Драгослав Бокан: Лицемерје и иронија наше „браће у Христу”

Поводом текста Миодрага Таназовића „Од кога Драгослав Бокан ’брани‘ СПЦ“, Стање ствари, 24. 7. 2017. 

Извор: Фејсбук профил Драгослава Бокана

Нема ничег одвратнијег, непоштенијег и бездушнијег него када неко почне напад на вас (са све вређањем и личним ударцима испод појаса) са оним притворним: ”Брате у Христу”.

Није случајно лицемерје један од најгорих грехова, управо због те ђаволске притворности и једва скривене ироније упућене онима за које се, тобоже, ”брине” пошиљалац оваквих посланица.

А одмах уз то иду, у пару, и ”сујета/гордост”, које умеју да, заједнички, и оне најталентованије и најдуховније очас посла ”изглобе” и заувек одведу на странпутицу чистог егоизма, насталог из старе гностичке идеје о сопственој савршености и безгрешности.

Данас сведочимо поплаву оваквих душебрижничких, ”забринутих” и ”враћању у праву веру” наводно намењених, пропагандних памфлета.

Свако иоле писмен, свако ко је прочитао макар онај основни курс веронауке за децу, свако ко се ”брине о стању у српској Цркви”, а ко је, на своју несрећу, поверовао ужасним клеветама отровно усмереним против наших архијереја (на челу са Патријархом Српским, господином Иринејем)… у могућности је да вежба своје аматерско (али оштро) перо на онима који се моле за његову душу и духовну добробит читавог нашег народа.

Нажалост, али је тако! Не од јуче, али никада овако масовно и бесловесно.

А главни објекат ове ”бриге” и лицемерних напада (све ”због бриге за веру”) је Српска Православна Црква, коју ови опадачи и хулитељи намерно и најчешће своде на трослов ”СПЦ”, као да је реч о некој фирми.

За не поверовати! Да они што са собом носе (од сталне употребе већ искрзане) молитвенике, безбројне иконе Христа и Богородице, архангела и светитеља, и обавезне дрвене крстиће на грудима – нападају своју Цркву и свог патријарха управо демонском мржњом?!

Шта они читају кад отворе своје молитвенике, кога виде и чиме се воде у животу (што укључује и понашање према свештеницима и својој браћи и сестрама у Христу) док целивају своје иконице, на шта их подсећа часни крст који поносно носе на свом срцу…?

Ко се то заправо, змијолико склупчан, крије испод свих ових светих речи, слика, симбола и предмета, и у свести овдашњих расколника и јеретика трагично мења њихово аутентично значење у неко сасвим му супротно, неправославно и антихришћанско?…

Скоро сам имао прилику да се још једном (по ко зна који пут) уверим у ово о чему вам пишем. Реч је о тексту што јавно и жестоко протествује против објављивања мог есеја на службеном сајту Српске Православне Цркве (успут вређајући и њу).

Иза громопуцатељног, реторичког увода поменутог текста (Уважени, Преосвећени, Ваше преосвештенство, Брате у Христу…) почиње тиха река тобожњег поштовања. То за почетак.

Па ја, тако, постадох, у овом – против мене упереном и клеветничком тексту – ”изузетно образован, веома речит, несвакидашње начитан, невероватно добро обавештен” (уз, опет, оно изгледа неизбежно: ”Брат у Христу”), да бих, врло брзо, постао све супротно томе – нека врста најгорег међу најгорима од свих Срба. И то само зато што сматрам Његову Екселенцију др Дарка Танасковића ”најмудријим и најродољубивијим српским дипломатом”; што подвиг српског дела мешовите Комисије (која се бори са Хрватима око тумачења праве улоге А. Степинца) тумачим као ”прилику да нешто важно кажемо на ову тему пред међународном јавношћу”; што не спорим ”овлаштеност Српске Православне Цркве да оформи овакву Комисију” и тако крене у борбу прса у прса са својим и нашим вековним противницима; што ми не пада на памет да захтевам ”јавно покајање” архијереја наше Цркве због свега и свачега (од тобожњег ”благослова сечења шест векова старих Храстова-Записа” и протоколарног присуства на државним свечаностима, преко уобичајеног репертоара на тему ”екуменизма” и ”промене Типика”, па до наводног ”благослова потапања немањићких манастира у Србији” и ”давања ордена Светог Саве” овима, непожељнима, а не онима, пожељнима).

А дилентатизам и шарлатанство аутора овог памфлета се довољно показује кроз једну само наиуглед ”ситницу”, када он спори језик којим је написан и објављен званични, протоколарни закључак и службено саопштење мешовите Комисије српске и хрватске стране (на тему Степинчеве канонизације), тврдећи да то никако није могло да буде писано на италијанском и да то, тако, не може да буде оригинал поменутог документа. По логици малог Ђокице, то је ”нелогично и немогуће”, али, гле, у реалности се управо тако збило. Тако да се његова иронична опаска о ”сопственој неинформисаности” претвара у реални опис једног од многих проблема у вези његовог писанија и показује као истинита…

Али, шта њега брига за некакву ”истину”?…

Наравно, ту се неизоставно користи и сасвим лични напад (на тему мог физичког изгледа, али онако дискретно, да се лицемерна иронија не претвори прерано у отворени цинизам), и почиње се са најжешћим замисливим нападима на Цркву и, посебно, ”београдску Патријаршију” (горим него да је реч о ”Пешчанику”, ”Женама у црном” или ”Фонду за хуманитарно право” Наташе Кандић).

Метод реторичких питања и самоувереног откривања топле воде се смењује са инсинуацијама, полуинформацијама и техником ”напад је најбоља одбрана” (по питању расколничког отпадништва од Српске Православне Цркве оних који су, очигледно, узор и покровитељи разљућеном писцу овог пропагандног, антицрквеног чланка).

Ту сад креће и најзанимљивији део ове поруке послате на адресе Кабинета Његове Светости, Патријарха Српског; Светог Архијерејског Синода; чланова мешовите Комисије испред СПЦ; чланова Информативне службе СПЦ; портпарола СПЦ, Његовог Преосвештенства Иринеја, владике Бачког.

Аутор мени непознатог имена (можда и псеудонима) – који нећу ни помињати овде, да се не би остварио први и, у ствари, најважнији циљ поменутог М. Т. – ни мање ни више, већ доушнички смерно упућује исте оне које је све до тада нападао и вређао, указујући да ни он, нити други верници у Србији немају никакве обавезе према оваквим ”архијеретицима” у одеждама епископа и патријарха Српске Православне Цркве – НА НЕКИ МОЈ ИНТЕРВЈУ (дат на Радио Сербони од 26. јуна ове године) у коме се ја осврћем на то како смо се ми, ветерани српске националне борбе, бранили од својих посебно острашћених и увредама склоних мрзитеља током деведесетих.

Ништа мање, већ је (уз сам текст) приложен и ископирани линк са већ намештеним почетком тог дела мог интервјуа (у четрдесетом минуту истог), да исти они које аутор овог памфлета не поштује ”ни за суву шљиву” и сматра их јеретицима – ипак виде ”с ким имају посла” и, ако је могуће, сместа ревидирају свој превише отворен став према једном тако сумњивом лицу.

”Зна се, бре, ко је Драгослав Бокан” (М. Т. највише воли да користи моје иницијале ДБ, без тачке између, са подразумевајућом инсинуацијом) и шта ту има он да буде заслужан поверења оних који су један његов текст, замислите само, поставили на службени сајт Српске Православне Цркве?!

Тако се то ради са ”Братом у Христу”, уз елегантно подсећање на деведесете, уз оно безобразно и клеветничко ”Брат ДБ (пардон, Драгослав)”.

А онда велико, срцепаратељно-лицемерно финале читавог овог отужног ритуала: неколико ”Опростите…”, па оно цинично ”Праштајте, молим Вас, мени грешном” и ”С Богом будите” нашег разбрата-у-неком-Другом-а-не-у-Христу, ове покондирене тикве (једне од многих) надобудног тумачења Канона, Догми и ”дозвољених потеза” наше Цркве (везане у лудачку кошуљу, по оваквом поимању ствари, без икаквог права, овлаштења и слободе).

Да нема тих повремених, али упорних, удворичко-ироничних обраћања, све би остало на нивоу ко-зна-ког-по-реду, већ уобичајеног напада на Цркву од стране оних који су је напустили и покушавају да саблазне што више преосталих, и даље верних у светосавском стаду.

Али, ови злобни ”почасни” додаци све преводе у неки много мрачнији жанр, ближи оним адским дубинама чистог зла (и с њим повезане покварености) – у нешто што, док читате, изазива осећање језе и мучнине због таквог безобразлука и (мало је рећи) неваспитања.

Мени је, признајем, лако да претрпим овакве нападе (гарниране и обавезним денунцирањем), јер сам их до сада много пута преживео, али ми је жао оних међу у вери неутврђеним и лакомисленим читаоцима ”Стања ствари” или ”Борбе за веру”, где је, на срамоту ових гласила, објављен овај бесловесни, очајнички и неуспели покушај онемогућавања одбране Једне, Свете, Саборне и Апостолске (Српске Православне) Цркве од подмуклих напада са свих страна наше одавно још обезбожене џунгле.

А кад смо већ код стварног стања ствари и истинске борбе за веру:

Нека Бог сачува душе оних што, неприпремљени, читају такве текстове натопљеним отровом Старе Змије у свакој реченици и мисли (у њима онако лукаво и лицемерно присутним).

Ја се никада нећу играти оним јеванђелским ”Брате у Христу”, ако заиста нисам прожет тим осећањем љубави за свог ближњег.

Извртање и злоупотреба тога је директна хула на Духа Светог, тако омиљена читавој једној групи наших обезбожених и духом и душом поремећених савременика.

Нека им се Бог смилује и да им прилику да искрено покају своје грехе и врате се у окриље своје Српске Православне Цркве!

Аутор је православни мисионар (несклон држању лекција) и активни учесник у „борби идеја“ у Српској Православној Цркви

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук профил Драгослава Бокана)

Advertisements

13 thoughts on “Драгослав Бокан: Лицемерје и иронија наше „браће у Христу””

  1. Драгослав Бокан:

    Ја се никада нећу играти оним јеванђелским ”Брате у Христу”, ако заиста нисам прожет тим осећањем љубави за свог ближњег.

    Извртање и злоупотреба тога је директна хула на Духа Светог,
    ———————-
    Хула на Светог духа је упорност у непокајању, како сведочи свети отац Тадеј Витовнички, а не „коришћење брате у Христу ако заиста ниси прожете осећањем љубави за ближњег“… 🙂

    Мада…. Ко је св. о. Тадеј и његово мишљење у односу на једнога Бокана, интимуса еп. бачкога и пријатеља митрополита загребачко-љубљанскога?

    Свиђа ми се

  2. Па овога ће ускоро да хиротонишу за владику, држ’те се добро Србадијо!!!! Већ увелико проповеда и држи нам слово, биће сигурно викарни режисера Давида крушевачког!!!!
    Кукала нам мајка!!

    Свиђа ми се

  3. “Дијагноза“ за “непослушне“ – по Драгославу Бокану:

    “Извртање и злоупотреба тога је директна хула на Духа Светог, тако омиљена читавој једној групи наших обезбожених и духом и душом поремећених савременика.“?!

    Терапија за “непослушне“ – по Драгославу Бокану:

    „Нека им се Бог смилује и да им прилику да искрено покају своје грехе и врате се у окриље своје Српске Православне Цркве.“?!

    Људима са овом “дијагнозом“ и овом “терапијом“, објективно, не треба
    ништа замерити, јер они не схватају да су АРХИЈЕРЕЈИ – “недодорљиви“,
    од када су остварили и физички контакт са “СВЕТИМ ОЦЕМ ПАПОМ“,
    од када је и на њих “пренет“ ПАПСКИ ДУХ НЕПОГРЕШИВОСТИ, ПО ПИТАЊИМА ВЕРЕ!
    Тако “незнавенима“, не може се ништа замерати, али их треба упутити на
    праве адресе, за одговоре на њихова “незнавенија“ – на ЦРКВЕЊАКЕ,
    ПРОДВЦЕ ЦРКВЕНИХ СВЕЋА И ОСТАЛИХ ЦРКВЕНИХ УТВАРИ, у крајњој инстанци – и на саме ПОПАДИЈЕ!

    Оно јест, неко је некада давно поставио као правило на ЦРКВЕНО-
    НАРОДНИМ САБОРИМА /које су комунисти укинули и свели Сабор само
    на архијереје, ради лакшег манипулисања, преко Синода!/, да се
    ЗА ЕПИСКОПЕ МОГУ БИРАТИ ОНИ КАНДИДАТИ КОЈИ ИСПУЊАВАЈУ
    ОДРЕЂЕНЕ УСЛОВЕ.
    А УСЛОВИ СУ БИЛИ:
    1. ДА ЈЕ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ МУЖ /док су епископи били брачници/;
    2. ДА НИЈЕ БОЈАЦ /кавгаџија, насилан…/;
    3. ДА СУ МУ ДЕЦА ПОСЛУШНА /добро васпитана…/;
    4. ДА НИЈЕ ПИЈАНИЦА /заисник од којекаквих опијата…/;
    5. ДА НЕМА ПУНО КОЊА /страст према коњима, као данас према аутомобилима/..
    Кандидата предлаже најстарији клирик на ЦРКВЕНО-НАРОДНОМ САБОРУ,
    и ако нико из САБОРА нема никавих примедби, по горе наведеним условима
    за избор, тек онда га ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР /КЛИРИЦИ И НАРОД –
    ЗАЈЕДНО/: ЈЕДНИМ СРЦЕМ, ЈЕДНОМ ДУШОМ, ЈЕДНИМ УМОМ И СВОМ
    СНАГОМ СВОЈОМ ПРИХВАТА И ПРОГЛАШАВА ЗА ЕПИСКОПА, ГЛАСНИМ,
    ХОРСКИМ ОДОБРАВАЊЕМ: ДОСТОЈАН! ДОСТОЈАН!, ДОСТОЈАН!
    А и после ИЗБОРА, ЕПИСКОП ЈЕ ДУЖАН ДА СЕ ДРЖИ НАВЕДЕНИХ
    КРИТЕРИЈУМА, БЕЗ УОБРАЖАВАЊА ДА ЈЕ ЈЕДНОМ ПРИМЉЕНА БЛАГОДАТ
    ЕПИСКОПСТВОМ – НЕОТУЂИВА!
    Ако би му народ у Цркви /храму/ јавно изрекао: НЕДОСТОЈАН! НЕДОСТОЈАН!
    НЕДОСТОЈАН!, ЦРКВЕНО – НАРОДНИ САБОР БИ ТО МОРАО УЗЕТИ У ОБЗИР
    И ПРЕИСПИТАТИ ДАЉИ ОСТАНАК НА ЕПИСКОПСКОМ ТРОНУ ТАКВОГ
    ЕПИСКОПА.
    То не занчи аутомацки његову смену, али захтева преиспитивање такве
    рекације верних, без пристарног омаловажавања народа /чланова Цркве/
    “КАО ЈЕДНЕ СТОГЕ ГРДНЕ!“, а што се чини у данашње време, када се од
    верног народа крије истина, износе недоречене или полуинформације.
    Најбољи пример је обнародовање рада те фамозне “КОМИСИЈЕ“
    Хрватски медији и Католичка Црква у ХрватскоЈ су, без икакве задршке,
    обавестили своју јавност и своје верника, а код СПЦ је дошло да “ЗАСТОЈА“
    због, због, због….???
    Тако се прохтело некоме, а медији под страним, окупаторским диктатом
    написали шта су желели, колико због тиража и зараде, толико и збо тога
    – ЈЕР ИМ СЕ ТАКО ХОЋЕ, не питајући ОКУПИРАНОГ /србски нарoд,
    Србију и марионетску власт ШТА ДА НАПИШУ, јер од када је света и века –
    ОКУПАТОР НИКАДА НИЈЕ ИСПУЊАВАО ЖЕЉЕ ОКУПИРАНОМ, па се
    тако догодило и са ИЗВЕШТАЈЕМ О РАДУ ОВЕ КОМИСИЈЕ!
    Да је СПЦ поступила као Хрвати, до свега овога не би дошло,
    али за то се не могу кривити ни Драгпослав Бокан, ни Миодраг Таназовић,
    ни ПЕРА, МИКА, ЛАЗА, СИДА, ПЕРСА…, већ онај који је у томе затајио.
    А он би тербало да се јавно испрси, извини јавности и верницима, и тако
    смири ову врло узаврелу ситуацију!
    А хоће ли, жели ли он то да уради?
    Надјмо се и молимо се Богу да тако уади – за своје и добро Цркве и
    Државе.

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  4. Поздрављам саопштење потписано од пет православних и пет католичких хришћана. Мада се нису сложили поводом лика и улоге кардинала Степинца, они су водили плодан дијалог, међусобно се упознали и договорили будућу сарадњу. Посебно у вези прогона којима су обе цркве биле изложене од стране комуниста.

    Додајем да су током пет деценија (1945 – 1995) југославенски католици имали подршку од Ватикана и демократске Европе док православни то нису имали од совјетског СССРа.

    Клањам се патријарху, папи и свима који су осмислили, организовали и водили ове сусрете који доприносе миру међу браћом.

    Свиђа ми се

  5. @Деда Ђоле

    “Клањам се патријарху, папи и свима који су осмислили, организовали и водили ове сусрете који доприносе миру међу браћом.“

    И Каин и Авељ су били браћа – по природи/телу , али не и по духу!
    Зато је Каин убио Авеља, као што су усташе убијале Православне Србе,
    премда су били браћа по природи /телу, али не и по духу.
    “Јесмо ми сви деца Божија, али нисмо сви усиновљени, нисмо сви у
    кући Оца Небеског!“ – по речима Старца Пајсија Светогорца.
    Јесмо ми и 1999. били браћа по телу/природи, али не и по духу, па
    смо због тога и бомбардовани, са благословом светог оца папе, „Христовог
    заменика“ на земљи, коме теже многе србске владике, а неке су му већ
    љубуле скут и руку, виђено на линковима са јутјуба !

    Олади мало, “dekice“!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  6. Сад кад су Артемијевац и Варјаг узели на себе да проповедају и да буду паметније од владика, поредак је срушен! Сад свако може да буде владика, а Бокан и Патријарх, пошто од све тројице има највише смирења и не тврди да је паметнији од владика!

    Свиђа ми се

  7. Aло, Давидовац, не лажи и не изврћи истину!!!
    Нико овде није „проповедао“ и узео на себе да је „паметнији од владика“!!!
    Не мути воду, мутиводо!!
    ДБ има „смирења“? Хоћеш га директно за патријарха?!

    Свиђа ми се

  8. Друго, не познајеш граматику и гађаш се падежима. Не вели се на србском да „су узели да проповедају и да буду паметније од владика“ јер Варјаг и Артемијевац нису женског рода и могу само да буду евентуално ПАМЕТНИЈИ од владика.
    А од тебе,Давидовац, сигурно.
    Треће, није поента у томе да ли је неко „паметнији“ од владика или патријарха(што у Србији није тешко бити!), већ се ради о томе јесу ли те „!смирене“ владике добрано загазиле у јерес папизма и србомржње, заједно са римским и загребачким „учесницима у дијалогу поводом канонизације блаженог Алојзија Степинца“!!!
    Није поента у томе колики је у ДБ-а повелики трбух, и колико је он „смирен“(а није нимало!) и колико је он глупљи од владика, већ се ради о томе колико он подржава дотични „дијалог“!! Јер, у том „дијалогу“ , србска је глава на пању!!

    Свиђа ми се

  9. А Артемијевац и ви сте мушког пола!? У том случају, тражим опрост! Ко ће га знати, толико су данас произвољна ова „имена“ по интернету. А и што се граматике тиче, „борац идеја“ такође на србском не значи ништа, па се ни ја не потрудих.

    Уосталом, и сам сам транс-родна особа, убачена у свештенство од стране OPUS DEI да подстакне владику Давида на осећај личне изабраности и чистоте, те на оснивање једне праве цркве „преостатка изабраних“. Свако брани Србство на свој начин.

    Слажем се да није тешко бити паметнији од владика и Патријарха. Ето, Артемијевац и ви сте се само пријавили и памет је одмах покуљала из вас… Ко тражи, наћи ће.

    Свиђа ми се

  10. Борац идеја је Боканов комунистички чин и аутодефиниција: „активни учесник у борби идеја у СПЦ“,а то је оно првоборачко и удбашко слепило и лудило које нас је и довело овде где смо сада. Исто тако, постоје и иконоборци,христоборци,итд…Један од наших „мудрих“ владика једном рече за Св. Саву да је био „велики христоборац“, тј. борац за Христа!??
    А ти не саблажњавај нас овде твојим огавностима и безумљем о „трансродним“ особама и осталим будалаштинама.
    Није нимало духовито, а камоли духовно!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s