Ознаке

, , , , ,

Николај II је као нико други у историји у последњих сто година, био дискредитован и блаћен. Људи су се на свакодневном нивоу на то навикли. И имплицитно су спремни да прихвате нови филм о последњем цару као потпуно подлом, развратном човеку, који није држао реч, који није знао за част и за верност. И све то опет у стари кош – чудна држава, чудан народ, чудни цареви. Жалосно

Епископ Тихон (Шевкунов) Фото: Сергей Бобылев/ТАСС

(Российская Газета, 14. 12. 2016)

Филм „Матилда“, Алексеја Учитеља обећава да ће бити jедна од најбучнијих биоскопских премијера следеће године. И једна од оних са највише критике, такође. Посланицима и Министарству културе стижу писма са захтевима да се филм не приказује, јер се поново, по непоправљивој совјетској навици, блати лик последњег руског цара. Многе је уплашио трејлер будућег филма, који га представља као срцепарајућу мелодраму. Основаност тих реакција коментарисао је члан Председничког савета за културу и уметност, епископ Јегорјевски Тихон (Шевкунов)…

Алексеј Учитељ – познати режисер и уметник који се доказао својим филмовима и филмским наградама, изабрао је за свој нови филм љубавну причу последњег руског цара према балерини Матилди Кшесинској. Истински уметник је слободан да изабере било који сиже за филм.

– Ко се усуђује да то оспори? Подразумева се да уметник може да изабере историјску љубавну причу. Незахвално је осуђивати га пре него што се филм погледа.

Али, због овог филма се већ данас ломе копља.

– Није ни чудо: филм ће се појавити почетком пролећа 2017. године, тачно на стогодишњицу Фебруарског преврата 1917. Одатле и посебно интересовање. Година пред нама неумољиво нас поставља пред нужност разумевања велике цивилизацијске катастрофе која се десила у Русији пре сто година. Догађај који се тада десио одразио се практично на живот свих људи који су живели у Руској Царевини, Совјетском Савезу, па и на судбину целог света. Научници, политичари, верски и јавни радници тражиће одговор на многа питања у вези са тим датумом. Такав је задатак и пред уметношћу. Позориште, сликарство, музика – сви су позвани да дају свој допринос уметничком, разумном осмишљавању узрока и последица руске трагедије. По страни, како видимо, данас не остаје ни филмска уметност. Филмска уметност симболичну годишњицу представља филмом „Матилда“, јединственим, као што по најавама видимо, у погледу избора теме. Премијера је изабрана раније, не случајно, за март 2017. године: тачно сто година од преврата и абдикације Николаја II.

Не распирује ли се у вези са „Матилдом“ преурањени сукоб?

– Припремајући се за наш сусрет, гледао сам дискусију. Ево шта говори сам режисер филма Алексеј Учитељ: „Дискутују и дају изјаве, пишу тужиоцу о томе, а да нико није погледао ни један кадар филма. Када људи желе да дискутују о нечему дужни су бар да имају увид у тај предмет, а он не постоји.“ У овом случају није тако. Уназад неколико месеци, творац филма је ставио на интернет трејлер филма и они који желе могу да виде не само „један кадар“, већ неколико исечака из кључних сцена будућег филма. Тако имају увид у предмет разговора. Постоји и други важан извор за ову тему – стварна историјска прича о односима царевића Николаја Александровича и Матилде Кшесинске.

Какви извори, у смислу докумената, могу да нам представе ту причу?

– Писма и дневнички записи, успомене, документа пореске службе. Наследник и Матилда Кшесинска су се упознали 1890. године на отварању балетске школе. Њему је било тек нешто више од двадесет, а њој осамнаест година. Девојка се заљубила у царевића, а он је био спреман да се њом занесе, макар како би развејао тугу због категоричког одбијања оца: император Александар III је забранио наследнику да и размишља о женидби младом немачком принцезом Алисом, коју је Николај заволео када је претходне године посетила Русију. У почетку, познанство царевића и балерине било је у пролазу: сретали су се на улици, у позоришту. Потом је Николај отишао на дуги пут око света и по повратку се срео са Матилдом и њихова осећања се поново буде. Николај их је назвао „најсветлијим“ страницама своје младости. Али, већ 1893. године ти односи постају мирнији, све се ређе срећу. А када је девојка, о којој је као невести маштао наследник – дармштатска принцеза Алиса, пристала на брак, а потом за то сагласност дао и цар Александар III, Николај је о томе искрено испричао Матилди. Године 1894. сви односи између Николаја и Матилде су престали. Заувек.

Царевић Николај Александрович са невестом дармштатском принцезом Алисом. Кобург, 20. априла 1894. (Фото: РИА Новости)

Иако се он, као и раније, односио према Матилди веома срдачно. Они су остали пријатељи и ниједно од њих није од растанка правило трагедију. Договорили су се да му се она обраћа на „ти“ и са Ники. Он ју је помагао на све начине, али се више никада нису срели насамо. Наследник је сматрао својом обавезом да невести исприча о Матилди. Постоји писмо своме женику, које је написала Алиса: „Још те више волим јер си ми испричао ту причу. Твоје поверење ме је дубоко дирнуло… Могу ли га бити достојна?“ Љубав последњег руског цара Николаја Александровича и царице Александре Фједоровне, која поражава дубином осећања, верности и нежности, трајала је на земљи до њиховог последњег мученичког часа у кући Ипатјевих у јулу 1918. године. Ето, то је цела прича.

Вероватно нема ништа лоше у томе што талентовани режисер говори о томе у свом новом филму.

– Добро би било кад би све било тако. Филм Алексеја Учитеља претендује да буде историјски, а трејлер га назива, ни мање ни више него „главним историјским блокбастером године“. Али, након што сам погледао трејлер ја, искрено говорећи, не могу да схватим: зашто су га аутори тако урадили? Зашто се дотичу те теме на такав начин? Зашто наводе гледаоце да поверују у историјску утемељеност душеразарајућих сцена „љубавног троугла“, у којима је Николај и пре и после женидбе мелодраматично растрзан између Матилде и Александре. Зашто је царица Александра Фједоровна представљена као демонска фурија која с ножем (ја се не шалим!) насрће на своју супарницу? Осветољубива, завидљива Александра Фједоровна и несрећна и чудесна, прелепа Матилда, слабовољни Николај, који се баца час једној, час другој. Грли се с Матилдом, грли се а Александром… Шта је то – ауторско виђење? Не, то је клевета на стварне људе.

Али ни то још није све. Зашто су измислили падање у несвест Николаја за време крунисања са сликом круне која лети са венценосне главе? Да ли је то „суптилни“ наговештај будућих догађаја? Зашто терати Александра III да изговара потпуно сулуду, посебно из његових уста, реченицу да је он једини од свих Романова који није живео с балерином? Коме је намењен слоган трејлера који се појављује на екрану: „Љубав која је променила Русију“? Потпуним идиотима? Зашто, коме су хтели да помраче ум још једним слоганом – ремек делом: „Тајна дома Романових“? Каква тајна? О односима престолонаследника и Кшесинске знао је цео светски Петроград. Стогодишњицу пропасти династије је требало неизоставно сусрести срцепарајућом холивудском мелодрамом? Узгред буди речено, са експлицитним сценама? При томе, велики део наших гледалаца ће доживети филм, који се пушта на стогодишњицу револуционарних потреса, као стварну историју Русије. А главно што не могу да разумем је: како аутори не схватају да ће сви ти јефтини фалсификати неизбежно бити раскринкани и филму не могу помоћи ни маестрално снимљене сцене, ни скупа декорација и костими, ни страни глумци. Или су у праву они који говоре: ништа лично, то је само посао. Не желим тако да мислим.

Али филма још нема…

– Филм још није пуштен и сваки приговор против њега се одбацује подсећањем на постиђујућу фразу: „Ја Пастернака нисам читао, али га осуђујем“. Али, зар трејлер, као ауторски избор сцена из филма, не може узнемирити било ког човека који познаје руску историју? Не говорећи о томе колико ће то потрести православне људе којима су Николај II и његова породица – свети мученици.

Али, цар није прослављен због сваке сцене из свог живота већ због мученичког краја.

– Да, он је проглашен светим због пута којим је прошао и који почиње 1917. године. А то је био крсни пут – са петоро деце, женом, неколицином најближих. Наиме, због његовог храброг исповедања вере, због тога како је хришћански провео последњу годину и по живота, Црква га је прославила.

И, хоће ли црква тражити забрану филма?

– Уверен сам да је то потпуни ћорсокак и погрешан пут. Не треба захтевати забрану, већ упозорити шта је истина, а шта неистина – то је циљ, који је могуће и потребно довести у везу са предстојећим масовним приказивањем филма. Уколико филм буде у складу са трејлером, довољно ће бити да се нашироко говори о стварној историјској причи. Попут онога што ми сад радимо. Даље ће гледалац одлучивати сам.

Владико, Ви сте студирали на Сверуском државном филмском институту (ВГИК) и схватате да добар филм не може бити без драме. Зар уметник нема права на уметничку слободу?

– Да, али не и на намерно извртање истине. У историјским романима „фикција није обмана“, убеђивао нас је Окуџава. У уметничким радовима о историјским личностима, безусловно, потребна је ауторска фикција, уметничка, драматуршка реконструкција догађаја. Али, уколико уметник није лишен елементарне моралне одговорности, он неће ићи ван историјске тачности и никада неће извртати историју у њену супротност. Свесно извртање историје – то је или обмана или пропаганда.

Чак и ако аутор тврди да је то његова уметничка машта на основу историје?

– На основу историје, а не упркос ње, а не против ње. Све је питање укуса и талента. Наравно, могуће је узети историјске личности и ставити их да раде све што је аутору воља: Кутузов је у екранизацији „Рата и мира“ могао предати не само Москву већ и Петроград. А Пугачов је у филму „Капетанова кћи“ могао бити представљен као Катаринин љубавник. Само што то нема везе с уметношћу. Или се то назива посебним жанром – фантастиком. Онда се филм тако и назива.

Јесте ли о томе говорили Алексеју Учитељу?

– Да, разговарао сам с њим телефоном. Рекао сам му исто што и вама.

И шта је он одговорио?

– Да трејлер, па чак и сценарио још нису цео филм. У том смислу је у праву.

Читали сте сценарио?

– Режисер ми је дао да прочитам сценарио, али сам му обећао да ћу се уздржати од коментара сценарија.

Судећи по свему Ваша позиција се после читања сценарија није променила?

– Нећу коментарисати сценарио.

Сцена из филма „Матилда“

Када „Матилду“ буду пуштали као ТВ серију можда би било паметно упоредо давати документарни филм који ће историјско поимање гледалаца окретати према стварним историјским чињеницама?

– Не могу то да замислим. Мислим да би било довољно да људи сазнају праву историју.

Ја сам јуче погледала много документарних филмова о наследнику и Кшесинској – потпуно одвратних по тону и настојању да нас убеде како се романса наставила и током брака Господара. Са коментарима езотерика, сумњивих психолога и других. И нико није прозивао жуте ТВ канале због незанимљивих емисија, а несумњивим уметницима због нечега журимо да улажемо жалбе.

– Псеудо-документарни фалсификати немају велики утицај на умове и душе људи, не привлаче толико пажње. Друга ствар је велики уметнички серијал.

У филму играју великолепна пољска глумица, знаменити немачки режисер Томас Остермајер и глумац његовог познатог позоришта „Шаубјуне“, Ларс Ејдингер. Односно, филм је, осим доброг режисера имао и имућног продуцента.

– Филм је планиран не само за домаћу публику него и за међународну дистрибуцију. Правили су га по светским, глобалистичким, холивудским „законима жанра“. Мислим да ће то са чисто гледалачког становишта то бити ефектна, помпезна слика.

Државни музеј Ермитаж у последњих 20 година организовао је у иностранству многе изложбе посвећене руским владарима. Михаил Пиотровски мисли да се тиме доста допринело томе да се поглед европског естаблишмента на руске цареве промени. Њих више не гледају кроз анегдоте о Катарининим љубавницима већ као људе високе културе са изузетним укусом, историјском моћи. Узевши у обзир такве напоре, било би жалосно поново представљати свету лик Николаја II кроз љубавни троугао…

– Николај II је као нико други у историји у последњих сто година, био дискредитован и блаћен. Људи су се на свакодневном нивоу на то навикли. И имплицитно су спремни да прихвате нови филм о последњем цару као потпуно подлом, развратном човеку, који није држао реч, који није знао за част и за верност. И све то опет у стари кош – чудна држава, чудан народ, чудни цареви. Жалосно.

Али филм се још не приказује.

– Од тога смо и започели разговор. Незахвална је работа осуђивати филм који још није изашао. Ја знам из прве руке шта значи снимати филм. То је огроман труд великог броја људи, у првом реду режисера. И тим више разочарава када се за основни заплет узима прича која се не може назвати другачије него историјски неукусна.

У последње време стално се на рачун Цркве упућују критике што тражи да се забрани ова или она представа или филм, протестујући поводом повреде верских осећања. Поједини глумци и режисери виде у томе нарушавање слободе стваралаштва.

– Активисти су увређени. Режисер изван себе. Штампа упозорава друштво о новим мешањима Руске Православне Цркве у сферу слободе стваралаштва. Прогресивно друштво негодује. На председничком Савету за културу и уметност поставља се питање цензуре… Просто драма. Јача од Гетеовог „Фауста“. Дође ми да кажем: Завеса!

Али у вези са ово представом, заправо није све било тако просто.

– Да, у Омску је било захтева против приказивања неке рок-опере. Али са тим захтевом није иступила РПЦ већ једно од много хиљада невладиних удружења, савеза, братстава која делују данас у нашој земљи. Група православних активиста захтевала је да та представа буде скинута са репертоара у свим градовима, где Петроградска опера буде гостовала. Недавно су такви захтеви били, на пример, у Тоболску. Њихов захтев су разматрали и нису га одобрили. Тоболска епархија с тим није имала никакве везе. А у Омску је са митрополијом, по речима продуцента, приказивање опере одавно било договорено. У сваком случају, званични представник епархије изјавио је следеће: „Није посао епархије да уређује репертоаре овог или оног позоришта. Знам само да је духовник главом глумцу дао благослов за то још пре 30 година.“ Руководилац информативног одељења РПЦ Владимир Лејгода је после подизања тензија у медијима саставио саопштење, које су све новинске агенције пренеле, да Црква не подржава захтеве за скидање представа са позоришних репертоара. А продуценти су известили да је представа у Омску била скинута јер су карте биле купљене у броју не много већем од четрдесет на предвиђених хиљаду. Прошле године, рекли су ми, та је представа била приказана и овде, у Омску, иако су се и тада грађани жалили и тражили скидање представе с репертоара. Али, карте су распродате и представа је одржана.

Све су то познате чињенице. Али свуда се представља само једно: РПЦ тражи забрану представа и постиже свој циљ.

– Недавно је један свештеник из Армавира, сећајући се како је Василиј Жуковски прерадио Пушкинову причу о Балди, у којој је свештеника заменио трговцем, издао у армавирској штампарији брошуру верзије с трговцем и без попа, у тиражу од четири хиљаде примерака. И тада су сви медији, укључујући и централне, објавили наслове: „РПЦ редигује Пушкина!“ И не обазирући се на то што је митрополит Калушки и Боровски Климент, који је на челу издавачког одбора РПЦ, такође свим новинским агенцијама изјавио како је у том случају у питању лична иницијатива једног свештеника и да се класика не може мењати и редиговати ни ради најбољег циља, новинске тврдње да је Црква поптуно полудела и дошла дотле да и Пушкина преиначава, весело се истиче и данас. Ето, такву ми многосеријску драму имамо. Очигледно да се њеним ауторима она много свиђа. Ту су и одушевљени гледаоци. Тако да без сумње – следи наставак. Али, ми смо се на то одавно навикли, тако да, као што кажу: „Заставу у руке“! Што се тиче филма, уверен сам да ће, пре свега, појединци и групе, у том смислу и православни, тражити његову забрану. Одмах ћу рећи: ми се са уважавањем и разумевањем односимо према њиховом ставу. И позиваћемо да се њихов став узме у обзир. Али, још једном понављам, сматрам да је пут забране погрешан пут. Посао Цркве је да забрањује и дозвољава када је то неопходно у духовном свету. Али не и у световном. У том смислу, ни у позоришном ни у биоскопском. Али то не значи да нећемо отворено износити своја убеђења.

А „Танхојзер“? Тамо је било протеста званичне цркве – митрополије Новосибирске.

– И не само протест, тамо је била и тужба суду од стране Новосибирске митрополије поводом новаторске варијације на тему Вагнера. У поставци, колико год нам неки позоришни критичари мрачили главе јединственим „уметничким проналаском“, циљ и фокус је био богохуљење над ликом Христа. Јавна саслушања су одржана и Новосибирска митрополија се обратила суду у складу са законом. И на суду је изгубила.

Али је представа повучена.

– То тешко, непријатно и беспримерно решење Министарства културе треба оценити у контексту каснијег развоја крваве трагедије Шарли Ебдо. Како је живот показао, то решење се показало правилном и неопходном заштитом од неодговорних и крајње опасних, посебно у условима наше вишенационалне и мултирелигиозне земље, јавних експеримената-провокација, које неко жели да назове стваралаштвом.

Разговарала: Јелена Јаковљева

Превод: Ирис Б. Влајковић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Православна породица, март 2017)

Advertisements