Ознаке

, , , , ,

У понедељак, 10. јула, у Медија центру на Теразијама одржана је промоција зборника „Преиспитивање Сребренице“. У књизи су сабрана обраћања са два научно-стручна скупа одржана 2015. и 2016. године а заједнички су је издали Фонд стратешке културе, Музеј жртава геноцида из Београда и Представништво Републике Српске у Србији.

Фото: Срна

Окупљенима се прво, испред Фонда стратешке културе, обратио Александар Павић. Павић је указао да је ово доба године увек врело, не само у буквалном смислу због напорних временских прилика, него и због медијске офанзиве која се сваке године предузима поводом обележавања годишњице дешавања која су уследила по запоседању Сребренице у јулу 1995. године. Ова медијско-политичка офанзива кулминира 11. јула сваке године у Поточарима, указао је Павић. Циљ медијске баражне ватре лако је наслутити – обезбедити покорност српског политичког врха и у Србији и у Републици Српској и радити на развијању једног механизма који служи као средство политичког уцењивања и националног омаловажавања Срба.

Но, како је указао Павић, истина ипак не може да буде обуздана – што, како је рекао, показују успеси нашег парирања инаугурисању званичне верзије дешавања у Сребреници у нешто што би била освештана и недодирљива табу тема. Та настојања, подсетио је Павић, протежу се задњих десетак година и очигледно дају резултате. Заједнички и индивидуални напори резултирали су објављивањем низа чланака, брошура, књига, зборника и других радова у којима се сребреничка контроверза ставља под критичку лупу.

Павић је подвукао да је важно да се не повучемо пред том огромном силом која треба да зацементира званичну верзију. То је велика сила, напомиње Павић, не само на локалном већ и на глобалном нивоу. Тамо, далеко изван скучених подрињских или балканских подручја, она треба да послужи за оправдање геополитичких пројеката.

Павић је навео да је чињеница да је истина о дешавањима из јула 1995. године капиларно продрла до шире јавности помогла Русији да преко покојног амбасадора у Уједињеним Нацијама Виталија Чуркина блокира британску резолуцију пред Саветом Безбедности.

„Ми водимо ову борбу не зато што водимо медијски рат у циничном смислу, већ зато што нам је стало до истине, ма каква она била“, закључио је своје излагање Александар Павић.

Фото: Срна

Други говорник је био Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида у Београду. Ђурић је у кратким цртама презентовао окупљенима историјат и резултате рада Музеја: Музеј је основан пре двадесетак година ради трајног сећања на жртве геноцида – Србе, Јевреје, Роме и друге народе. Хронолошки, Музеј се бави темама које се односе на двадесетовековну историју али се нажалост, како је нагласио, преко дешавања на Косову и Метохији теме Музеја преливају и у 21. век.

Што се тиче Сребренице, Ђурић је нагласио да се Музеј бави превасходно страдањем Срба у Првом и у Другом светском рату и да је о тим темама издао два издања. Једно од њих, објављено прошле године, односи се на поход усташких снага на источнобосанско подручје 1942. године када је тешко пострадало српско становништво у Подрињу.

Ђурић је указао да је и сам био у Поточарима, по службеној дужности а не као политикант да се слика и потом парадира пред подобним амбасадорима. Навео је да број нишана, погребних места, не одговара броју страдалих који се наводи у јавности и да су поруке са неких комеморативних места у најмању руку забрињавајуће – призивајући Свевишњег неки иду дотле да призивају нове осветничке походе! („У име Бога Самилосног, молимо те Боже свемогући… нека освета буде правда…“).

У најкраћем, Ђурић је закључио да су досадашња истраживања „сребреничке контроверзе“ дала неке резултате али да је још остало много тога да буде истражено у будућности.

Извор: РТВ РС

У име трећег издавача, Представништва Републике Српске у Београду, говорио је директор ове установе Млађен Цицовић. Он је образложио да је Представништво прихватило предлог да буде суорганизатор једног оваквог скупа у сазнању да је српски народ све чешће суочен са оптужбама да је Војска Републике Српске починила геноцид у Сребреници. Постојала је и идеја, подсетио је Цицовић, да се на основу ових тврдњи донесе резолуција Савета безбедности Уједињених Нација која би целу ову ствар запечатила.

Цицовић је указао да је свима јасно да се истински геноцид који су у 20. веку претрпели Јермени, Јевреји и Срби не може поредити са било чиме што се десило у другој половини 20. века, као ни са једним догађајем са простора бивше Југославије, укључујући и злодела која су се десила у Сребреници.

Навео је како је оно што се намеће као истина углавном резултат рада медијских машинерија које нису спремне да прихвате ниједну нову чињеницу. Цицовић је указао да смо дошли до тога да паралелно коегзистира неколико верзија сребреничних дешавања, да се оне независно простиру путем књига и медија, као и уџбеника што злокобно указује на ново распиривање нетрпељивости и припремање терена за нову мржњу.

Цицовић је навео да се не могу прећуткивати сведочења странаца о различитим подметачинама. Подсетио је на сазнања која доноси књига пензионисаног португалског генерала Карлоса Бранка. Карлос Бранко је током 1994. и 1995. године службовао на подручју Босне и Херцеговине и његова књига објављена на португалском језику пружа веома важна сазнања о тим драматичним дешавањима (ову књигу опсежно је приказао Стефан Каргановић на сајту Фонда стратешке културе у два дела  а интервју са Карлосом Бранком објавио је недељник „Печат“). Укратко, према наводима Карлоса Бранка које је презентовао Цицовић, да је ВРС имала намеру да уништи муслиманско становништву у Сребреници затворила би комплетно подручје и онемогућила извлачење непријатељских војних снага; међутим, она је нападала из два правца и постојала је могућност да 28. дивизија одлучи на извођење продора – што је она и учинила. Такође, подсетио је Цицовић, ВРС је уз помоћ УНПРОФОР-а обезбедила евакуацију целокупног муслиманског цивилног становништва које се окупило у Поточарима. неки од сребреничких Муслимана пребегли су у Србију где су више година провели у избегличком статусу и одатле отишли на различите стране. Цицовић је навео да је интересантно и поређење Карлоса Бранка Сребренице са операцијом „Олуја“ – једна се дешавала на ограниченом географском подручју, ни на који начин није била усмерена против цивилног становништва нити се злодела која су јој уследила могу смислено повезати са војним и политичким врхом РС; с друге стране операција „Олуја“ је планирана на самом хрватском војном и политичком врху са посведоченим намерама да јој циљ буде и цивилно становништво које би се присилило на напуштање својих домова.

Цицовић је закључио да само кроз истину може доћи до помирења, а да без помирења нема ни мира. Навео је и да не смемо поново да допустимо ад превлада идеолошко тумачење прошлости. „Представништво Републике Српске у Србији и убудуће ће прихватити позиве на овакву сарадњу, јер истина и само истина о прошлости може бити чврст ослонац за сигуран, слободан и на праву и правди заснован живот у миру, а то је сигурно интерес и Републике Српске“, навео је на крају свог излагања Млађен Цицовић.

Извор: Музеј жртава геноцида

Наредни говорник био је професор емеритус Факултета политичких наука из Бања Луке Ненад Кецмановић. На почетку свог излагања указао је да таман када се помисли да је преиспитивање Сребренице превазиђена тема поново се деси неки догађај који читав овај комплекс питања реактуелизује. Покушај забрањивања јавног преиспитивања званичног сребреничког наратива отвара на акутан начин сва она питања на која би забрана требало да се односи.

Кецмановић је навео да се у вези са Сребреницом оправдано  данас могу поставити бројна питања: зашто у Хаг није позван Бил Клинтон да сведочи о својим разговорима са Алијом Изетбеговићем о условима под којима су САД спремне да воде оружану интервенцију против ВРС; шта би се могло још рећи о Мустафи Церићу и његовим наводима о томе да је потребно једним великим муслиманским страдањем привући пажњу светске јавности уместо да се страда по мало и да то никога не интересује; зашто у Дејтону није била проблематизована Сребреница иако се тада знало да се у Подрињу у лето 1995. године десио велики злочин – ово су само нека од питања на која је указао професор Кецмановић а која су и даље актуелна.

Кецмановић је навео да је црна симетрија злочина која постоји у Подрињу могла да послужи као сусретна тачка две супротстављене нације, поље заједничког суочавања са прошлошћу и помирења. То се нажалост није и по свој прилици се ни неће десити. Кецмановић је навео два разлога за ово песимистично предвиђање – прво, инсистирањем да се у Подрињу 1995. године десио геноцид Муслимани желе да дају квалитативну разлику свом страдању, да укажу како су други били гори и грђи због њих и да су зато доживели ратни неуспех; други разлог је што је Сребреница постала оснивачки мит, жртва положена у темеље бошњачке нације. А о овим темама, подвукао је Кецмановић, са бошњачком страном не може бити рационалне расправе.

Кецмановић је подсетио на речи „старог Изетбеговића“ да је то жртва коју су сви народи морали да поднесу па да то не може да заобиђе ни бошњачки народ.

Све је почело, наводи Кецмановић, са хашком редефиницијом правног појма геноцида. У Сарајеву су рано, на самом почетку рата, основали два центра за изучавање геноцида. Хаг је променио дефиницију геноцида како би се она, колико год натегнуто, могла проширити на оно што се десило после операције ВРС Криваја ’95. Сребреница је тако, закључио је Кецмановић, постала међународно светилиште које је послужило да оправда нападе на Српску и Србију, заточење војсковођа, одузимање овлашћења српској и друга непочинства. Кецмановић сматра да пропагаторима званичне верзије сребреничких збивања није ни важно да ли ће бити ухваћени у лажи – никако им не би био први пут.

Навео је да је после пропасти покушаја Велике Британије да у СБ УН прогура верзију резолуције о геноциду у Сребреници на сцену ступио нови план – ако не можемо да присилимо међународну заједницу да усвоји такав акт хајде онда да натерамо Србе да они сами то учине! Драконским казнама Караџићу и Младићу Хаг ће затворити своја врата, део документације биће похрањен у Сарајеву, други део, у њему и важан материјал који се односи на Сребреницу биће под кључем у згради на Ист Риверу наредних педесет година.

Кецмановић је закључио да је критички глас готово онемогућен радом жестоке медијске машинерије али да то не треба да буде оправдање да ми, са властитим ресурсима, оснујемо тело које би се слободно и непристрасно бавило преиспитивањем ових контроверзних питања.

Извор: Музеј жртава геноцида

На скупу је потом говорио Радомир Павловић, бивши председник скупштине општине Сребреница. Он је навео како је последњих двадесетак година активно укључен у политички живот у Сребреници и да су тамошњи Срби, када су били уједињени успевали да остваре нешто од својих националних интереса. Бошњаци су, користећи се политичким махинацијама, дуго успевали да мањином владају већином у Сребреници. У октобру 2016. године када су се ујединиле све српске партије Срби су успели да изаберу Младена Грујичића као начелника општине – први пут након педесет година!

Павловић је навео како ће приче о прошлим збивањима на терену бити све мања пошто се тамошњи политички чиниоци труде да воде што реалнију, свакодневну политику. Организација „Мајке Сребренице“ покушала је да притисне Младена Грујичића да прихвати нека њихова гледишта али то им није пошло за руком. Њега су прихватили и Срби и Муслимани/Бошњаци. Павловић је исказао своје задовољство што је заједно са професором Ђурићем Мишином радио на реализацији два зборника која се односе на сребренички крај.

Павловић је истакао да процес сатанизације Срба жели да се заокружи тврдњом да су Срби геноцидан народ и како је створена медијска машинерија лажног жаљења да послужи одређеним политичким интересима.

На крају, Павловић је навео како је данас ситуација у Сребреници нормална, да нема никаквих безбедносних проблема. Бошњачко становништво ни не примећује да ли је начелник општине Ћамил Дураковић или Младен Грујичић. Најважније је, подвукао је Павловић, да смо показали да можемо да функционишемо као самоодржива локална заједница и да је прича како ће све пропасти ако на челу општине не буде Бошњак доживела свој дебакл. Реч је о елементу поратне агресивне политике, указао је Радомир Павловић.

На самом крају скупа обратио се председник Представништва РС Млађен Цицовић који се захвалио окупљенима, Медија центру који је увек био вољан да изађе у сусрет када је реч о оваквим дешавањима. Позвао је присутне да узму свој примерак зборника и навео је да су додатни примерци доступни у Представништву у Београду где га заинтересовани могу набавити.

Милош Милојевић

Advertisements