Пупин о Карађорђу

Данас се навршава 200 година од смрти Карађорђа. И требало би да се сећамо, памтимо, учимо, поштујемо. Али…

Ипак постоје они који се не могу убити, чак ни када их обезглаве или спале, чак и када затиру успомену на њих.

Пише Михајло Пупин:

„Ја се врло добро сећам његових прича о Кара-Ђорђу, кога је он лично познавао. Звао га је Великим Вождом, вођом србијанских сељака, и никад се не би уморио причајући о његовим јуначким борбама са Турцима у почетку деветнаестог столећа. И ове приче о Кара-Ђорђу, на овим поселима, увек би изазвале више одушевљења него све његове друге заносне приче. Пред крај села, Баба-Батикин би издекламовао покоју од старих српских јуначких песама, а много их је знао и напaмeт. Када би те песме говорио, његово суво и наборано лице озаривала би нека нарочита светлост. И како га се данас сећам, то лице откривало је лице видовитог човека. И данас још пред очима ми је слика његове ћелаве главе са дивним челом, надстрешеним над густим обрвама кроз које су светлуцале дубоко утонуле очи, светлећи као сјајни месец кроз четине старога бора. Он је учио свет у Идвору историји српскога народа од битке на Косову Пољу, 1389, па све до Кара-Ђорђа. Он је у Идвору у животу одржавао стара српска предања. Био је и мој први и најбољи учитељ историје.“

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук профил Александре Нинковић Ташић)

Advertisements

2 thoughts on “Пупин о Карађорђу”

  1. ПРИВАТНИ ЖИВОТ У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ

    Карађорђева појава и физичка снага биле су у складу са његовим јунаштвом. По томе се са њим још једино могао поредити засавички херој, вођа голаћа, Зека Буљубаша.Међутим, његовој импозантној
    спољашности одударао је глас који је био танак као глас у жене, а и говорио је врло мало. Путујући из Београда до Тополе, уобичајено би изустио свега две речи: „Коњи“, када би издавао заповест да се опреме коњи на пут и „Угод 7 сати“, што би значило да још толико предстоји путовања до Тополе. У говору је најчешће користио узречицу „Којекуде“, а карактеристична
    псовка била му је – „По души те“. Нокте није морао сећи, јер би их све изгрицкао зубима.

    Карађорђе је био веома радан и онда када није био заузет
    војним пословима, радио је у Тополи око куће и на имању као и остали сељаци. Једном је тако надевајући обруч на буре искривио златну колајну – руско одликовање, коју је носио на прсима.

    Док је већина устаничких старешина настојала да свој углед и достојанство нагласи и спољном раскоши, богато се одевајући и распусно живећи, дотле се Вожд одликовао врло скромним потребама и крајње умереним животом. Уобичајени Вождов сиромашан оброк, који је он сматрао највећом гозбом, био је погача и папула уз пост, а погача и суво месо уз мрс, и уз то чутурица шумадијске ракије.

    Његово просто одевање није га разликовало од осталих сељака. После славне победе на пољу Тичару (1810), на српској обали Дрине,Карађорђе се састао са турским преговарачима у
    пратњи Младена Миловановића, Проте Матеје Ненадовића и Павла Поповића. Лошије одевеног од осталих војвода, Турци га нису препознали, па су питали ко је Црни Ђорђе. На то им је Карађорђе узвратио: „Ја сам Црни Ђорђе некоме црн, некоме бео“. Сумњајући да је то заиста био Карађорђе,Турци су му ипак пренели поздраве: „Поздравите бива Карађорђа од наше стране“.

    Карађорђева штедљивост
    прелазила је у тврдичлук. У оно време, поштовао се стари обичај да гост који се гости у туђој кући, устајући од трпезе, дарује софру, односно да на њу спусти какав новац. У таквим приликама се Карађорђе уобичајено изговарао. Он би се попипао по појасу, и онда би рекао Петру Јокићу, Јанићију Ђурићу, или оном ко је са њим седео и ручао: „Којекуде, туриде што на совру: није ми се десило угодних новаца.“

    Руски представник у Београду, генерал Константин Константинович Родофиникин, дотеран и нагиздан човек, веома се чудио што Алекса, син прве личности Србије, иде одрпан по Београду.

    Карађорђе је за свој надимак „Црни“ први пут чуо од неке бабе, којој је због тога камењем полупао судове на једном извору.

    Једна од Карађорђевих
    особина била је и особита суровост.

    У Смедереву 1807. године, Карађорђе се после ручка у башти капетана Косте Љотића
    извалио под један дуд и посадио свог секретара Јанићија Ђурића више главе да га бишти од вашију,док не заспи.

    Карађорђе је био побожан, јутро је отпочињао молитвом и чашицом ракије. Када се налазио у војним логорима, за молитву се будио пре свих, чак раније и од четног свештеника. Код Сјенице, уочи боја са Нуман-пашом, Карађорђе мало проспава, те устане, умије се и стане будити архимандрита благовештенског Григорија, но овоме не буде мило, али кад Карађорђе навали, он устане и стане се спремати на јутрењу молитву.

    Пре Устанка, архимандрит
    Григорије Радојчић студенички, у манастиру Благовештењу рудничком, читао је Карађорђу молитву за опрост убиства очуха, а окупљени народ је викао: „Нека му је просто и од нас и од Бога“. Тада је Карађорђе за душу очуху поделио 200 ока вина и 200 ока ракије и 200 ока хлеба, архимандриту је писао за труд пет дуката, а једног је вола поклонио манастиру.

    Када би кога убио знао је заплакати и узвикнути клетву: „Бог убио онога ко је крив
    кавзи“.

    Велико поштовање показивао је према моштима српског првовенчаног краља. За време фрајкоровања носио је мошти Светог Краља из Студенице у Београд.

    Поштовао је народне обичаје и празнике, па је гледао ако би како угодио да се бојеви не
    туку недељом.

    На ратној застави Вожда био је на једној страни насликан лик Светог Стефана Првовенчаног.

    Као угледни домаћин, крсно име Светог Климента прослављао је код куће у Тополи, у присуству великог броја гостију. Некада су се на слави решавала и крупна устаничка питања, па је гошћење знало да потраје по
    неколико дана.

    У Тополи је 1811. године завршио са изградњом и
    живописањем цркве посвећене Светој Богородици.

    Карађорђеви момци, у селу Жабари, ухватили су Пауну,
    жену Павла Станојевића, под
    сумњом да је вештица. Привезали су је уз ражањ и пекли између две ватре. Најпосле када се није хтела одати, спалили су је.

    Задовољства и одушка налазио је Карађорђе у лову. Ионако одличан стрелац, био је велики ловац. У предаху од устаничких послова, Карађорђе је у зиму 1807. године на Руднику, у друштву Јеремије Гагића, шест дана провео ловећи.

    Омиљена Карађорђева песма је била „Шта промиче кроз шибјиче“. Волео је да дуго игра у колу и био је играч на гласу. Није претерано марио за гусле и епску песму.

    Црни Ђорђе расположио би се када би попио мало више него обично. Руски посланик
    Родофиникин желео је да Вожда потпуно одвикне од ракије. Покушао је да код њега створи навику пијења чаја и послао му је уз чај упутство како се напитак припрема и уз то још и рума. Међутим, Вожд је пио чај док је било рума, а када га је
    понестало, чај је поново заменио ракијом. Вожд, мада је волео своју жену Јелену, којом се, по хајдучком обичају, оженио отмицом, био је слаб према женској лепоти. Додуше, у љубавним авантурама Вожд је далеко
    заостајао за већином устаничких војвода. Најинтересантнија је љубавна афера са Маријом из Бруснице,
    младом женом чијег су мужа убили Турци пре Устанка. Лепа и млада жена запала је за око Карађорђу. Вожд ју је одмах обукао у мушко одело,заденуо јој за пас оружје,
    уврстио је међу своје момке и дао јој заставу. Учествовала је у неким биткама. Чак је добила и мушко име – Маринко. Међутим, ова тајна љубав није задуго остала неоткривена. Јелена је убрзо сазнала за Марију и успела је да организује њено убиство преко Павла Цукића. Вожд је тешко поднео овај губитак.

    Војвода Младен Миловановић
    (министар војни, председник
    Правитељствујушчег совјета) човек је одговоран за
    каменичку пропаст и налогодавац политички
    инспирисаног убиства тровањем војводе Милана Обреновића у Букурешту. Круг руских чиновника и посланика у Београду био је нерасположен према Младену Миловановићу, у коме су видели свог најжешћег
    противника. Занимљив и хуморан одраз оваквог расположења налази се код руског колешког асесора
    Бантиша-Каменског, који је боравио у Србији и у Београду
    1808. године, у његовом драгоценом путопису штампаном две године касније. Деградирање Младенове личности (у крајњој инстанци и српске државе) остварено је путем спољашње карактеризације јунака. У својој кући, Младен је сањив и неприпремљен дочекао госта, Бантиш-Каменског. Приказ команданта Београда и председника српског Совјета, непосредно по буђењу, босог у папучама и огрнутог црвеним огртачем, дало је Каменскоме широке могућности комичних
    опсервација. Тако, сањиве Младенове очи даваше „још више лепоте његовом црвеном пуном лицу“, његов велики трбух доказивао је да он „ради у корист свог стомака.“ За све време, „он је зевао, трљао је своје очи песницама, гладио је дугачке црне брке, и нудећи нас вином, показивао нам је своју вештину у пићу, испијајући трећу чашу док смо ми пили тек прву.“

    Младен је волео раскошан живот. У Београду је,само за његов конак, радила посебна пекара.

    У доба Устанка, пороку пића одавала се већина устаничких
    старешина. Браћа Недићи су уочи боја на Чокешини пили целу ноћ. И најпопуларнији јунак из Првог српског устанка, чувени Хајдук Вељко Петровић, водио је нимало узоран начин живота. Хајдук Вељко је у Неготину имао, на врху своје куле, чардак, који се звао „Баба-Финка“. Ту се са својим јунацима одмарао и забављао уз свирку Цигана, док су их Чучук-Стана или снаха му Станојка двориле, служећи вино и ракију, чему је кад било време. И војвода Јаков Ненадовић је уживао у старом добром вину и песми. У једном писму, Јаков јавља митрополиту Стевану
    Стратимировићу да је рањен и моли га за лек да би митрополит учинио „архипастирску милост“ и послао му „2 акова вина старога, бела, чиста, које није
    мешано ничим, но старо, чисто, таково бо преписано ми је.“ А приликом предаје Ужица, поред богатог плена, Јакову је турски заповедник града, Али-ага, поклонио сву његову градску банду која је Јакова свим путем до Ваљева пратила. После тога, сви ти бандисти су своје жене и децу довели са собом у Ваљево. Стеван Јаковљевић, војвода левачки, је био велики јунак, али би седнувши за вечеру са својим братом Јованом и мајком, до зоре попио аков вина, па би се сутрадан умио, и отишао на рад без икакве главобоље. Међутим, нису само устаничке старешине
    пиле, већ су се овом пороку одавале и друге личности. Иван Југовић је до подне пио ракију, а послеподне неготинско црно вино. Југовић је умро у 41. години живота 1813. године. Пиће му је прекратило живот. И Доситеј Обрадовић радовао се добром роду и берби грожђа. У Београду је имао пространу башту, у којој је запатио „лозе чудотворне“, како сам каже у једном писму. Надао се да ће му оне већ треће године родити за петнаест акова вина, па ће онда бити весеља.

    За његову љубав спрам добре капљице знали су његови читаоци и поштоваоци широм Србије, па су му слали на дар и вина, и бермета, и шљивовице, што је он све умерено пио.

    И руски чиновници у Београду разбијали су друштвену чамотињу неумереним пићем. Чувене су биле пијанке Константина Константиновича Родофиникина и Теодора Ивановича Недобе.

    Што се тиче гурманских нарави појединих устаника, војвода Младен Миловановић није био умерен у стицању иметка, али ни у јелу. У своме хедонизму, поред осталога, волео се частити чак и жабљим батацима.

    Прота Матеја Ненадовић је у Ваљеву на Посни понедељак
    заједно са Карађорђем и Живаном буљубашом јео печену јагњетину. Доситеј Обрадовић је волео јела од теста.

    Љубавни живот знаменитијих
    устаничких војвода и
    команданата био је веома богат. У детињству војводе Јанка Катића, Турци су му на силу одвели сестру Перунику у
    Београд, потурчили је и удали за Омер-агу. Касније као младић, Јанко је проводио доста времена у кући своје сестре и зета Турчина. Ту се тајно волео са Омер-агином лепом и младом рођаком Емиром. За љубав је знала и кришом је помагала Јанкова сестра. Једном је Омер-ага затекао у загрљају Емиру и Јанка, па је полетео да га посече сабљом. Пред мужа се у томе испречила Јанкова сестра, рекавши: „Расеци мене, па брата мога!“ И Чолак-Анта Симеоновић, потоњи
    крушевачки војвода, као бујно и окретно момче ступи у
    љубавне везе с једном лепом девојком муслиманске вере, а
    кад девојчини рођаци то сазнају, склону девојку некуда у род па дигну хајку против младог љубавника,
    који у одбрани рани једног гониоца,после чега му више није било опстанка ни у
    родном Призрену ни у околини. Тако се Чолак-Анта из Призрена преселио у Београд, где је убрзо изашао на глас као добар мајстор ћурчијског заната.

    Један од највећих и
    најпрослављенијих љубавника епохе Првог српског устанка, Хајдук-Вељко, оженио се 1804. године удовицом Маријом,
    рођаком хајдучког харамбаше Станоја Главаша. Кад је исте године избио устанак, пресвукао се у хајдучко одело и стао тако одевен пред жену, која није знала да живи са хајдуком, па се бусала у груди и кукала: „Куку мене! Међер сам ја пошла за ‘ајдука!“

    Током Устанка, Вељко се прославио јунаштвом, а такође је и његов заповеднички углед порастао. Док је 1810. године боравио у Поречу код свог пријатеља и заштитника војводе Миленка Стојковића, заволео је лепу девојку Чучук-Стану. Потплатио је исте године београдског митрополита Леонтија, који му је допустио да се растави од Марије и венча са Чучук-Станом.

    Срби су од Турака били попримили многе обичаје, о чему сведочи и једна необична појава у источној Србији – харем војводе
    Миленка Стојковића. Наиме, када је 1806. освојен Београд, многе су устаничке старешине задржале виђеније турске буле за љубавнице или слушкиње. Све преостало турско становништво
    отпремљено је лађама низ Дунав. Код Пореча, лађе је зауставио Миленко Стојковић и одабрао најлепше жене и девојке од којих је створио харем, а остале пустио да наставе пут. О његовом харему брујала је цела Србија. Његова жена Милена, родом из кнежевске породице
    Карапанџића, науми да се освети, па је у Кличевцу од
    Миленкове куће начинила сопствени мушки харем. Живела је слободно и распусно са сеоским момцима. Кад је пукла брука, Миленко је Милену тако испребијао топузином да је након три дана умрла од убоја.

    У Пореч су као гости навраћале многе српске старешине, којима је Миленко као својим пријатељима дозвољавао да наврате у харем. Али је зато, ако би се неко, ко није припадао владајућој устаничкој елити, само умилно осмехнуо некој од његових лепотица а он то спазио, дотичног кажњавао смрћу. У Пожаревцу су грађани и ђаци са учитељима приређивали дочеке војводи Миленку, који се увек кретао у пратњи својих девојака.

    Године 1811, због сукоба са Карађорђем, Миленко је у
    изгнанство повео са собом цео харем. Пошто није могао више да га издржава, био је приморан да следеће године харем распусти. Оставио је
    себи само једну жену са којом се касније венчао.

    И трговац Стефан Живковић-Нишлија је вредно трагао за
    лепим и младим покрштеницама које је узимао за своје љубавнице.

    У Србији тога времена,
    интересовање српских
    устаника за Туркиње и
    покрштенице било је опште
    распрострањена појава.

    Након ослобођења Београда, и стари капетан Радич Петровић,Карађорђев поочим, оженио се младом и лепом покрштеницом.Касније, 1809. године, жена му је одбегла из Београда у Турску и однела му све што је
    год имао, а није ни био нарочито богат. Но, Радич се 1810. године, као старац од 72
    године, поново ожени младом и лепом Сарајком.

    Војводу Младена Миловановића су красили сви пороци, изузев склоности ка прељуби. С обзиром да је већина устаничких старешина итекако показивала наклоност ка супротном полу, ондашње Београђанке биле су помало и увређене равнодушношћу команданта Београда.

    Свиђа ми се

  2. КАРАЂОРЂЕ И ЈЕЛЕНА

    Ђорђе Петровић Карађорђе, вођа Првог српског устанка и оснивач династије Карађорђевића, рођен је 15. септембра 1768. у Вишевцу, од оца Петра и мајке Марице.

    Учествовао је у аустро-турском рату у аустријској војсци као добровољац. Након рата, бавио се сточарством и трговином стоке. У време сече кнезова разбио је групу Турака послату да га погуби и изабран је за вођу Првог српског устанка. Лично је командовао устаничком војском током битке на Мишару и борби за ослобођење Београда 1806. године. Након слома устанка 1813. године прешао је у Аустрију, а затим у Русију. Вратио се у Србију у јулу 1817. године, али је 25. јула 1817. убијен у Радовањском лугу по налогу кнеза Милоша Обреновића.

    Ђорђе Петровић се као седамнаестогодишњи младић загледао у Јелену Јовановић (1771-1842), кћерку јасеничког кнеза Николе из Маслошева. Кнез Никола је у својој кући неко време био пружио уточиште унесрећеној породици Петровић, након погибије Карађорђевог оца Петра у сукобу с Турцима. Тако је и дошло до познанства између Карађорђа и Јелене, а из познанства двоје младих родила се љубав. Карађорђева мајка Марица се касније преудала за старијег човека Петронија и с њиме се вратила на напуштено имање у Загорици, где се материјално стање породице нешто поправило, захваљујући у великој мери Петронију, вредном човеку који је заволео Марицу и њену децу.

    У то време Јелена, у кратком временском периоду, остане без оба родитеља. Најпре јој умре мајка. Недуго затим њен отац, искомпромитовавши се пред Турцима, беше принуђен да се са своја три сина одметне у хајдуке, али у хајдучком послу нису имали среће и убрзо гину сва четворица у једном сукобу с Турцима. Јелена је у то време живела код своје тетке Бисеније у селу Јагњилу, заљубљена у Ђорђа. Код Ђорђа је запажена већ тада његова покретљивост – помало је и хајдуковао – коју је испољио и приликом своје женидбе са Јеленом. Исидор Стојановић каже:

    „Ђорђе је Јелену више пута виђао али јој никад није говорио да је воли. Једнога дана, у месојеђе пред Белу Недељу, нађе је код некога извора где је била дошла са судовима да захвати воде. Како је захватила воду, Ђорђе јој назове Бога и заиште воде да пије. Она му дода. Кад се напије воде он је запита:

    – Јелена, хоћеш ли ти поћи за мене?

    Јелена се сва зарумени од стида па му на то одговори:

    – Бог с тобом, Ђорђе, што питаш мене? Ено, запитај моје старије (рођаке), па ако они рекну, ја хоћу.

    Одмах затим упрти судове и пође да иде. Ђорђу је опет било доста да чује од ње, хоће ли она да пође за њега. Стога је ухвати за руку и рече:

    – Кад ти хоћеш, а ти хајде са мном!

    Затим јој полупа судове, с којим је дошла по воду и одведе кући. Кад дође кући опали из пиштоља и огласи да је довео девојку. Затим се спреми све што треба за венчање. Гаја Пантелић-Воденичаревић вели да је окумио Милосава из Саранова, остаросватио Мијата из Иванче… За девера је узео Мијатовог млађег брата Пају. Сватови оду… у горовичку цркву и ту Ђорђа и Јелену венча поп Александар…“

    Карађорђе се оженио на Месне покладе 1786. године. Само два месеца касније Карађорђе је био принуђен да са породицом бежи у Аустрију, а догађај који га је на то натерао у директној је вези са Јеленом.

    „Некакав Турчин, Дели-Муса, на гласу зликовац – описује сцену историчар Миленко Вукићевић – дође кући Ђорђевој, кад Ђорђа не беше ту; сјаше с коња, па уђе у кућу и викне на мајку Ђорђеву: „Дај, бабо, ракије и ужину!“ Затим се распрти и разузури у врх огњишта, распали дугу чибучину, поче пуштати густе димове и сукати љуту ракију коју му је служила жена Ђорђева… Кад кајгана би готова, Турчин се прихвати што је боље могао, заливајући непрестано љутом препеченицом. Како је повукао више препеченице, то му се беше распалила крв и зажарило лице, а гледајући младу жену како се стидљиво пред њим прегиба служећи му ракију, допадне му се, те ће рећи Ђорђевој мајци: „Море, бабо, ја ћу ноћити овде, ћеиф ми је баш с овом невом…“ Таман они у речи а Ђорђе под оружјем те на врата: „Добар вече!“… Затим дохвати суд од Јелене и стане сам служити Турчина. Турчину се учини криво, што Ђорђе узе суд од Јелене, те ће викнути…: – Млада, служи сад, као и ноћас што ћеш! Карађорђе га погледа и на то му добаци: „Коекуде, зар не знаш, Турчине, да ће Србин за образ убити свакога?“

    И Карађорђе трже из силава пиштољ, опали и уби Турчина, који паде преко трпезе. А затим разгрнувши жар с огњишта, Карађорђе овде ископа раку и „сахрани“ Турчина.

    Карађорђе се истицао у јунаштву, али и у љубавним авантурама, мада је волео своју жену. Милан Ђ. Милићевић наводи као његову ману „слабост према женској лепоти“. Бартоломео Куниберт такође бележи да је вожд био страствен према женама. Међутим, Вожд је ипак био знатно умеренији у љубавним авантурама у односу на своје војводе и команданте. Најпознатија је његова љубавна веза са Маријом из Бруснице. Марију су као младу девојку били удали за старијег човека, удовца, трговца стоком Милоја из Бруснице. Милоја су уочи устанка убили Турци на Руднику и главу му истакли на бедем. Карађорђе се са младом удовицом упознао на самом почетку устанка. Одмах му је запала за око и постала љубавница. Карађорђе је са њом проводио ретке веселе дане више од годину и по.

    Осим што је била лепа, Марија је била стасита, чврста и издржљива жена. Вожд ју је одмах обукао у мушко рухо, заденуо јој за пас оружје, сврстао је међу своје момке и дао јој заставу. Учествовала је у неким биткама. Да би је сакрио од своје супруге Јелене и од својих војника, он јој је, осим одеће, дао и мушко име Маринко.

    Када је Јелена сазнала за Марију („Маринка“), одлучила је да се убиством ослободи супарнице. Убица је пронађен у личности вождовог обесног момка Павла Цукића, који је и сам био заљубљен у Марију, али како му она није узвраћала истим осећањем, одлучио је да, кад он нема Марију, неће је имати ни Карађорђе. Цукић је убио вождову милосницу у јесен 1805. године и с разлогом се одмах одметнуо у хајдуке. Карађорђе, „наплакавши се сит за Маријом“, како каже Вук Караџић, наредио је да се Цукић ухвати и погуби, али он се спасао казне. Мољен од супруге и пријатеља, вожд му је опростио и поново га примио у момаштво у августу 1806. године, одмах након битке на Мишару.

    Марија из Бруснице била је последња Карађорђева љубавница. Сличних појава у његовом животу после њене погибије више није било.

    Вождова жена Јелена живела је скромно и повучено. Боравила је искључиво у Тополи, бавећи се кућевним пословима. Будући да је Карађорђе, заузет бројним обавезама током Првог устанка, пре свих војничким и државним, ретко боравио код куће, Јелена је најчешће у кући била и домаћин и домаћица.

    Вожду су у Тополу долазили многи гости. У његовом дому одржавани су важни састанци. О народним светковинама, посебно о слави, светом Клименту, у Тополи и у његовој кући је увек било много гостију. Јелена је морала све њих да послужује, будући да није имала посебну послугу.

    Јелена је рађала вожду децу, подизала их и бринула се о њима. Вожд и она имали су седморо деце, три сина и четири кћери: Симу, Саву, Сару, Полексију, Стаменку, Алексу и Александра. Мајку су надживела четири детета.

    После пропасти Првог устанка, Јелена је делила вождову судбину. До краја 1814. године боравила је у Срему, у Митровици, потом се преселила у Русију. У Бесарабији, у Кишињеву и Хотину, живела је до 1831. године, када се упутила у Србију. Кнез Милош није јој дозволио улазак у земљу, па је с децом, без руске помоћи, проводила тешке дане у Влашкој. Тек доласком на власт кнеза Михаила, Јелена се после 26 година проведених у избеглиштву, крајем 1839. године, вратила у отаџбину. Њен син Александар добио је службу априла 1840. године, а Јелена пензију од 1.500 талира годишње.

    Живела је у Београду, повремено одлазећи у Тополу. Кнез Михаило и кнегиња Љубица указивали су својој куми пажњу и поштовање. Умрла је у Београду 9. фебруара 1842. године и сахрањена у Тополи поред вожда. Кнегиња Љубица присуствовала је погребу и пратила њен ковчег до Тополе.

    Када се 1813. године Јелена склонила у аустријски контумац у Земуну, у пасошу који јој је издао генерал Червинка описана је као вождова супруга, православне вере, рођена у Србији и живела у Тополи, висока стаса, лица дугуљаста, очију смеђих, уста и носа правилних.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s