Ознаке

, , ,

Поводом текста Миодрага Таназовића „Од кога Драгослав Бокан ’брани‘ СПЦ“, Стање ствари, 24. 7. 2017. 

Извор: Фејсбук профил Драгослава Бокана

Нема ничег одвратнијег, непоштенијег и бездушнијег него када неко почне напад на вас (са све вређањем и личним ударцима испод појаса) са оним притворним: ”Брате у Христу”.

Није случајно лицемерје један од најгорих грехова, управо због те ђаволске притворности и једва скривене ироније упућене онима за које се, тобоже, ”брине” пошиљалац оваквих посланица.

А одмах уз то иду, у пару, и ”сујета/гордост”, које умеју да, заједнички, и оне најталентованије и најдуховније очас посла ”изглобе” и заувек одведу на странпутицу чистог егоизма, насталог из старе гностичке идеје о сопственој савршености и безгрешности.

Данас сведочимо поплаву оваквих душебрижничких, ”забринутих” и ”враћању у праву веру” наводно намењених, пропагандних памфлета.

Свако иоле писмен, свако ко је прочитао макар онај основни курс веронауке за децу, свако ко се ”брине о стању у српској Цркви”, а ко је, на своју несрећу, поверовао ужасним клеветама отровно усмереним против наших архијереја (на челу са Патријархом Српским, господином Иринејем)… у могућности је да вежба своје аматерско (али оштро) перо на онима који се моле за његову душу и духовну добробит читавог нашег народа.

Нажалост, али је тако! Не од јуче, али никада овако масовно и бесловесно.

А главни објекат ове ”бриге” и лицемерних напада (све ”због бриге за веру”) је Српска Православна Црква, коју ови опадачи и хулитељи намерно и најчешће своде на трослов ”СПЦ”, као да је реч о некој фирми.

За не поверовати! Да они што са собом носе (од сталне употребе већ искрзане) молитвенике, безбројне иконе Христа и Богородице, архангела и светитеља, и обавезне дрвене крстиће на грудима – нападају своју Цркву и свог патријарха управо демонском мржњом?!

Шта они читају кад отворе своје молитвенике, кога виде и чиме се воде у животу (што укључује и понашање према свештеницима и својој браћи и сестрама у Христу) док целивају своје иконице, на шта их подсећа часни крст који поносно носе на свом срцу…?

Ко се то заправо, змијолико склупчан, крије испод свих ових светих речи, слика, симбола и предмета, и у свести овдашњих расколника и јеретика трагично мења њихово аутентично значење у неко сасвим му супротно, неправославно и антихришћанско?…

Скоро сам имао прилику да се још једном (по ко зна који пут) уверим у ово о чему вам пишем. Реч је о тексту што јавно и жестоко протествује против објављивања мог есеја на службеном сајту Српске Православне Цркве (успут вређајући и њу).

Иза громопуцатељног, реторичког увода поменутог текста (Уважени, Преосвећени, Ваше преосвештенство, Брате у Христу…) почиње тиха река тобожњег поштовања. То за почетак.

Па ја, тако, постадох, у овом – против мене упереном и клеветничком тексту – ”изузетно образован, веома речит, несвакидашње начитан, невероватно добро обавештен” (уз, опет, оно изгледа неизбежно: ”Брат у Христу”), да бих, врло брзо, постао све супротно томе – нека врста најгорег међу најгорима од свих Срба. И то само зато што сматрам Његову Екселенцију др Дарка Танасковића ”најмудријим и најродољубивијим српским дипломатом”; што подвиг српског дела мешовите Комисије (која се бори са Хрватима око тумачења праве улоге А. Степинца) тумачим као ”прилику да нешто важно кажемо на ову тему пред међународном јавношћу”; што не спорим ”овлаштеност Српске Православне Цркве да оформи овакву Комисију” и тако крене у борбу прса у прса са својим и нашим вековним противницима; што ми не пада на памет да захтевам ”јавно покајање” архијереја наше Цркве због свега и свачега (од тобожњег ”благослова сечења шест векова старих Храстова-Записа” и протоколарног присуства на државним свечаностима, преко уобичајеног репертоара на тему ”екуменизма” и ”промене Типика”, па до наводног ”благослова потапања немањићких манастира у Србији” и ”давања ордена Светог Саве” овима, непожељнима, а не онима, пожељнима).

А дилентатизам и шарлатанство аутора овог памфлета се довољно показује кроз једну само наиуглед ”ситницу”, када он спори језик којим је написан и објављен званични, протоколарни закључак и службено саопштење мешовите Комисије српске и хрватске стране (на тему Степинчеве канонизације), тврдећи да то никако није могло да буде писано на италијанском и да то, тако, не може да буде оригинал поменутог документа. По логици малог Ђокице, то је ”нелогично и немогуће”, али, гле, у реалности се управо тако збило. Тако да се његова иронична опаска о ”сопственој неинформисаности” претвара у реални опис једног од многих проблема у вези његовог писанија и показује као истинита…

Али, шта њега брига за некакву ”истину”?…

Наравно, ту се неизоставно користи и сасвим лични напад (на тему мог физичког изгледа, али онако дискретно, да се лицемерна иронија не претвори прерано у отворени цинизам), и почиње се са најжешћим замисливим нападима на Цркву и, посебно, ”београдску Патријаршију” (горим него да је реч о ”Пешчанику”, ”Женама у црном” или ”Фонду за хуманитарно право” Наташе Кандић).

Метод реторичких питања и самоувереног откривања топле воде се смењује са инсинуацијама, полуинформацијама и техником ”напад је најбоља одбрана” (по питању расколничког отпадништва од Српске Православне Цркве оних који су, очигледно, узор и покровитељи разљућеном писцу овог пропагандног, антицрквеног чланка).

Ту сад креће и најзанимљивији део ове поруке послате на адресе Кабинета Његове Светости, Патријарха Српског; Светог Архијерејског Синода; чланова мешовите Комисије испред СПЦ; чланова Информативне службе СПЦ; портпарола СПЦ, Његовог Преосвештенства Иринеја, владике Бачког.

Аутор мени непознатог имена (можда и псеудонима) – који нећу ни помињати овде, да се не би остварио први и, у ствари, најважнији циљ поменутог М. Т. – ни мање ни више, већ доушнички смерно упућује исте оне које је све до тада нападао и вређао, указујући да ни он, нити други верници у Србији немају никакве обавезе према оваквим ”архијеретицима” у одеждама епископа и патријарха Српске Православне Цркве – НА НЕКИ МОЈ ИНТЕРВЈУ (дат на Радио Сербони од 26. јуна ове године) у коме се ја осврћем на то како смо се ми, ветерани српске националне борбе, бранили од својих посебно острашћених и увредама склоних мрзитеља током деведесетих.

Ништа мање, већ је (уз сам текст) приложен и ископирани линк са већ намештеним почетком тог дела мог интервјуа (у четрдесетом минуту истог), да исти они које аутор овог памфлета не поштује ”ни за суву шљиву” и сматра их јеретицима – ипак виде ”с ким имају посла” и, ако је могуће, сместа ревидирају свој превише отворен став према једном тако сумњивом лицу.

”Зна се, бре, ко је Драгослав Бокан” (М. Т. највише воли да користи моје иницијале ДБ, без тачке између, са подразумевајућом инсинуацијом) и шта ту има он да буде заслужан поверења оних који су један његов текст, замислите само, поставили на службени сајт Српске Православне Цркве?!

Тако се то ради са ”Братом у Христу”, уз елегантно подсећање на деведесете, уз оно безобразно и клеветничко ”Брат ДБ (пардон, Драгослав)”.

А онда велико, срцепаратељно-лицемерно финале читавог овог отужног ритуала: неколико ”Опростите…”, па оно цинично ”Праштајте, молим Вас, мени грешном” и ”С Богом будите” нашег разбрата-у-неком-Другом-а-не-у-Христу, ове покондирене тикве (једне од многих) надобудног тумачења Канона, Догми и ”дозвољених потеза” наше Цркве (везане у лудачку кошуљу, по оваквом поимању ствари, без икаквог права, овлаштења и слободе).

Да нема тих повремених, али упорних, удворичко-ироничних обраћања, све би остало на нивоу ко-зна-ког-по-реду, већ уобичајеног напада на Цркву од стране оних који су је напустили и покушавају да саблазне што више преосталих, и даље верних у светосавском стаду.

Али, ови злобни ”почасни” додаци све преводе у неки много мрачнији жанр, ближи оним адским дубинама чистог зла (и с њим повезане покварености) – у нешто што, док читате, изазива осећање језе и мучнине због таквог безобразлука и (мало је рећи) неваспитања.

Мени је, признајем, лако да претрпим овакве нападе (гарниране и обавезним денунцирањем), јер сам их до сада много пута преживео, али ми је жао оних међу у вери неутврђеним и лакомисленим читаоцима ”Стања ствари” или ”Борбе за веру”, где је, на срамоту ових гласила, објављен овај бесловесни, очајнички и неуспели покушај онемогућавања одбране Једне, Свете, Саборне и Апостолске (Српске Православне) Цркве од подмуклих напада са свих страна наше одавно још обезбожене џунгле.

А кад смо већ код стварног стања ствари и истинске борбе за веру:

Нека Бог сачува душе оних што, неприпремљени, читају такве текстове натопљеним отровом Старе Змије у свакој реченици и мисли (у њима онако лукаво и лицемерно присутним).

Ја се никада нећу играти оним јеванђелским ”Брате у Христу”, ако заиста нисам прожет тим осећањем љубави за свог ближњег.

Извртање и злоупотреба тога је директна хула на Духа Светог, тако омиљена читавој једној групи наших обезбожених и духом и душом поремећених савременика.

Нека им се Бог смилује и да им прилику да искрено покају своје грехе и врате се у окриље своје Српске Православне Цркве!

Аутор је православни мисионар (несклон држању лекција) и активни учесник у „борби идеја“ у Српској Православној Цркви

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук профил Драгослава Бокана)

Advertisements