Део Збирке печата Историјског музеја Србије (ИМС) изложен у Конаку кнеза Милоша у Топчидеру
Стројимиров златни печатњак
Али, господине, недостаје вам печат? – Где, где? – Ево, ту!
Типски исечак из вербалног саобраћања са администрацијом, део је готово свачијег сусрета са барем неком институцијом. Место где печат(њака) не недостаје овог пролећа јесте Конак кнеза Милоша у Топчидеру, у Београду. Овде је, наиме, приређена изложба печатњака и печата из Збирке печата Историјског музеја Србије (ИМС).
Шалу на страну, горе описана типична анегдота садржи имплицитно у себи две карактеристике печата због којих они имају велики значај – прво, они су незаобилазни (а у раније доба барем веома чести) елементи идентификације документа, његове ваљаности; друго, они симболишу ауторитет институције, владара или државе чије знамење представљају. Стога је реч о важним сведоцима повести.
Печате и печатњаке изучава посебна дисциплина, из корпуса тзв. помоћних историјских наука, сфрагистика или сигилографија (обе речи имају исто значење, прва са грчком, а друга са латинском основом). Ова дисциплина разликује печатњак – предмет различитог облика и од разних материјала који случи за остављање отиска – печата – мастилом или у воску.
Карађорђев званични печатњак
На изложби су приказани предмети из Збирке печата Историјског музеја Србије у којој се налази 405 предмета, углавном печатњака и штамбиља, али и одређени број калупа за печатњаке и печата. Према наводима Каталога ове збирке основу за њено формирање чинило је 36 печатњака преузетих из Музеја Првог српског устанка 1966. године. Збирка је потом обогаћивана откупима и поклонима а значајан допринос њеном развоју дао је историчар Владимир Мереник, кустос у ИМС, старалац ове збирке (видети интервју доле).
До сада су печатњаци из Збирке излагани искључиво у контексту „комплексних историјских изложби или сталних поставки Историјског музеја Србије“. Сада је репрезентативан избор из ове упечатљиве збирке презентован као посебан музеолошки догађај.
Печати и печатњаци немају искључиво прагматичну вредност. Они пружају важне увиде у развој хералдичких схватања, државну иделогију, али и у естетичке склоности њихових власника. У овом последњем, естетском смислу, на изложби су веома упечатљиви лични печатњак краља Милана Обреновића од аматиста и племићки печатњак са монограмом, неименованог власника, негде са почетка 20. века. Овај племићки печатњак израђен је у облику Атласа који на својим плећима носи земаљску куглу.
Печатњак краља Милана Обреновића
Међутим, као сведок средњовековне прошлости и можда један од ретких артефаката ране српске државности издваја се Стројимиров златни печатњак. Овај печатњак постао је део збирке Историјског музеја Србије 2006. године. Коначна атрибуција овог предмета вероватно никада неће бити утврђена са сигурношћу, али се разборито може претпоставити да је он припадао Стројимиру, владару српске државе из династије Властимировића, из друге половине 9. века. Несвакидашњу прилику да се види овај мајушни златни предмет заиста не би требало пропустити.
Изложени су и лични печатњаци устаничких првака, они из османског периода, Хабзбуршке монархије, периода обнове српске државности у 19. веку, све до НОБ-а и Равногорског покрета.
Печатњаци сведоче о бурном развоју српске државности – борби за моћ, схватању владаревог суверенитета, цивилизацијским и хералдичким утицајима. Мало је предмета који тако упечатљиво сведоче о историјској прошлости. У изузетном историјском амбијенту Конака кнеза Милоша они су зналачки одабрани и презентовани за изузетно естетско и интелектуално искуство.
Грбовни печатњак племића Радосављевића од Посавине, друга половина 19. века
Грбовни печатњак племића Радосављевића од Посавине, друга половина 19. века
Интервју са Владимиром Мереником, аутором изложбе печатњака и печата
Владимир Мереник, музејски саветник, историчар, руковалац Збирке печата ИМС, запослен у Музеју од 1992. године.
Господине Мереник, на изложби печатњака и печата у Конаку кнеза Милоша гледаоци имају прилику да виде и један предмет вероватно старији од хиљаду година! Реч је о Стројимировом печатњаку и у вези са њим се издвајају два питања – који је пут прешао до Збирке ИМС-е и друго шта сфрагистима може да каже о овом предмету који је био тема неколико научних студија?
– Стројимиров златни печатњак (типар) је откупљен на аукцији у Минхену јула 2006. године. Био је део приватне немачке колекције и појавио се у аукцијској кући GORNY&MOSCH из Минхена. Заслугом Конзулата Србије у Минхену и, пре свега ангажманом вицеконзула Николе Марковића, који је добио сигнал из Београда од тадашњег шефа Катедре за националну археологију проф. Ђорђа Јанковића и тадашњег министра културе Драгана Којадиновића, откупљен је овај драгоцени артефакт. После је предат тадашњем директору Историјског музеја Србије Андреју Вујновићу, а он је проследио мени, као кустосу и руковаоцу Збирке печата. Бугари су такође били заинтересовани на аукцији, јер је Стројимир после прогонства из Србије живео у Бугарској и био ожењен Бугарком. Овај типар из српске историје раног средњег века у натпису садржи име Стројимира, српског владара из друге половине IX века. Архонт (кнез) Стројимир био је средњи син кнеза Властимира, по којем је ова преднемањићка династија добила име Властимировићи. Претпоставља се да је овај печатњак могао настати у Бугарској, мада има мишљења да је настао у Србији у време његове краткотрајне владавине. Овај печатњак је служио за приватну, свакодневну употребу власника, а алка на врху говори о томе да је ношен око врата или око руке. Натпис на грчком језику у преводу: „Боже помози Стројимиру“ и патријаршијски крст говори о томе да је владар хришћанин, а управо друга половина IX века је и време христијанизације Срба и Бугара.
Стројимиров златни печатњак
У Каталогу Збирке печата стоји да је науци био познат и печат архонта Дукље с краја 10. и почетка 11. века. Њега је објавио Гистав Шламберже, чувени француски византолог 1884. године. Какве нам податке о српској сфрагистици пружа овај печат? Шта знамо о овом предмету и његовој судбини?
– Печат је оловна була византијског типа са представом Богородице са Христом на реверсу и инскрипцијом исписаном грчким алфабетом у преводу: „Богородице помози“. На аверсу је инскрипција на грчком: „Петар архонт Дукљеамин“. Можемо само нагађати шта се догодило са овим печатом, можда је нестао у вихору Другог светског рата. Тибор Живковић, који се бавио српским раним средњим веком у монографији Портрети српских владар (IX–XII век) сматра да овај печат готово сигурно потврђује постојање Петрислава, оца краља Владимира (око 990 – 1016), поменутог у, иначе непоузданом, Летопису попа Дукљанина. Он даље сматра да је овај печат исписан грчким алфабетом и византијских особина јасан путоказ да је Дукља више деценија пре Владимирове владавине имала посебне односе са Византијом.
Можете ли нам разјаснити какав је значај сфрагистичког материјала за разумевање знамења српске средњовековне државе и разумевање тадашње државне идеологије?
– Сфрагистички материјал је важан извор за изучавање српске средњовековне државе и разумевање тадашње владарске и државне идеологије. Печати су саставни део дипломатичке грађе која је примарни извор за изучавање владарске и државне идеологије. Како су за неке периоде средњовековне српске историје писани извори оскудни и фрагментарни, тако поједини сачувани печати могу бити драгоцени извор или допуна већ постојећим писаним изворима. Анализом иконографије и инскрипције (натписа) долазимо до драгоцених података за ову тему. Кад су знамења, симболи и амблеми у питању приметни су како византијски, тако и западни утицаји. На пример, на златопечатним повељама (хрисовуљама) царева Стефана Душана и његовог сина Стефана Уроша налазе се буле (двострани печати), изразито византијског типа. На реверсу ових була налази се Св. Стефан Првомученик, заштитник и патрон државе и светородне династије Немањића. Име Стефан има државно-симболичко значење и владари династије су га носили или као лично име или као титуларно име, где је уз народно име додавано испред и име Стефан, као Стефан Немања, Стефан Радослав, Стефан Драгутин… Исто чест натпис на аверсу је: „Стефан по милости Божјој“… што нам говори о божанском пореклу власти.
Печатњак патријарха Јосифа Рајачића, 1860.
Да ли су се ти утицају пренели и на нововековну српску државност?
– Током стварања нововековне српске државе, већ од Првог српског устанка 1804. године, значајно место у обнови српске државе заузима историјска традиција о српској средњовековној држави. Идеје устаника о рестаурацији српског средњовековног царства Срби нису напуштали током целог XIX и почетком XX века. Грбови, заставе и печати устаника (знаци државне самосталности) представљају симболе немањићке државе.
У Каталогу Збирке стоји да печатњаци и печати „декодирају државотворни, државни и национални идентитет или борбу за такав идентитет“. Како се развој српске нововековне државности очитавао кроз печатњаке и печате?
– Како је поступно текао процес осамостаљења Србије од османске власти (1815–1878), тако се и тај процес одражавао и на сфрагистички материјал. Изучавањем печата кнеза Милоша Обреновића уочава се донекле и процес постепеног настајања његове власти. Он је врло брзо од турског чиновника за српске послове у Београдском пашалуку, што је био по споразуму са Марашли-Али пашом од 16. августа 1815. године, постао наследни кнез у Кнежевини Србији 1817. и признањем турског султана 1830. године. У почетку на његовим печатима налазе се турски симболи, као што је турбан са забоденим пером на њему, који је и знак турске врховне власти и подређеног положаја Србије и Милоша Обреновића као турског вазала. Али кнез Милош је већ на печатима нарученим у Бечу, а који се налазе на документима из 1825. уклонио турске симболе, а овде српски грб добија дефинитивни облик. Сада српски грб има кнежевску круну уместо турбана са пером, а крст са четири оцила у штиту налази се под гримизном порфиром постављеном хермелином. Штит је уоквирен храстовом и маслиновом гранчицом. Около је натпис: „Милош Обреновић књаз сербски“. Као што се види, Милош је на неки начин и пркосећи Турцима и пре него што га је султан признао за наследног кнеза и пре него што је Србија ферманом султана Махмуда II од јануара 1839. добила право на грб и заставу, на печатима користио потпуни српски грб.
Печатњак патријарха Јосифа Рајачића, 1860.
Каква је ситуација са изучавањем османског сфрагистичког наслеђа у српској науци? Које су особености тог дела Збирке у односу на, условно речено, њен српски део?
– Овде бих истакао труд колегинице оријенталисте Ирене Колај Ристановић, која је превела натписе на турским печатњацима у Збирци печата Историјског музеја Србије. То су лични печатњаци са натписима на османском турском језику из друге половине XIX и прве половине XX века са изгравираним именима власника и наведеним годинама по хиџри. Према садржају и изгледу претпоставља се да су њихови власници припадали нижим друштвеним слојевима. Занимљивост је тространи печатњак Јеремије Величковића који садржи његово име исписано на османском турском на првој страни са ћириличним иницијалима на другој и латиничним иницијалима на трећој страни. Вероватно да је у складу са коресподенцијом употребљавао поједину страну печата.
За крај можете ли нам рећи до када ће посетиоци бити у прилици да виде изложбу у Конаку кнеза Милоша? И да ли је овај материјал иначе доступан погледима посетилаца и у оквиру којих изложбених поставки?
– Посетиоци ће бити у прилици да виде изложбу и током маја и јуна. У будућој сталној поставци ИМС посвећеној историји српског народа наћи ће истакнуто место сви значајнији примерци из Збирке.
Карађорђев званични печатњак
Треба рећи да је значај ове изложбе што су сви најзначајнији и најрепрезентативнији примерци изложени по први пут на једном месту. Дизајнерка поставке Изабела Мартинов Томовић је печатњаке, који због своје величине нису погодни за експонирање, својим изванредним решењима, помоћу увеличаних фотоса печатних поља на принтовима, учинила видљивијим и прегледнијим.
Categories: Преносимо
Оставите коментар