Ознаке

, ,

Наслеђе које се тешко носи

Милутин Станчић

Запљускују трагови. У низу.

Као ветар надолазе знакови, нове (раз)откривене путање, скривени белези прошлости, зов рода, на остављеним овдашњим просторима.

Недохватни феномени. Непостојање у постојању. Нигдина у васиони. На путу ка спознаји. За плач, и покајање. За утабани пут ка расејаности. У загрљај капитализму, новом поретку, новим симболима, јер стари не нуде комфор.

Одбацисмо их одвећ олако. Ослободисмо се терета прошлости, батргамо се и тумачимо значења са чиновницима, новим ешалонима по министарствима, амбасадама, конзулатима. Нова, утемељена божанства успостављају поредак.

А, превелико је српско наслеђе да би могла ова данашња оваква Србијица да га носи, апсорбује, и просечан Србин да га дигестира.

Ми ништа не знамо, и нећемо ни сазнати, иако нам је при руци сва техника, сва помагала, да и за час обиђемо коте, руте, маршруте…али, опет не стижемо, изговоре као налазимо. Увек имамо.

Нећемо све сазнати никада, иако нам је пред очима, при самом путу траг, и светиње, и кости. И заборав. Руку под руку.

Фото: Матејче, аутор Новица Милановић

На све стране повеље, стихови песника, фреске мајстора, дуборези у низу, мајстори који су давали и уграђивали себе у своја дела за покољења да памте. Пуна је данашња Македонија тих и таквих српских трагова.

А историја је историја, са појашњењима и рашчитавањима шта се све то збивало и у овим Немањићким светињама. У каквом су духовном стању ове задужбине? Шта нам фрескописи у тим траговима поручују? Бојазан нас прати, да ли ћемо наћи многе наше светиње које су страдале као рецимо Марков манастир. Да нећемо спознати праву слику ових простора јесте и тај труд који је уложен управо око ове светиње, када је Бугарска егзархија формирала комисију за уништавање српског наслеђа, а тобоже под плаштом „православља“.

И сада, како само објаснити сурове показатеље да у свим тим околностима, матица не препознаје значај да се, макар све то ваљано евидентира, публикује, запише, уоквири стање ових светиња. Да се сачини прави и потпуни попис, огледало нас самих. Али, шта ће нам огледало, кад је разбијено, па се онда свако за се огледа и тако представља како му воља. И говор о изгледу сам беседи, а не стакло у огледалу.

Фото: Друштво СРМА на стазама Кајмакчалана

Јер, не заборавимо, манастири и светиње су општенародно добро и позвани смо да се бринемо о њима колико год можемо. Зато се и зову Задужбине (за душу ктитора) како би се народ на окупљањима молио о Ктиторима, како би се Бог смиловао на њихове душе.

Помиње ли ко да су управо: „И дубровачки песници спомињали Лесандра Србљанина“?

Немањићи уздижу, васкрсавају македонско име из заборава историје. Неоспорно је да је ради личног интереса, тј. претензија на византијски престо, па је морало да се доказује достојно царско порекло. Да није тога било, ко зна шта би данас овде било.

„Чинодејствовање“ чиновника

Сабрано и без неке дубоке аналитике, увреда су по људско достојанство одлуке конкурсних комисија, чиновника за вредновање пројеката. Како последњег о стваралаштву културних делатности Срба у иностранству, тако и оних претходних. у низу. Без циљева и тежње са државног нивоа без икаквог устаљеног односа, од мандата до мандата пробраних и подобних, у нади „неког бољег сутра“ пролазе дани. Као да су у комисијама били чланови овдашње партије Срба ДПСМ, па сами себи уделили новац. Или би можда били чак и малчице објективнији?

Очито да нам је потребна јача визура „изоштрене“ диоптрије вредновања пројеката. А памтимо да је рецимо виши саветник Младен Весковић са српским писцима обилазио Скопље, на сајму књига, бележено је све то у једином часопису Слово, похваљивао учинак и рад, тапшао по раменима, у зависности пред киме је морао бити фин и доследан чиновник.

Фото: Св. Спаса Кучевиште, аутор Урош Лучић

Сада је проценио другачије, иако је слао сигнале из далеког Техерана да треба проверити шта су то забележили у записнику чланови комисије.

Да би апсурд био већи нема претераног чуђења, једино да је док читамо и видимо, иако зна и он да дуга рука ВМРО-а ДПМНЕ – допире чак и до Београда на води!

Лакрдија се наставља

У одобреним и редовно суфинансираним пројектима је „сочиненије“ тзв Српског културног центра, на чијем челу годинама „дрма“ секретарица Демократске партије Срба у Македонији Василка Китановић, и саветник у Скупштини Града Скопља. Седиште „Центра“ је где је и партија. Па где би и било?

И сви то знају, и сви не виде при очију. Уделе им чак и који наклон. За дрскост, лоповлук, довитљивост.

Пресликани пројекти достављени и овдашњем Министарству културе Македоније које министарска Елизабета Канчевска Милевска „веома врло добро“ распоређује и награђује у сагласју са њеним замеником Драганом Недељковићем. Расподела по партијском кључу. Пројекти без наслова, без описа, без детаља, за „џепарац“ нек се нађе дежурним тумачима свих наших прилика и подела. Као тобоже ономад бавила се тим „чудним везама“ и путевима државног новца и надлежна антикорупцијска Комисија у Скопљу, делимично дотицали ту шкакљиву „тему“ и неки медији, и мало слободнији новинари, и, све то је остало заташкано „у кући“…

Фамозни „македонски сценарио“ ради у више смена, са више варијанти.

Мантра даје резултате, кад од ових нико и неће тражити исте…

Веома прецизно је то осликао Цане из Партибрејкерса: Сви су анестезирани, у хипнози, побегли од свог мозга, неће да препознају своју савест. То је емоционална дехидрација. Мождана кастрација.

Орвеловске методе „кварења игре“, нашле су плодно тло. Увреженим српским поделама, подметањима, доушничким сплеткарењима, пре свега „наших“ кадрова, не само што се настављају, већ се и додатно усавршавају и прилагођавају датим актуелним околностима које превазилазе здрав разум. У недоглед.

И Бранислав Нушић би позавидео оваквим ликовима. Да их нема, требало би их измислити.

Наслов: Стање ствари

(СПОНА, 12. 5. 2017)

Advertisements