Ознаке

,

Ана Брнабић је премијер једним делом баш због тога што је LGBT. И због чега би требало да се правимо како верујемо да то сведочи о повећању слобода, демократије и толеранције у српском друштву? Али да сведочи о колонијалним стратегијама – то да. Ономе ко је због кукавичлука, каријеризма, недостатка интелигенције или образовања одлучио да жмури – то свакако неће бити важно

Блицова кампања: Кад треба онда и мора

Изјава Саше Јанковића да Ане Брнабић представља Вучићево „додворавање Западу“ или наслов дневног листа „Блиц“ како она „мора“ бити премијер доводе у везу избор мандатара са интересима политичког Запада на овом простору, као и вољом „једног човека“ – садашњег председника Републике.

Проблем је што се и једно и друго узима здраво за готово. Реакције се своде на позивање на политички реализам, релативизацију, апатију и ресантиман, или на безумну псеудо-апокалиптичарску хистерију.

А реакција мора бити усмерена, како против воље „једног човека“ (мада тако нешто у политици нити постоји нити је постојало) тако и против бедне колонијалне потчињености, уз схватање да се ради о једној истој борби.

Ни они који је бране и њен избор тумаче као друштвену-политичку и културну еманципацију не споре да кључне речи за именовање Ане Брнабић тешко могу да буду, или макар нису искључиво, њени натпросечни стручни квалитети или њено изузетно успешно управљање Министарством државне управе и локалне самоуправе.

На основу „Базе имовине политичара“ портала КРИК кључне речи које Ану Брнабић препоручују за тако високо место у државној хијерархији свакако су energy, consulting, и наравно USAID.

Ако у њих не спада „вожња у пијаном стању“, Вучићев кум Никола Петровић свакако спада. Као и „људи из окружења Синише Малог“.

Да ли спада и LGBT?

Спада, јер оно што би требало да буде њена „приватна ствар“ свакако представља значајан аргумент у прилог њене подобности за функцију ове врсте.

Једна од најзначајнијих аспеката сваке идеологије јесу њене идентитетске стратегије. За идеологију евро-атлантизма то је трансформација такозваних родних идентитета.

Зато, ни један аспект идентитета нове српске премијерке не може бити изван јавног интереса.

Она је премијер једним делом баш због тога што је LGBT.

Због чега би то требало да нас радује? И због чега би требало да се правимо како верујемо да то сведочи о повећању слобода, демократије и толеранције у српском друштву?

Али да сведочи о колонијалним стратегијама – то да.

Ономе ко је због кукавичлука, каријеризма, недостатка интелигенције или образовања одлучио да жмури – то свакако неће бити важно. Или макар не до прве прилике, када и ако тако нешто постане опортуно.

То је нешто што се не може избећи и што можда онемогућава сваку истинску промену.