани бунт. Вероватно није најбоља варијанта да уђете у банку и затражите кредит за „рушење тираније“, поготово ако ваш манифест позива на национализацију банака и стварање друштва без новца (што су радили бољшевици). Шта онда можете предузети?

  1. Опљачкати банку

Револуционарима у Царској Русији није се допадала реч „пљачка“. Дражи им је био термин „експропријација“ (или скраћено „екс“), али то не мења суштину њиховог деловања. Наоружани до зуба, они су нападали банке и пљачкали новац убијајући свакога ко им се успротиви. У чланку написаном 1906. године вођа бољшевика Владимир Лењин је оправдавао такво насиље поредећи ситуацију са грађанским ратом, где је све дозвољено.

Највише новца на „екс“ бољшевици су украли у јуну 1907. године у Тифлису (данас Тбилиси, Грузија). У акцији је учествовало неколико јуришника. Они су извршили бомбашки напад и отворили ватру на банкарско возило у коме је било 250.000 рубаља (преко 5 милиона у данашњем новцу). Убили су пет припадника обезбеђења и побегли са новцем.

  1. Пронаћи богате пријатеље

Велики део „зарађеног“ новца бољшевици су добијали у виду приватних донација, каже историчар Јевгениј Спицин. Са једне стране, многи радници који су били симпатизери покрета издвајали су од својих оскудних прихода новац за револуционаре, што им је обезбедило мали, али стабилан извор прихода. Са друге стране, револуција је имала и веома богате спонзоре.

Леонид Красин, бољшевички лидер који је био одговоран за финансије, писао је у својим сећањима за период 1900–1917: „Било је модерно донирати револуционарне партије“.

Поједини познати људи, као што је писац Максим Горки, издвајали су новац искрено подржавајући револуционаре, а други, као имућни фабрикант Сава Морозов, чинили су то јер нису били сигурни ко ће победити: царизам или револуција. Због тога су помагали и једној и другој страни.

Портрет Леонида Красина. /Извор: Wikipedia.org /

Красин је био вешт и лукав. Умео је да убеди богате симпатизере да се „испрсе“ ради револуције. Једном се он у Бакуу (град у садашњем Азербејџану) појавио у свлачионици легендарне позоришне глумице Вере Комисаржевске, познате по опозиционим ставовима, и затражио од ње да организује добротворни концерт што је могуће пре, с тим да сав зарађени новац иде бољшевицима.

Комисаржевска је била шокирана таквом дрскошћу, али је пристала, и на крају је прикупила неколико хиљада рубаља за Красина. Бољшевици су тим новцем отворили илегалну штампарију у Бакуу.

  1. Склопити брак из рачуна

Красин је био иницијатор још једне крупне бољшевичке преваре. Када је богати фабрикант и симпатизер бољшевика Николај Шмит ухапшен и умро у затвору, Красин је удао две његове сестре за револуционаре и тако опскрбио партију додатним новцем.

Шмит је свој иметак за живота преписао сестрама Јелизавети и Јекатерини, које су после његове смрти намеравале да тај новац дају бољшевицима. Међутим, њихов ујак је контролисао новац и није имао поверења у девојке (а није ни знао да су наклоњене револуцији).

Николај Шмит у мртвачком сандуку. Извор: Wikipedia.org /

Бољшевици су у редовима партије морали да нађу мужеве за сестре како би ујак дао мираз. Новац је предат партији после „свадбе“ са бољшевичким младожењама 1908. године.

  1. Узимати новац чак и од својих непријатеља

Још 1917. године, када је Лењину и његовом најближем окружењу дозвољено да на путу из Швајцарске у Русију пређе преко немачке територије, бољшевици и њихов вођа су оптужени да су немачки шпијуни чији је циљ уништење Русије у Првом светском рату. Чак и међу револуционарима је било противника бољшевика који су их оптуживали за примање новца од Немачке.

Међутим, већина савремених историчара сматра да је ситуација по том питању била далеко сложенија. Немачка је заиста пустила Лењина у Русију надајући се да ће екстремисти окончати рат, што су они и учинили. Највероватније је издвојила и новац за бољшевике. На пример, британски историчар Џонатан Смеле пише да је крајем 1917. године немачки генералштаб инвестирао преко 30 милиона марака у руске опозиционе партије (не само у бољшевике).

Међутим, још увек нема доказа директне везе између бољшевика и Немаца. Олег Будњицки, професор Факултета историје на Универзитету „Висока школа економије“ у Москви, истиче да су „бољшевици били врло паметни људи који добро чувају тајне“.

По мишљењу Андреја Сорокина, директора Руског државног архива социјално-политичке историје (РГАСПИ), чињеница да су Немци финансирали бољшевике још увек не значи да су ови били немачки агенти. Највероватније су узели новац без икаквих услова, трудећи се да искористе Немачку за своје циљеве као што се Немачка трудила да искористи њих.

(Russia Beyond, 8. 9. 2017)

Напомена СС: Сајт „Руска реч“ постао је сада „Russia Beyond“. Више о томе прочитајте ОВДЕ.

Advertisements

7 thoughts on “Олег Јегоров: Паре или живот – откуд бољшевицима новац за револуцију?”

  1. Врло је важно напоменути да је Сава Морозов био староверац и мислим да је прича о његовом финансирању бољшевика зато што није знао ко ће да победи, у најмању руку, наивна. Осветничка мржња „авакумоваца“ према Цркви и руској круни је, очигледно, у њиховим срцима заменила Христа и све друго је постало небитно, само да „јеретици“ изгоре у огњу. А све је, у време Авакума, почело као одбрана Православља.

    Свиђа ми се

  2. @Милан: Помоћ старовераца револуционарима (и много пре појаве бољшевика) је сложено питање које није могуће разумети без познавања чињеница о томе да су староверци, због свог неприхватања верских реформи наметнутих силом у XVII веку од стране Двора и врха цркве, током следећих векова били бесомучно прогањани и у многим случајевима и физички истребљивани од стране властодржаца. Њих је руска државна и црквена власт дискриминисала више и горе него Јевреје. То је потрајало све до 1905 г. када је Николај II издао манифест о верској толеранцији који је (само формално) укинуо ту дискриминацију. Због тога се не треба чудити пасивном отпору и одсуству љубави старовераца према Двору и Синоду Руске (државне) Православне Цркве.
    Што се тиче овог из прилично “с брда с дола“ склепаног чланка: „…По мишљењу Андреја Сорокина, директора Руског државног архива социјално-политичке историје (РГАСПИ), чињеница да су Немци финансирали бољшевике још увек не значи да су ови били немачки агенти. Највероватније су узели новац без икаквих услова, трудећи се да искористе Немачку за своје циљеве као што се Немачка трудила да искористи њих…“, заиста је смешно сматрати да су бољшевици примили новац од Немачке “трудећи се да искористе Немачку за своје циљеве“. Па, побогу, сепаратним миром у Брест-Литовском са Немачком и Аустроугарском, бољшевици су отплаћујући свој дуг Немачкој испоручили скоро половину европске руске државне територије (садашњу Белорусију и Украјину) под војну и економску окупацију Немачке и Аустроугарске, и да силе Антанте нису крајем 1918 г. поразиле те две државе – питање је колико би се та окупација продужила и одржала. Уосталом, и семе украјинског сепаратизма је добрим делом посејано и ухватило тло током тог времена – са чиме се и постсовјетска Русија данас суочава као несавладивим проблемом.

    Свиђа ми се

  3. Слажем се ја с вама у погледу чињеница, али право је питање: какве везе има Сава Морозов има с дискриминацијом? Његова породица је била једна од најбогатијих у истој тој Русији, ослобођена пореза, омогућено јој је врло великодушно да, под паролом борбе против капитализма који је сама оличавала, руши себи благонаклону државу и, још горе, врло не-капиталистичку Цркву.

    Уосталом, ако је мржња према Двору и Синоду сасвим заменила љубав према Христу, па је добро да, ако не може у Русији бити староверске цркве, не буде никакве, губи се смисао самог постојања некаквих старообредника. Имао је ко да се бори за „чистоту“ Цркве и без њих.

    Југословенска држава није била нимало блага према Српској цркви: забрањивала је њене празнике, мешетарила с Конкордатом, сви знамо судбину патријарха Варнаве итд. Јел то значи да је Црква требало да држи страну комунистима? Или Немцима?

    Свиђа ми се

  4. @Милан: Нисам “староверац“ – боље речено старообредник, јер вера је увек била и остала иста, али дубоко саосећам с њима и дајем им за право, јер оно мало руског у мени је делом и од њих. Какве везе има Савва (два в) Морозов с дискриминацијом? Он и његови преци су у њој одрасли. Старообредницима, када се државно/црквени манијакални прогон и покушај њиховог физичког искорењивања у XVII в. изјаловио, остало је током XVIIII/XIX/почетка XX векова, потпуно затворен пут у било какву државну службу – могли су се бавити само занатима и трговином – и у томе су се благодарећи својој стамености и поштењу тако истакли, да је добар део најбогатијег руског трговачко-индустријског сталежа био старообреднички (нарочито нпр. Морозови). И моји преци по женској линији – Дубињини, су били јако богати (али сиротиња у поређењу са Морозовима, Расторгујевима и сл.) су прошли кроз то. Мала илустрација – моја бабушка је 1899. године по положеној великој матури завршила обуку за наставницу географије – али на њеној дипломи је изричито стајало да може бити само приватни наставник, и то искључиво деци своје вероисповести (имам је). Пошто је била богата, никада није ни морала радити. Када се 1902 г. (еј, то је већ XX век!) удавала за мог деду – припадника званичне Руске Православне цркве, племића ,спахију, коњичког официра – морала је да се принудно (поново!) покрсти у државној Православној Синодалној Цркви – а претходно ју је отац, мој прадеда (најистакнутији руски индустријалац рибарске гране) , уз своју осталу децу морао нотаријалним актом (имам га) признати за своју, јер држава и њена званична православна црква нису признавали ни венчања ни крштења старообредника. Ето вам, кроз каква “ситна“ понижења су чак и Морозови и слични, а поготово остала ситнарија руских старообредника пролазили тада – а тек у XVII/XVIII веку на врхунцу прогона, стотине хиљада њих бежало је да спасу главе и своје верске обреде у Аустрију, Турску, и у Сибир – па су доспели и на Аљаску (они су били ти први Руси који су населили Сибир и Аљаску) и неки се спустили на југ чак до Калифорније и Мексика!
    Ма, и током Првог Светског рата, упркос трагично закаснелом Манифесту (из 1905 г.) о верској толеранцији Николаја II, и томе што је нпр. један старообредник – козак, био први добитник Георгијевског крста за јунаштво, и што су се упркос свим ранијим понижењима храбро борили, званична Руска Православна Синодална Црква је код државних органа инсистирала да се на сваки начин онемогући/отежава унапређивање старообредника у официрски чин….
    Надам се да Вам је сада бар мало јаснији одговор на питање које сте ми поставили….

    Свиђа ми се

  5. Јасан ми је одговор, делим ваше саосећање према личним патњама појединих старообредника, истрајавању и мучеништву протопопа Авакума, „смрти због једног а“ и сл.

    Исто тако, делим саосећање према партизанима који су се смрзавали и потуцали се по шумама, борећи се за оно за шта су веровали да је праведно. Кажем то зато што ја, добрим делом, водим порекло од комуниста из Србије и ЦГ. Али, ја немам никакво разумевање за комунизам, нити партизанштину као покрет, сматрам да су они (у духовном смислу, пре свега) били штетни и за оне који су им припадали.

    Тако не могу да разумем да неко ко се, номинално, сматрао Хришћанином, и то у тренутку кад, како кажете, држава почиње да пружа руку помирења, своју мржњу према руском Двору и Синоду ставља испред своје љубави према Христу и пристаје да финансира бољшевике.

    Па тиме само даје за право прогонима пре тога. Ајде, да кажемо, Свердлов и Јуровски су били Јевреји, а код Јевреја владају старозаветни погледи на освету, да разумем да су пожурили да се наплате Цару (за које он лично и његова породица није могао бити крив) за прогоне од раније, али Хришћани! Хришћани да се свете (!) у крви и финансирају одмазде, опростите, али то не могу да разумем. И то чувари старих обреда и истинског Православља!? У чему се онда састоји чување? Шта је смисао старообредништва, ако пристају да и оно „мало“ што је преостало од старине, нестане у пожару Револуције?

    И кажите ми, пошто сте обавештенији од мене, јел то и Дугин заправо све време ради против Руске цркве, треба ли да се прибојавамо да је, пошто је старообредник, на задатку од стране Сороша или ДАЕШа. Због неправди из прошлости, учињених старообредницима у време кад нису могли да буду државни идеолози?

    Свиђа ми се

  6. @ Милан: Питања о којима говоримо су толико поливалентна (верско-политичко-економско-емоционална) и протезала су се током три века, да ни неколико опширних симпозијума не би били довољни да се она осветле, а камо ли наша кратка дискусија коју сада треба завршити: Зато – да покушам једноставном аналогијом: у Руској Царевини/Империји су само две национално/религиозне групе биле систематски дискриминисане/прогањане: Јевреји (не-Руси, не-хришћани) и старообредници (исконски православни Руси). Да бих Вам, као Србину, приближио проблем са руским старообредницима – ево: Османска Империја је током 4 века дискриминисала, тлачила, на све могуће начине, прогањала, убијала, натицала на кочеве Србе (хришћане, не-Турке) и односила се према њима као псима – али, упркос томе Османлије су биле скоро као нека “мајка Тереза“ у том погледу (ма колико то патрадоксално звучало) према Србима, у поређењу са третманом који су током три века исконски православни Руси – старообредници “уживали“ од стране “свог“ цара и званичне Руске Православне Цркве. Зато се и не треба чудити што Јевреји (не-Руси) и Руси – старообредници нису, поучени својим вишегенерацијским болним искуствима, да се благо изразим, гајили баш неку велику љубав према Двору и Руској Синодалној Цркви. Што се тиче оног Дугина и питања да ли је старообредник, или не, и за кога ради – верујте, мене постсовјетска Русија и њене перипетије занимају као лањски снег, па зато нисам компетентан да нешто о томе кажем. Моје интересовање, знање и компетенција за Русију се завршавају њеном смрћу, са 16.11.1920 г., када је (Бела) Добровољачка Армија Југа Русије, генерала Врангела, евакуисана са Крима.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s