Александар Живковић: Два конкретна чина СА Сабора 2017.

Одржавање Светог Архијерејског Сабора увек је Педесетнички (Духовдански) празник за целу Помесну цркву и читаво православље, који има два основна циља: да буде ликоливница, јер једино он има надлежност да приброји новопрослављене Божије угоднике у Календар читаве Православне Цркве и да изабере нове епископе – наследнике апостола и сведоке Васкрсења Христовог; и са друге стране, да одржава јединство у вери и канонском поретку.

За ову духовну смотру постоји велики интерес верника, што показује и наше искуство на сајту „Поуке“, али и моћника овога света који имају целе тимове „експерата за верска питања“, настале по угледу на сличне службе Трећег рајха и Стаљиновог, из касне фазе, „Совјета по дјелам религији“, а врло употребљиве у условима актуелног Хантингнтоновог „сукоба цивилизација“ – у коме је на мети управо јединство православних.

Прибрајањем Светима великог патријарха пећког Пајсија Јањевца, оци Сабора су показали да су свесни ове ситуације. Њихов одговор, међутим, неће моћи да остане само молитвен, него мора да буде и делатан. У том смислу, пријатно ме је изненадило да је размотрен извештај Комисије за ревизију црквеног устава, ревизија која је најављена још 2005, да би била актуелизована на Сабору 2011, а да је, чинило се, нелегалним објављивањем записника Комисије, тај рад био заустављен. Међутим, он је неопходан и у околностима када је Руска црква удвостручила број епархија и прешла на „митрополитански систем“, а код нас постоји диспропорција између броја верних и броја епархија, велики проблеми свеукупног битисања парохија на селу, и још увек неурбанизована мисионарска свет (велики познавалац историје, професор Јован Милићевић говорио је да је наша Црква остала „сељачка“); најзад, ни питање уређења синодалних мисијских установа и сарадње са црквено-народним организацијама није систематично решено.

Два конкретна саборска чина привлаче моју пажњу. На првом месту: Обраћање вернима поводом „артемијевског раскола“. Мислим да је покојни академик Милорад Екмечић још 2006. добро видео суштину и „употребну вредност“, како је он назвао „шумадијског раскола“. Искуство је, и Руске заграничне цркве, између осталих, да све те „преревнујуће групе догматских чистунаца“ заврше у казану ситних обавештајних структура инославних. Зато је Руска загранична црква, Богу хвала, пре 10 година успоставила канонско јединство са Московском Патријаршијом.

Друго је: одлука да Синод може да прекине општење са Румунском црквом, очигледно у тренутку кад ова оствари наум да у договору са хрватским властима и у Загребу направи парохију, подређену румунском архијереју за Мађарску. То је најгрубље порицање канонске јурисдикције Српске православне цркве, које буди непријатне асоцијације на чињеницу да је једино Румунска црква својевремено признала Павелићеву „Хрватску православну цркву“. Док је проблем у Тимочкој крајини компликован и споразумом Тадића и Басекуа из 2010. који је дао неки „правни основ“ румунским аспирацијама, па и црквеним, на „национално освешћивање“ Влаха, ситуација у Хрватској је канонски кристално јасна. Међутим, Румунска Патријаршија, у последње време позиционира се као најоданија „НАТО црква“ и на ширем подручју од нашег. Због присности православних Срба, Влаха и Румуна, надам се да ће разум превладати и да ће се очувати јединство, али да нам искушења са „НАТО црквама“ и те како предстоје не треба губити из вида.

Аутор је уредник верског сајта „Поуке“. Овај текст, у нешто другачијем облику, објављен је на сајту Патриот.рс

Наслов и опрема: Стање ствари

Advertisements

6 thoughts on “Александар Живковић: Два конкретна чина СА Сабора 2017.”

  1. ”… Два конкретна саборска чина привлаче моју пажњу. На првом месту: Обраћање вернима поводом „артемијевског раскола“. Мислим да је покојни академик Милорад Екмечић још 2006. добро видео суштину и „употребну вредност“, како је он назвао „шумадијског раскола“. Искуство је, и Руске заграничне цркве, између осталих, да све те „преревнујуће групе догматских чистунаца“ заврше у казану ситних обавештајних структура инославних…”

    Моју пажњу је изазвао горњи пасус, па ево и коментара.

    Важно је ”оплести” по ”артемитима”, овога пута их поново понизити и оптужбом да су у некој вези са страним непријатељима народа и државе. Изгледа да све оптужбе против некадашњег брата Артемија, много пута изречене најпримитивнијим вулгарним речником, углавном из пера умировљеног (да ли и смиреног?) Вл. Атанасија Ј. о наводним ”братовљевим” злоупотребама новца добијеног од сиротиње са КиМ-а (!), а објављене у антисрбским таблоидима, нису биле довољне да убеде народ у њихову основаност. Нису биле сасвим дејствене, јер су оптужбе провидне, лажне и у функцији антисрбске политике. Но, ево је дошло време да се увредљивом арсеналу дода муниција већег калибра, а то је оптужба за сарадњу са страним службама и секташење горе од оног за које би били прозвани сатанисти, сцијентолози или ”Јеховини” сведоци. Позната је тактика луткара политичких игара и социјалних експеримената да се пажња публике усмерава на неважну тему или циљ док се на другој страни мешетари на штету исте публике. То је тзв. ”човек од сламе” (straw man) кога оптужују за свашта, а онда млате и бију к’о зла маћеха сироче. Истовремено братска ”љубав” се расипа у сусретима са инославнима, у расправама да ли је злочинац у ствари ”светац”, лицемерном присуству на Критском сабору и усвајању докумената истог, док за двадесет година нису организовали учење ни абецеде веронауке (свака част и чест изузецима). Али зато онај Артемије, тј Марко…

    Друго, помињање Руске Заграничне Цркве у овом контексту је депласирано и неприхватљиво. Ту Цркву су чинили прогнаници и избеглице из разорене и раскрвављене Русије а уточиште им је дао врх ондашње Краљевине и СПЦ. Многи нису остали код нас него су се распршили по читавом свету (Француска, САД, Британија, Јужна Америка). Сви ти људи су били верни религијском наслеђу својих предака а изнад свега су волели своју отаџбину која је допала адског искушења. Сигурно да је било покушаја странаца да употребе неког од емиграната, али то је било на индивидуалном нивоу, нешто сасвим маргинално и нетипично за ову дијаспору. Такође, РПЗЦ је основана а после (Богу хвала) и поново присаједињена Московској Патријаршији према канонском поретку, тако да је промашај њене припаднике карактерисати као „преревнујуће групе догматских чистунаца“. То су до неке мере постали ”артемити” (што у доба опште апостасије не може бити за критику) али њихово само постојање је изнуђено и узроковано политичким разлозима и циљевима, при чему су главни сценаристи далеко преко океана. Раздаљина не спречава успешност њихових пројеката разарања остатака здравог ткива у искиданом србском телу, јер нажалост, у Београду им не мањка способних и вољних подизвођача радова, и то не само у политичком сегменту…

    Свиђа ми се

  2. На почетку прве саборске седнице Патријарх је као председник Сабора, у уводном обраћању сабраним архијерејима, указао на витална питања црквеног живота данас, у времену великих духовних и егзистенцијалних изазова, с једне стране, и великих могућности за мисију Цркве и духовну обнову народа, са друге стране.
    ++++
    Лепо речено,
    На једној страни су: витална питања црквеног живота данас, у времену великих духовних и егзистенцијалних изазова
    А на другој : духовна обнова народа
    Тачно тим редоследом. Можда има и трећа ? он зна !

    https://stanjestvari.com/2017/05/27/sabor-spc-2017/

    Свиђа ми се

  3. Овако је почело ……….
    СПЦ одложити Свети и Велики сабор
    https://stanjestvari.com/2016/06/09/спц-одложити-свети-и-велики-сабор-прав/

    и следе позиви сестринским Црквама
    1. ПОРУКА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПОВОДОМ САЗИВАЊА СВЕТОГ И ВЕЛИКОГ САБОРА НА КРИТУ, О ПРАЗНИКУ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ, ОД 17. ДО 27. ЈУНА ТЕКУЋЕ ГОДИНЕ
    Свети Архијерејски Сабор
    Српске Православне Цркве
    Бр. 62/зап.164
    25. мај 2016. године
    2. СИНОДСКО ПИСМО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ВАСЕЉЕНСКОМ ПАТРИЈАРХУ Г. Г. ВАРТОЛОМЕЈУ, ЧИЈИ ЈЕ ТЕКСТ ДОСТАВЉЕН И СВИМ ПРЕДСТОЈАТЕЉИМА ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА И ЊИХОВИМ СВЕШТЕНИМ СИНОДИМА
    Свети Архијерејски Синод
    Српске Православне Цркве
    Бр. 793
    6. јун 2016. године

    И док нису стигли сви одговори…….
    Синод одлучио: Патријарх Иринеј и делегација СПЦ иду на Крит
    (Сајт СПЦ, 15. 6. 2016)

    А тек после одлуке Синода Патријарх Иринеј одлучио: Позовимо Антиохијску, Руску, Грузијску и Бугарску цркву да нам се придруже
    (Бета/НСПМ, 17. 6. 2016)

    И док су они паковали кофере, тамо је већ стигао онај несрећник кога је папа баш за ово и школовао у своје време у институту блаженог Јеронима у Риму да пише “саборску” посланицу, и пренесе благослов архијеретика за успешан рад
    „Сабора“ ………..
    http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/amfilohije-poziva-sa-krita/

    И после једне године, без обзира на све оне учеснике “ сабора “ као и за учеснике-посматраче из СПЦ који су га се јавно одрекли следи…………

    Саопштење СПЦ: Сабор је прихватио извештај о раду Критског сабора, односно Светог и Великог Сабора, одржаног у јуну прошле године.
    (Сајт СПЦ, 26. 5. 2017)

    Наравно уз учешће 10 од 14, учесника а зашто је “ Свети и Велики “ ?

    Зато што се није бавио проблемима Цркве и вере, и исповедању Христа Бога живога као претходни Сабори, већ се на првом месту бавио проблемима света, ратовима и миром, људским правима, потребом за дијалогом и осталим питањима овог света који у злу лежи.

    А пошто је „Сабор“ започео рад без претходног признавања одлука и канона свих претходних Васељенских Сабора, што је била уобичајена пракса којом се на почетку рада потврђивао континуитет деловања свих претходних Сабора, можда би му тачније одговарао назив Вартоломејев “сабор”.

    Подсетимо се, да се зна како размишља он, други папа …………………
    http://www.pravda.rs/2016/06/19/vartolomej-odlucan-odluke-sabora-apsolutne-i-za-one-koji-nisu-tu/

    И на крају, саопштавају нам то исти они који нас верни народ позивају на : “духовну будност, трезвеност, расуђивање и истинску, јеванђелску верност и ревност “ .
    Смешно или тужно ?
    Нека свако одлучи за себе.

    Свиђа ми се

  4. Као и сваке године, Сабор је посветио дужну пажњу црквеној просвети и школству Донете су одлуке које имају за циљ побољшање духовних и материјалних услова живота и рада у Богословијама, а посебно на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу код Чикага.
    https://stanjestvari.com/2017/05/27/sabor-spc-2017/
    ++++
    Лепо !
    А о просвети и школству верног народа “бринуће” као и до сада иста она сатанистичка власт за коју се наша света Црква моли, зар не ?
    Као и о здрављу, верног народа.
    И када би они које зову пастири СПЦ били упознати са речима једног великог старца кога је Јагње уписао у књигу живота, ……….

    „Једина животна вредност је породица.
    Када пропадне породица, пропашће све, и свештенство и монаштво.
    Када пропадне породица, пропашће и свет“.
    Старац Пајсије Светогорац

    можда би одвојили бар 1 сат од укупног времена колико је за 11 дана трајао њихов Сабор, па би сазнали ………..

    “По члановима 56 и 57 будућег Закона о родној равноправности, деца ће кроз школовање од вртића до факултета, слушати различита предавања о слојевитости идентитета, хомосексуалном односу, интерсексуалности, трансродности и сексуалној оријентацији “.
    Онај исти Закон о родној равноправности где ће педери да усвајају нашу дечицу, који уништава породицу. По новом Закону геј идеологија ће МОРАТИ да се промовише кроз школски систем.
    А тај закон подписује Председник републике носилац ордена Светог Владике Николаја.
    http://www.nspm.rs/hronika/tomislav-nikolic-dobio-orden-svetog-vladike-nikolaja-za-trud-i-brigu-za-srbiju-i-srpski-narod.html

    Да је обавезна промоција хомосексуалности од вртића до студија!
    http://www.vaseljenska.com/vesti/obavezna-promocija-homoseksualnosti-od-vrtica-do-studija/

    Да у Србији, где више умире него што се рађа, годишње абортира 1.000 девојчица!
    http://srbin.info/2015/11/07/godisnje-u-srbiji-abortira-1-000-devojcica/

    Да је услов за ЕУ за коју се јавно залаже и Патријарх познат
    http://srbin.info/2015/11/18/uslov-za-eu-od-gej-braka-do-pedofilije/

    Да су Албанци – староседеоци Балкана а Срби дошљаци
    http://www.srbijadanas.net/kretenizam-srpska-istorija-u-udzbeniku-za-sesti-razred-osnovne-skole/

    Деца уче да су Срби отели Космет од Албанаца!?
    http://www.vaseljenska.com/vesti/deca-uce-da-su-srbi-oteli-kosmet-od-albanaca/

    Содомизација србчади у школи
    http://borbazaveru.info/content/view/7593/1/

    И када неки од тог антрополошког отпада из јавне куће у Немањиној број 11 који воде и припремају услове за улазак у ту сатанистичку творевину отвори своја погана уста и каже да Црква не треба да се меша у политику треба га подсетити ………..

    “«Духовно» и «морално» су нераздвојни. Свуда овај или онај морал корењем црпи воду из ове или оне духовности. Са своје стране, и «политичко» је нераскидиво повезано с «моралним». Закони бележе и одређују постојеће моралне норме, прецизирају их и коригују. А по устаљеној пракси у новије време законодавство може грубо да се меша у морални живот народа, разбијајући уврежене табуе и налажући да се забрањено чини мирне савести. Управо љубитељи уништавања традиционалних обичаја показују Цркви прстом угао с иконама и говоре: «Не мешајте се у наше послове.»

    Оваква појава је деловање антихристовог духа и груба лаж, проткана белим концем. Али желимо да наведемо пар аргумената. Савремени политички систем који је победио у свету претпоставља поделу власти на законодавну, судску и извршну. Свака влада има кабинет министара који представља главни орган извршне власти. Наравно, кабинет министара је политички орган. Међутим, у кабинет министара улазе министри здравства, културе, образовања, омладине, политике, спорта и науке. Дакле, и Бољшој театар, и изградња породилишта, и реформа више школе и још хиљаде значајних животних појава доспева у сферу одговорности политичара. Да ли је тачно? Тачно је. Али зар то аутоматски значи да Црква нема права да јавно говори и да има сопствено мишљење о свим овим питањима? Нипошто. Црква има право, а чак је и дужна да има своје мишљење о свему што се дешава у животу земље и народа. Црква не сме да покушава да се докопа власти и да узима у руке земаљски мач. А у свему осталом треба да делује у Духу и сили «оруђем сопствене војске, која је снажна пред Богом и може да сакруши тврђаве».

    Абортус не спада искључиво у област медицине, а преко Министарства здравства – у политику. Ова појава може бити оцењена с моралне тачке гледишта, а под извесним околностима може спадати и у криминал. У сваком случају, изражавајући своје мишљење о убијању деце у мајчиној утроби Црква се не гура у политику, премда се дотиче политичке сфере. Даље, Црква треба да проналази облике утицаја на образовни процес у основној, средњој и вишој школи. Али уопште не зато да би оспорила права и власт Министарства науке и образовања, већ да би у «просвећивању» постојала Светлост, да би у «образовању» сијао Божији образ, а у «васпитању» постојала могућност праве исхране и да човек не би умро од духовне глади. Говорећи «читајте књиге» Црква се не занима за тржиште продаје књига, већ за човеков унутрашњи свет. И тако је свуда. Иде свештеник у болничку собу да причести човека на умору или да изврши јелеосвећење болесника пре операције. Не гура се он у политику, него лечи душу и одвезује чворове које никакви закони не могу да одвежу. Ако крст храма сија изнад кровова војног насеља, то није да због мешања у политику одбране, већ да би војник и официр лакше дисали и веселије служили. И ако Црква негде успешно спроведе кампању борбе против алкохола, то ће се одразити и на потрошачко тржиште и на криминогену ситуацију у региону, и на демографију, и на статистику повреда на раду. Једном речју, одразиће се на све. Али ће све то бити успутни политички и грађански плодови јеванђељске делатности. Ове истине су толико очигледне да је срамота помињати их сваки пут изнова. Али ево вам света у својој вештачкој лепоти и огрезлог у безумље: баналности звуче као откровење.

    У дубини своје Богочовечанске суштине Црква има снагу своје Главе – Христа – и то велика, слобода, коју Он даје. Још Црква води бригу о свету и савременом човеку. (Управо тако се зове једна од књига поука Пајсија Атонског – «С болом и љубављу о савременом човеку».) Зато ће се глас Цркве чути. Мора да се чује. Понекад ће за неке уши звучати као да се слаже с влашћу, понекад – с опозицијом. Понекад може да звучи тако да не буде ни за «ове», ни за «оне», већ изнад обе. И велико је благо то што се чује глас Цркве. Јер, ако она заћути то ће значити да су наступила времена од којих од почетка света и века није било тежих и жалоснијих. У те дане Црква ће се сакрити ћутке и тражиће пустињу како би дочекала брзи Други долазак Женика. И сви брбљивци и подсмешљивци, сви поборници јавног блебетања и тајног безакоња изненада ће схватити да је с ћутљивим одласком Цркве живот одједном изгубио смисао, а страшни гнев већ стоји на прагу…

    Зато, говори, Невесто Христова, говори о свему што сматраш за потребно. Говори о времену и простору, о одећи и храни, о рођењу и смрти, о греху и казни за грех. Говори и о политици. И нека звук твог гласа и шиштећа реакција многих на твој глас буду знакови тога да Земља још увек није територија тоталног пораза, већ битке за Истину која још увек траје.

    Протојереј Андреј Ткачов

    Са руског Марина Тодић

    http://www.pravoslavie.ru/

    Свиђа ми се

  5. „Не пада снег да завеје брег, него да свака животиња покаже свој траг„
    Поводом саопштења `сабора` СПЦ од 26 Маја 2017
    http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_svetog_arhijerejskog_sabora_1
    Ми верујемо да има поштених људи међу овима јадним затвореницима у патријаршији.

    Овај `сабор` СеПеЦеје се одликовао од прошлих тиме што су репортери безуспешно покушавали да сниме возни парк код знака питања. Пролећни сајам луксузних аутомобила, без улазнице. Власништво срБских владика, бивших монаха. Кажу неки „Па морају и они да се покажу„. Оставе се кола на паркинзима по Београду и уђе на задња врата. Једноставно.
    Толико се срБска јавност припремала за овај велики ауто-догађај да су кренули да ваде старе фотографије из нафталина. Ето и то прође.
    Такође пошто су сви били затворени у зидине тврђаве патријаршије, није било нити једног од иних да се којим случајем излане, у пролазу. Ранијих година се `знало` сваки дан кога је се избацило или опоменуло. Монашка школа, тешко се сналазе у модерним медијима, и одају се слепом послушању. Проблем је што су партијски најзаслужнији другови на врху преузели `сву одговорност`. Старији читаоци ће знати о чему је реч.
    Изостали су и предсаборски текстови најава у смислу овог ћемо оног ћемо … да избацимо… ако се не поправе. Дамо опомену пред искључење (звучи познато).
    Сборски извештај се одликује двема битним стварима или признавањима:
    1. Признавање вучијег сабора на Криту.
    Овим признавањем вучијег сабора на Криту `саборници` су себе претворили у разбојничку групу и изопштили из православног света. Знамо да је скуп на Криту је одржан само захваљујући кардиналу и пук.удбе Радовићу који је по налогу учитеља из римског језуитског колеџа садашњег папе тамо седео и чекао. Који је преко удбе наредио да мора да се промени одлука о одустајању, а после одустајања руске цркве. Да се подсетимо то се све десилу у неких 24 сата. Ристо из Доње Баре (кардинал пук.удбе.Радовић) је у том тренутку седео на Криту а у Патријаршији су се понели за решењем Руске Цркве. Потом је та разбојничка групина из србије била и најгласнија на Криту, и једина и прва захтевала да све православне цркве морају да закључке прихвате. Мада је свима осталима било јасно да је сабор пропао, то јест да се није ни десио. На шта се цео православни свет и Русија грохотом насмејали. Погледајте ове као мењају став као ус*ане пелене.
    2. Индиректно признавање алтернативне Цркве у Србији које су назвали `артемијевци`. Преузета је контрола. Удба је на обадве стране.
    Постало је јасно да полако али сигурно СеПеЦеја губи примат у Србији, и позива меко отварајући врата за преговоре са другом црквом. Велика ревност коју показују и овај пут , са великим бројем тачака, прикрива се наводном брижношћу према свима и свему. Нарочито се то показује на три тачке:
    А. Брижност према С.Америчкој дијаспори.
    Сви знамо да тандем Гавриловић – Радовић долазе у С.Америку само да опељеше неке паре , ако се којим случајем појаве. И да са паством обиђу неку синагогу. Као и да `оснаже службу`. Знамо и коју.
    Б. Брижност према Косову
    Склањање центра из Призрена да не би боли очи шиптарској власти и њиховим сарадницима из Београда.
    Ц. Масовна продукција светаца по угледу на римску курију.
    По принципу како можете нас да скинета са примата кад стојимо на толиким главама мртвих светаца. Веома добри ученици удбе Пере Коња, Пенезића Крцуна Крце и његовог првог секретара, недавно преминулог, Жике Прољева.

    Поставља се питање зашто су се сада одједном сетили `артемијеваца`. Шта им то гори под ногама.
    Губе примат, паре, богатство, власт…?
    Као што рекосмо верујемо да има међу њима поштених људи (иако су срби, да парафразирам затвореника са ВМА п.Павла).
    Приметно је овде у С.Америци да је Удба отворила и финансирала неколико `артемијевских` цркава. Такође се зна да су оргинални спасиоци и борци за главе косовких монаха поумирани, а остали одстрањени. Нејаки артемије је прешао под сукњу и финансије језуитског кроја која директно ради са и за пук.Радовића познатог под псеудонимом в.Амфилохије. Обављена је успешна удбашко-усташка операција преузимања и језуитског убацивања у сваку причу (као гаће у гузицу) . `Преузета је контрола`.
    Врата свих могућих манипулација, уцена и тд. Су сада широм отворена. Синод и високи другови су престали да имају ту пређашњу `тежину`.
    Заиграли су се.
    Удба је на обадве стране.
    Шта рећи на крају. Закључак. Било би смешно да није трагично.
    Црква издата, опљачкана и уништена.
    Земља издата, опљачкана и уништена.
    Издају мајку рођену
    Продају веру за вечеру.
    Глобалисти у Цркви,
    глобалисти у Држави.
    Велико је Божије чудо да је србски народ још ту, још постоји.
    И Хвалим Ти се Боже Мој!
    С Вером у Бога
    Један срб
    У расејању
    На други дан по Спасовдану лета 2017

    „Истлeвша преступленiем по Божiю образу бывшаго,
    всего тленiя суща, лучшiя отпадша Божественныя жизни,
    паки обновляетъ мудрый Содeтель. „

    Свиђа ми се

  6. Нико није коментарисао ову одлуку Сабора:

    “Сабор је одликовао Патријарха српског г. Иринеја орденом Светог Јована Владимира, а Епископа шабачког г. Лаврентија, поводом 50-годишњице његове архијерејске службе, орденом Светог Саве првога степена.“

    Патријарх је сам себе одликовао на Сабору, сутрадан је отишао код Томе у Бајчетину, па код Гашића у Крушевац и онда је Вучићу однео Мирослављево јеванђеље у скупштину.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s