Ознаке

, ,

Одржавање Светог Архијерејског Сабора увек је Педесетнички (Духовдански) празник за целу Помесну цркву и читаво православље, који има два основна циља: да буде ликоливница, јер једино он има надлежност да приброји новопрослављене Божије угоднике у Календар читаве Православне Цркве и да изабере нове епископе – наследнике апостола и сведоке Васкрсења Христовог; и са друге стране, да одржава јединство у вери и канонском поретку.

За ову духовну смотру постоји велики интерес верника, што показује и наше искуство на сајту „Поуке“, али и моћника овога света који имају целе тимове „експерата за верска питања“, настале по угледу на сличне службе Трећег рајха и Стаљиновог, из касне фазе, „Совјета по дјелам религији“, а врло употребљиве у условима актуелног Хантингнтоновог „сукоба цивилизација“ – у коме је на мети управо јединство православних.

Прибрајањем Светима великог патријарха пећког Пајсија Јањевца, оци Сабора су показали да су свесни ове ситуације. Њихов одговор, међутим, неће моћи да остане само молитвен, него мора да буде и делатан. У том смислу, пријатно ме је изненадило да је размотрен извештај Комисије за ревизију црквеног устава, ревизија која је најављена још 2005, да би била актуелизована на Сабору 2011, а да је, чинило се, нелегалним објављивањем записника Комисије, тај рад био заустављен. Међутим, он је неопходан и у околностима када је Руска црква удвостручила број епархија и прешла на „митрополитански систем“, а код нас постоји диспропорција између броја верних и броја епархија, велики проблеми свеукупног битисања парохија на селу, и још увек неурбанизована мисионарска свет (велики познавалац историје, професор Јован Милићевић говорио је да је наша Црква остала „сељачка“); најзад, ни питање уређења синодалних мисијских установа и сарадње са црквено-народним организацијама није систематично решено.

Два конкретна саборска чина привлаче моју пажњу. На првом месту: Обраћање вернима поводом „артемијевског раскола“. Мислим да је покојни академик Милорад Екмечић још 2006. добро видео суштину и „употребну вредност“, како је он назвао „шумадијског раскола“. Искуство је, и Руске заграничне цркве, између осталих, да све те „преревнујуће групе догматских чистунаца“ заврше у казану ситних обавештајних структура инославних. Зато је Руска загранична црква, Богу хвала, пре 10 година успоставила канонско јединство са Московском Патријаршијом.

Друго је: одлука да Синод може да прекине општење са Румунском црквом, очигледно у тренутку кад ова оствари наум да у договору са хрватским властима и у Загребу направи парохију, подређену румунском архијереју за Мађарску. То је најгрубље порицање канонске јурисдикције Српске православне цркве, које буди непријатне асоцијације на чињеницу да је једино Румунска црква својевремено признала Павелићеву „Хрватску православну цркву“. Док је проблем у Тимочкој крајини компликован и споразумом Тадића и Басекуа из 2010. који је дао неки „правни основ“ румунским аспирацијама, па и црквеним, на „национално освешћивање“ Влаха, ситуација у Хрватској је канонски кристално јасна. Међутим, Румунска Патријаршија, у последње време позиционира се као најоданија „НАТО црква“ и на ширем подручју од нашег. Због присности православних Срба, Влаха и Румуна, надам се да ће разум превладати и да ће се очувати јединство, али да нам искушења са „НАТО црквама“ и те како предстоје не треба губити из вида.

Аутор је уредник верског сајта „Поуке“. Овај текст, у нешто другачијем облику, објављен је на сајту Патриот.рс

Наслов и опрема: Стање ствари