Мирослав Вујанић: Дан победе или век ропства

Мирослав Вујанић

Приметно је да већина људи у нашем народу увелико прославља одређене празнике, па чак и крсне славе, а да немају сазнање о дубљем значењу светковина које славе. При овоме је карактеристично да огромна већина не жели ни да сазна, да уђе дубље у смисао, суштину и историјску позадину самог празника. Из овога је јасно да поменути не сагледавају најважније, а то је сам духовни значај и духовни печат који сваки празник, било хришћански, било антихришћански, носи са собом, и то не само за нас данашње, него још и пре за оне који су живели у време догађаја које празник одсликава, као и за оне који ће доћи после нас. Кад је однос једног народа према веома важном сегменту свог народног живота – сећању на битне догађаје из своје прошлости и њиховом прослављању зарад јасније будућности – овако немаран, онда се том народу може свашта подметнути као светиња и као истина. А куда то може да одведе – јасно видимо и осећамо свих ових година и десетлећа.

Недавно смо били сведоци прослављања једног таквог празника. Наиме, 9. маја свечано је прослављен „велики“ међународни празник Дан победе над фашизмом. И мање-више сви медији – писани и електронски, без разлике и без обзира да ли припадају позицији или опозицији, они зависни и они „независни“, који се клањају Западу и који намигују Истоку, духа екуменистичког или духа ревнитељског, медији наклоњени првој, другој или пак трећој Србији – сви су се утркивали да огласе и нагласе овај „велики“ дан и велику победу над фашизмом. Ма шта год то значило. Држани су говори, упућиване су честитке и на Исток и на Запад, организоване су мање и веће прославе, марширали су победиви и непобедиви пукови, полагани су венци на споменике „ослободиоцима“, завијориле се црвене заставе, засијала се црвена звезда са пет пера, значка пролетера. Једном речју, у свој пуноти се поново јавио дух социјалистичке „ослободилачке“ интернационале из 1945. године. Атмосфера милина, само нам је још фалила „херојска“ клика „ослободилаца“, на челу са својим маршалом и доживотним председником, који је обожавао да псује Мајку Божју.

Домаћим ЕУ и НАТО фанатицима је овај интернационални празник свакако мио пошто га прослављају „напредни“ западњаци, окренути демократским вредностима у које спада и бомбардовање осиромашеним уранијумом свих који не мисле као они. С друге стране, онима у дефанзиви, патриотама и противницима НАТО-а и ЕУ је годило то што се овај празник, уз војну параду, увелико слави и у Москви. Што се тиче и Запада и Москве, сигурно је да они имају своје разлоге због којих прослављају овај празник. То засад оставимо њима и запитајмо се шта је са нама православним Србима! Да ли је и за нас 9. мај 1945. године био дан победе и искорак у слободу, или је пак ово била коначна потврда националне катастрофе која је отпочела са 27. мартом 1941. године? Да ли се ми православни Срби питамо и да ли расуђујемо је ли уистину србски православни народ победио тог 9. маја 1945. године, или је пак тих дана наш народ коначно бачен у духовно, културно и физичко ропство које траје до дана данашњег?

Неколико простих и за сваки иоле здрав разум лако схватљивих чињеница које јасно говоре о томе ко су заиста били „ослободиоци“ Србије и србског народа.

„Ослободилачка“ војска која је донела „слободу“ у Србију и Београд није на себи имала никаква хришћанска, национална, верска, нити било каква друга обележја која припадају србском националном бићу и која представљају православни словенски србски народ. Што је још важније, та војска није имали ни дух, ни мисао који припадају србском народу и војсци србској, већ су, управо супротно томе, „ослободиоци“ били духа антихришћанског, духа који није подносио православље, па самим тим ни србство. Знамења и симболи које су „ослободиоци“ носили били су звезда петокрака, срп и чекић, црвена пролетерска застава, тачније сва богоборна јудео-комунистичка, сатанистичка, антихришћанска, антисловенска, па самим тим, јасно је, и антисрбска обележја и симболи. Да ли се од овакве војске могла очекивати слобода?! Да подсетимо да су под овим обележјима крвнички и сатанистички ритуално погубљени љубљени нам Цар Николај II Романов и цела царска породица. Под овим истим симболима бољшевизма и црвеног интернационализма, а, у ствари, јудео-комунистичког сатанизма, које су носили ти наводни ослободиоци Београда и Србије, годинама су након Октобарске револуције по Русији хапшени, затварани, мучени и убијани милиони православних Руса, било да су они свештена лица, монаси или прост народ. У данима после „ослобођења ’45-те“ исто је чињено и у „ослобођеном“ Београду и у „слободној“ Србији. Небројено много православних храмова су „ослободиоци“ затворили, срушили, запалили, а од руке им је ишло и потапање православних цркава и манастира, у чему, видимо, не заостају ни њихови потомци и следбеници данас. Колико је православних Срба, свештеника, србских домаћина побијено или утамничено након „ослобођења“ – ни дан-данас се не зна! Нема података ни о томе колико је србске имовине, земљишта и србских кућа конфисковано од стране „ослободилаца“. А шта тек рећи о томе да су управо ови „ослободиоци“ отворили границу према увек непријатељској Албанији и тад је, у ствари, отпочела предаја Косова и Метохије Шиптарима, док је, у исто време, Србима прогнаним током Другог светског рата са Косова и Метохије законом било забрањено да се врате у свој Јерусалим. Исти ти „ослободиоци“ су кроз свој пројекат колонизације расељавали Србе са србских вековних подручја из Крајине, Далмације, Лике, Кордуна, те су тако отворили врата данашњој независној Хрватској.

Све су то, драга браћо и сестре, плодови Другог светског рата и 9. маја. Стога се запитајмо се да ли је разумно да ми овај дан сматрамо некаквим Даном победе и да га прослављамо, без обзира шта мисле и шта чине и Запад и Москва!

И да ли се одиста победом и ослобођењем једног народа може назвати догађај после кога више десетина тисућа припадника тог истог народа, лажно оптужених за издају и сарадњу са окупатором, буде стрељано, а они који су имали среће буду од стране „ослободилаца“, уз асистенцију савезника, „само“ доживотно протерани ван своје отаџбине?

Није ли, са ове историјске дистанце, јасно да је тзв. Дан победе, у ствари, дан великог и трагичног србског удеса? Други светски рат у Србији, баш као и Први светски рат у Русији, само је лукаво искориштен како би се после православних Руса и србски словенски православни народ бацио на колена и поробио од стране мрзитеља Христа, а помоћу јудео-комунистичке секте. Јасно је да шака комуниста фанатика, без финансијске и логистичке помоћи која им је стизала од наших западних „савезника“ и војне помоћи од совјетске Црвене армије не би никад „ослободила“, тачније не би никад завојевала Србијом. Знали су светски владари из сенке да србски православни народ никада не би могао да усвоји идеју и мисао коју је носила антихришћанкса Европа, али јудео-комунистичку идеју и мисао, лукаво прикривену и маскирану иза појмова ослобођење, правда и једнакост и која долази са Истока, Срби ће лако прогутати и прихватити и тако себи навући омчу око врата. А како би се то десило, било је потребно најпре Краљевину Југославију, под овим мислимо на србски народ, увући у рат и бацити под ноге Хитлеровој машинерији, разбити га, а онда кроз ратна збивања убацити црвену бољшевичку кугу и комунистичку звер, која је носилац сваке безбожне идеје, сваке антихришћанске мисли, носилац свега противног Богу, вери, традицији, породици, људскости. Овде је од неизмерне важности казати да је немачком шестоаприлском нападу на Краљевину Југославију претходио чувени „велики“ догађај од 27. марта 1941. г. Наиме, тог 27. марта јудео-масони су, преко наших „вајних пријатеља и савезника“ Енглеза и њихове тајне службе, а све уз помоћ сарадника унутар србских политичких и војних кругова, организовали пуч којем су следиле ДЕМОНстрације (сама реч јасно каже о корену, виду и крајњим намерама овакве политичке борбе) на улицама Београда. Разлог нађен за организовање ДЕМОНстрација био је споразум потписан између Краљевине Југославије и Хитлерове Немачке. Истине ради треба казати да је поменути споразум са Немачком био свакако један несрећан документ, али у том моменту и у ондашњим историјским, друштвеним и геополитичким околностима, по Краљевину Југославију и самим тим по србски народ, ипак јединоспасавајући документ, што ће каснији догађаји и потврдити. Дакле, резултат пуча није био само свргавање одиста нејаког и политички слабог, али ипак законитог вршиоца власти у Краљевини Југославији намесника кнеза Павла Карађорђевића, већ и гурање у рат целог србског народа и бацање под точкове многоструко јачој немачкој машинерији. Важно је напоменути и противуставно постављање на престо малолетног наследника круне принца Петра II Карађорђевића.

Ову јасну историјску чињеницу избегавају да кажу досадашња и званична, али и незванична историја, обе контролисане од стране њихових финансијера. Међутим, ваљда је данас јасно да су више зла и физичког уништења, а о духовној штети не треба ни говорити, Србима нанели комунисти, него Хитлерова Немачка и петстогодишње ропство под Турцима. Да не буде забуне, комунизам и фашизам су два краја истог јудео-масонског штапа и осмишљени су само с једном намером, да се помоћу њих, у тренутку наше слабости, поробе и подјарме православни словенски народи и да се укину и униште православне монархије. Како ни у два светска рата у томе нису успели у потпуности, креатори комунизма и фашизма, они који чекају свог месију и дишу злобом на све што љуби Христа, су актере ове две пошасти пресвукли у демократе, а демократију наметнули као ново друштвено уређење које треба да послужи дефинитивном уништењу православних народа. Стога нису за чуђење толика блискост и симпатије између оних који љубе Запад, домаћих демократа и Сорошевог невладиног сектора и некадашњих Титових „ослободилаца“. Сви су они дошли из исте кухиње, а данас обједињени, под маском антифашизма и борбе за људска права и слободе (познато!), у ствари, само настављају лукаву борбу против традиционалних патријархалних вредности и вере православне као једине препреке и бране коначном успостављању Новог светског поретка и доласку Антихриста.

Да ли ми данашњи Срби (овде мислим најпре на оне који се сматрају православнима) можемо јасно разлучити ко одиста припада србском роду? Да ли су то Срби „ослободиоци“, предвођени сумњивим типом који се представљао као Тито или срсбком роду припада Свети Владика Николај Велимировић, који је због ових „ослободилаца“ морао да напусти отаџбину и да се упокоји ван земље својих отаца и предака?! Да ли нашем роду припадају „ослободиоци“ од 9. и 15. маја 1945-те – Ђилас, Крцун, Дапчевић, Вукмановић Темпо, Крајачић, Стамболић итд. и њихови потомци, разни ознаши, удбаши, џелати и убице – или србском роду припада Преподобни Јустин Ћелијски, кога су управо горепоменути „ослободиоци“ прогонили и затварали?! Поставимо себи питање да ли би Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски заједно са Титом, Крцуном, Дапчевићем и њиховим духовним и политичким потомцима учествовали у прослави међународног глобалистичког празника Дана победе!? Сигурно је да не би јер као што се не слажу светлост и тама (Кор 2.6) тако се ни Крст не слаже са звездом петокраком, нити православље са богоборством, било да је оно у обличју комунизма, фашизма или демократије.

Црква Христова је вечна небоземна установа, коју чинимо како ми данашњи тако и сви они који се у Њој упокојише пре нас, као и они који ће доћи после нас. Након хапшења у Црној Гори, пребацивања у Србију преко Словеније, силног пребијања, мучења, паљења и чупања браде, терања да се „причешћује“ крвљу закланих четника, у јарузи крај Аранђеловца, од стране „ослободилаца“, месец дана након Дана победе, зверски је убијен Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац). Да ли је за њега и за многе друге православне Србе који завршише као он 9. мај празник који ми, њихови потомци, треба да прослављамо?! Ако 9. мај није празник за Свештеномученика Митрополита Јоаникија, за Светог Владику Николаја, за Преподобног Јустина ћелијског и многе друге страдалнике и прогнанике рода нашега, како може бити за нас данашње Србе, ма шта о томе мислио цео свет, заједно са Лондоном, Москвом и Вашингтоном и шта год нам казивао наш пали разум, или пак политичари, геополитичари, аналитичари, историчари и ма било ко.

Наука Христова, казана кроз Свето Јеванђеље и преко Светих Апостола, стоји изнад свих људских умовања и мудровања, а Свети Јован Богослов нас учи: “Љубљени, не вјерујте сваком духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изашли у свијет. По овоме разпознавајте Духа Божјег: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао од Бога је. А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао није од Бога; и то је дух Антихриста, за којег сте чули да долази и већ је у свијету.“ (1. Јн 4. 1–3). Непобитна чињеница јесте да дух „ослободиоца“ од 9. маја 1945. године не признаје Исуса Христа ни као Бога ни као Спаситеља, нити призна да је Христос у телу дошао! Дакле, њихов дух јесте дух Антихристов! Па како можемо славити победу Антихриста?!

Драга браћо и сестре, крајње је време и последњи час да ми православни Срби почнемо распознавати и одбацивати духове преобучене у разне „благодети“ и обећања, било да нам стижу са Запада, или са Истока, или пак од нас самих. Будимо своји, држећи се Господа, верујући само Њему и следујући Духу Његовом и прослављајмо само оне празнике који стоје у сагласју са Светим Јеванђељем и науком Христовом, празнике које би славили они рода нашег, које је Господ познао и признао за Своје! Тад сигурно нећемо имати смутњу, сумњу и раздор и тада ћемо јасно знати ко смо, од Кога јесмо и Коме идемо. И тад ће сви ропски зидови пасти око нас. Нека би Бог дао!

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements

6 thoughts on “Мирослав Вујанић: Дан победе или век ропства”

  1. „…Овде је од неизмерне важности казати да је немачком шестоаприлском нападу на Краљевину Југославију претходио чувени „велики“ догађај од 27. марта 1941. г. Наиме, тог 27. марта јудео-масони су, преко наших „вајних пријатеља и савезника“ Енглеза и њихове тајне службе, а све уз помоћ сарадника унутар србских политичких и војних кругова, организовали пуч којем су следиле ДЕМОНстрације (сама реч јасно каже о корену, виду и крајњим намерама овакве политичке борбе) на улицама Београда. Разлог нађен за организовање ДЕМОНстрација био је споразум потписан између Краљевине Југославије и Хитлерове Немачке….“

    И, ето, класичног примера како крава да 30 литара млека и онда се ритне ногом и све проспе.

    Свиђа ми се

  2. Мирослав Вујанић :
    „Да ли је и за нас 9. мај 1945. године био дан победе и искорак у слободу, или је пак ово била коначна потврда националне катастрофе која је отпочела са 27. мартом 1941. године?“

    Аутор са правом поставља ово питање, јер ми смо деценијама славили 27мартовски пуч као доказ слободарског духа нашег народа, а тек у задње време се стидљиво провлачи идеја да је то био самоубилачки чин. Та хипотетична идеја (шта би било да је било другачије ?), се може описати овако :

    Да је Краљевина Југославија поштовала потписани мир са Немачком, и да није било демонстрација 27 марта, Немци би ушли и прошли кроз нашу земљу као што су ушли и прошли кроз Данску, Белгију, Холандију, Чехословачку . . . Немачка нас не би напала 6 априла. Краљ, влада и локалне власти (полиција и сл) би остали у земљи, наши војници и официри не би били послати у заробљеништво.

    Југословенска војска и полиција никад не би допустиле стварање НДХ, а комунисти би разрађивали Маркса и Енгелса по затворима . . .

    Свиђа ми се

  3. @Danke deutschlasnd

    Fašizam = Nacizam = Rimokatolicizam

    Partnerstvo između Vatikana i Hitlera službeno je sklopljeno 20. jula 1933. potpisivanjem konkordata između Svete stolice (SS) i nemačkog Rajha (vitezovi Sedes Sacrorum-a), kada su se nemački sveštenici službeno zavetovali na odanost Hitleru.

    Da vidimo, ko su bili najveći rimokatolički sinovi iz vremena II sv. rata

    http://nomanregarded.blogspot.rs/2013/01/the-relationship-between-roman-church.html

    Poznata je izjava pape, dana u vreme telemosta s moskovskim rimokatolicima: “Ako postoji jedna Evropa i jedna valuta – onda i Crkva treba biti jedna!” Na koju se Crkvu misli – Pravoslavnu ili Rimokatoličku, nema mesta sumnji.

    Katolička crkva, nekada filofašistička, danas filoamerička, zajednica od milijardu i 200 miliona vernika, danas predstavlja jedan od glavnih stubova u američkoj politici globalizacije.

    “Između SAD, Vatikana i Nemačke sklopljen je 1976. godine tajni sporazum u 11 tačaka. Jedna od središnjih teza ovog sporazuma bila je ideja o federalizaciji sveta.”…

    Koren svih ratova na prostoru Jugoslavije isto kao i sada u Ukrajini, je u Vatikanu, koji je stolećima ratovao protiv pravoslavnih, da bi im, što milom, što silom, nametnuo svoje tumačenje hrišćanstva.
    Papizam je to, a on je gori od ateizma, jer propoveda lažnog, velikoinkvizitorskog “Hrista”. Ukrajina nema nikakve veze sa suverenitetom, demokratijom ili “ruskom agresijom”. To je sve propaganda. Sve se svodi na moć, imperijalnu ekspanziju i proširenje sfere uticaja.

    Razbijanjem Jugoslavije, agresijom na SFRJ, SAD i EU su pokazali da su pravi naslednici Adolfa Hitlera. Kao i Hitlera njih može zaustaviti samo snažan i odlučan otpor ….

    ******************

    Samo Idiot može misliti da tokom II sv. rata Nemačka ne bi napala Srbiju i da bi vatikanski besni kerovi (vitezovi Sedes Sacrorum-a) samo prošetali kroz njene teritorije. Srbska vojska ne bi bila poslata u zarobljeništvo već na ruski front ..

    ******************

    SVI SUKOBI, RATOVI I PREKRAJANJA GRANICA planiraju se u VATIKANU. (Google)

    Свиђа ми се

  4. Моме претходном коментару додао бих неколико детаља :
    – 27мартовски пуч је извела група високих официра – Срба : Боривоје Мирковић, Душан Симовић, Живан и Радоје Кнежевић, Драгутин Савић, Стјепан Буразовић, Стојан Здравковић . . . Десетак дана после немачког напада, скоро сви су побегли из земље.

    – Једна група дамонстраната је полупала намачке бирое у Београду, поломила врата, прозоре и канцеларијски материјал. Немачка застава је била спаљена, немачки амбасадор Виктор фон Херен упљуван . . . Замишљам бес тадашњег господара Европе када му је ово пренето.

    – Патријарх Гаврило Дожић је благословио пуч.
    – Велика Британија – мајка пуча – била је пресретна. СССР, који је тада имао потписан пакт са Немачком, такође. Напад на Југославију одгађао је напад на СССР.

    – Најсретнији је био Анте Павелић :
    Sa najvećim oduševljenjem pozdravio je Pavelić puč od 27. marta. Onda kad je već mislio da će se vratiti u svoju konfinaciju, da i dalje vegetira kao emigrant, srpski pučisti od 27. marta ustoličili su ga kao poglavara u Zagrebu. Zato je on 31. marta 1941. uputio ovakvu oduševljenu poruku u Hrvatsku:
    „Kao što vam je poznato, događaji su se razvili onako kako smo si samo želeti mogli i u kojem smo se pravcu borili dugi niz godina… Naša ustaška stvar je posve sigurna…“
    Za ustaše nisu radili Hitler i Musolini već srpski generali Dušan Simović i Borivoje Mirković, sa svojim zaverenicima.
    Kakva je imala da bude posledica puča od 27. marta za Srbe u Hrvatskoj, to je Pavelić već objavio u navečerje rata, još pre nego što se dokopao vlasti u Hrvatskoj, 5. aprila 1941. u 23.20 časa, pozivajući preko radio stanice Velebit iz Italije hrvatski narod na ustanak. Pavelić je u tom svome pozivu rekao i ovo :
    „Diže se Slobodna i Nezavisna Država Hrvatska, u kojoj će, hrvatski seljački narode, biti u tvojim rukama sva zemlja i sva vlast… a iz koje će biti iskorenjen sav korov što ga je tuđinska dušmanska ruka bila posijala…“

    Свиђа ми се

  5. Издаја у врху државе, а пре свега војске, довела је до тако бтзог слома!
    Одлазак Краља из земље, са политчком и војном врхушком – такође
    је томе допринео.
    “Браћа“ из западних крајева, су у издаји предњачилиa.
    То су показали помезним и френетичним поздарвима прi уласку немачких,
    окупационих трупа у Загреб?!
    Отац ми је био у ПВО Београда, и када је требало да се дејствује, у сандуцима
    са муницијом су биле коцке шећера уместо граната.
    Уговор о ненапдању између Немачке и Србије би доживео исту
    судбину као и уговор о ненападању између СССР и Немачке!
    Хитлер не би напао Југославији, и поред пуча, да није имао БЛАГОСЛОВ
    Ватикана!!!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  6. 27мартовски пучисти – високи официри – су одлично знали како су пале Пољска (септ 1939), Данска и Норвешка (април 1940), Холандија, Белгија и Француска (јуни 1940). Они су знали да је француска армија, сматрана за најјачу на свету, безусловно капитулирала годину дана пре њиховог пуча. Знали су и за пораз и паничну евакуацију 300 000 Британаца и Канађана из Данкерка.

    Пучисти су морали знати да је наша војска слабо опремљена и да осим Срба, нико није расположен за отпор Немцима.

    И, мали додатак за оне којима су „увек криви други“ : Самоубилачки деструктивни чин – пуч 27 марта – није дело Ватикана, масона, комуниста, усташа, фашиста . . . Он је дело високих српских официра благословено од патријарха Дожића.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s