Ознаке

, , , ,

Да стварање „велике Албаније“ може бити стратешки циљ самих Албанаца, то је јасно. Великодржавне идеје имали су сви балкански народи. Позиција Албанаца данас је другачија зато што им околности иду наруку. Посматрано из њихове перспективе, ово им је историјска шанса, између осталог и зато, што имају подршку дела међународне заједнице.

Душан Пророковић

У том контексту, у Србији и Грчкој разматрано је питање шта стварање великоалбанске државе може значити за наш геополитички положај, регионалну безбедност и дугорочне развојне стратегије. Међутим, мало је пажње посвећено анализирању свега овога са тактичког становишта.

А да је и то потребно, показују нам крајње помирљиве реакције званичника ЕУ на све што су изговорили Еди Рама и Хашим Тачи. Истина, у Бриселу седи и велики број оних који не би имали ништа против да се „велика Албанија“ колико сутра направи, али реалност је нешто другачија, те је и њима јасно да то без великих последица не би могло проћи.

Да ли је ЕУ у интересу да дође до нове дестабилизације Балкана?

У овом тренутку – сумњам да је тако. У будућности, можда ће и бити, али то зависи од пуно фактора. Е сада, ако би желели да сачувају макар привид стабилности, зашто су тако попустљиви према Рами и Тачију?

Одговор би могао да буде, како ми један колега из Брисела сугерише, да их Балкан све мање интересује, да због својих проблема немају времена да реагују на све и свашта што се одавде чује, те да се ослањају на политички притисак како би усмеравали односе у нашем делу света.

У овоме можда и има мало истине, али у сваком случају не много. Јер, на пример, због референдума у Српској или потеза македонског председника Иванова се дигла ала и врана, није било помирљивих тонова и релативизације. Тада су били хиперактивни. Дакле, не ради се о незаинтересованости, већ о покушају да се на овакав начин издејствују нови уступци Србије на Косову. Овога пута и последњи уступци.

Преговори Београда и Приштине су у ћорсокаку. После скоро четири године смо дошли до теме због које их је ЕУ и организовала: питања признавања Косова од стране Србије.

Албанци нису мотивисани да даље преговарају о другим, такозваним техничким стварима. И они и ЕУ од нас очекују сагласност на пријем тзв. Републике Косово у УН. Ми их не морамо формално признавати, али ћемо таквим понашањем помоћи да то учине сви остали. Тако би се статус решио по рецепту Источне Немачке. И, да се сада не правимо како нисмо знали, то је било на столу још у другој половини 2008. године.

Алтернатива овом предлогу је такође била на столу тада, а недавно је о њој нешто рекао шеф скупштинског одбора за КиМ Милован Дрецун: размена северног Косова за југ централне Србије. Тако би, барем јавности што се тиче, испало да Србија није све изгубила. Нисмо потпуни лузери. За ЕУ, у односу према интересима Србије сада највећу улогу игра математика. По принципу: ви Албанцима дајте Бујановац, Прешево и Медвеђу, а они ће вама Лепосавић, Зубин Поток и пола Косовске Митровице.

Да ставимо на страну све моралне и историјске дилеме, цела ова рачуница је значајно сложенија пошто се тиче Бадинтерових правила, питања по којим критеријумима се распала Југославија и у том смислу и треба расуђивати да ли би тако Србија била губитник или добитник. Српска (геополитичка) математика је нешто другачија него што нам ЕУ представља. Али, о томе други пут.

Сада је неопходно упозорити да играње са темом велике Албаније западни центри моћи користе и да би извршили додатни притисак на Београд. Ово је порука да ћемо се или сагласити са независношћу Косова, уз пратећу размену по три општине, или ће Албанци кренути својим путем, у остваривање стратешког циља. У циљу коначног и потпуног сламања позиције Србије око Косова, ЕУ је потегла најтеже могуће средство. Играју се ватром. Јер, као и у многим ранијим ситуацијама, није најчистије шта ће ако им оваква тактика не успе. Они ће, наравно, онда имати времена да смишљају нешто ново, а ми ћемо остати да живимо овде са легитимизованом великоалбанском идејом.

Душан Пророковић, Центар за стратешке алтернативе

(Вечерње новости, 15. 5. 2017)