Ознаке

, , ,

Данас се навршава 200 година од смрти Карађорђа. И требало би да се сећамо, памтимо, учимо, поштујемо. Али…

Ипак постоје они који се не могу убити, чак ни када их обезглаве или спале, чак и када затиру успомену на њих.

Пише Михајло Пупин:

„Ја се врло добро сећам његових прича о Кара-Ђорђу, кога је он лично познавао. Звао га је Великим Вождом, вођом србијанских сељака, и никад се не би уморио причајући о његовим јуначким борбама са Турцима у почетку деветнаестог столећа. И ове приче о Кара-Ђорђу, на овим поселима, увек би изазвале више одушевљења него све његове друге заносне приче. Пред крај села, Баба-Батикин би издекламовао покоју од старих српских јуначких песама, а много их је знао и напaмeт. Када би те песме говорио, његово суво и наборано лице озаривала би нека нарочита светлост. И како га се данас сећам, то лице откривало је лице видовитог човека. И данас још пред очима ми је слика његове ћелаве главе са дивним челом, надстрешеним над густим обрвама кроз које су светлуцале дубоко утонуле очи, светлећи као сјајни месец кроз четине старога бора. Он је учио свет у Идвору историји српскога народа од битке на Косову Пољу, 1389, па све до Кара-Ђорђа. Он је у Идвору у животу одржавао стара српска предања. Био је и мој први и најбољи учитељ историје.“

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук профил Александре Нинковић Ташић)

Advertisements