Ознаке

, , , , ,

Да би човјек, једнако као и народ, знао куда треба да иде, мора знати ко је он сâм, какво му је окружење и који су му интереси 

Часлав Копривица

У времену у којем суверено владају, са страшним трозупцем у руци, површност, надобудност и ситничавост, ставови и промишљања која износи доктор философије Часлав Копривица (професор на београдском ФНП-у) драгоцјена су попут ријетког бисера. Господин Копривица свакој теми прилази свеобухватно – анализира одређену проблематику у склопу свеопштих збивања, али и детаљно даје унутрашње законитости појединачног процеса.

Да ли је, данас, појам Запад „празан појам”, као што то тврди француски философ Ален де Беноа?

Прије свега, сам цивилизацијски појам „Запад“, конструисан је током повијести, при чему је то имало и одређену полемичку, идеолошку, па утолико и спорну намјеру. Наиме, „Запад“, према намјери „западњакā“, требало је да ступи на мјесто „Европе“ и „европејства“ – или још прецизније: требало је да представља његову мјеродавну, важећу интерпретацију – да би се из ефективног поимања Европе искључило њено источно, православно крило. На тај начин, православни источноевропски народи били би вјештачки „пребачени“ у једну исконструисану цивилизацијску другост, штавише у цивилизацијски неодређени међупростор, лишен позитивне идентитетске особености, будући да га је „Запад“ поимао и као не-Запад, али и као не-Оријент. Истини за вољу, стоји да су на западу Европе настали, откривени и зачети одређене установе, открића и достигнућа која се одликују универзалношћу и надмоћношћу, која је најприје доносила предност онима који су их први открили и примијенили – а то су „западњаци“, да би касније то постало узор по читавом земаљском шару, укључујући и Источну Европу. Ипак, европејство се не може свести на нововјековно-модерна открића и искуства Западне Европе, већ у корпус (темељā) европске традиције несумњиво спадају класично, античко насљеђе и хришћанство. Стоји да је Западна Европа, одиграла кључну улогу у модерном „поновном откривању“ и очувању класичног насљеђа, али ако је и хришћанство несумњиви саоснов и некадашњег и данашњег европејства, тада источноевропски, православни народи не могу бити искључени из „позападњаченога“ европејства.

Додуше, чињени су покушаји да се јединственост историјског, културно-цивилизацијског искуства Западне Европе доведе у везу са тамошњим хришћанством, које је, што није чудо, поново стилизовано у некакво „западњачко хришћанство“, чиме се сугерише његова наводна јединственост у односу на хришћанство европског истока. У то „западњачко хришћанство“, јасно, улазе и римокатоличанство и протестантизам, иако је и површним познаваоцима вјере и религије јасно да је римокатоличанство, догматски, па вјероватно и културнорелигијски, кудикамо ближе православљу, него протестантизму – као силовитом, отпадничком кретању унутар хришћанства. Због тога римокатоличанство не може бити основ посебности „западњачког“ историјског искуства/насљеђа, тако да, и поред настојања да се хришћанство, додуше особено хришћанство, учини једним од темеља Запада, постаје јасно да оно то не може бити, те да, уколико се то „западњачкō“ хоће сматрати мјеродавним европејством, тада из његових основа мора бити избачена свака верзија хришћанства. То се у стварности и дешава, будући да, без обзира на одлучна залагања Римокатоличке цркве, у тијелима Европске уније одбијају да хришћанство прихвате као темељ европског идентитета. Јасно је, наравно, да европског идентитета нема без хришћанства, будући да је, примјерице, баш оно заслужно за представе о вриједности и достојанству живота појединачног човјека, што је, дакле, повијесни основ за данас важећу, чак фетишистички обожавану, а неријетко и идеолошки злоупотребљавану – „културу људских права“. Није, стога, могуће настојати на томе да јединственост „Запада“ лежи у индивидуализму и уважавању достојанства и права појединца, а сматрати да је хришћанство неподесно да се (и даље) признаје као темељ европејствā. Но ако духовне Европе нема без хришћанства, то можда „Запада“ – као самоизума модерне Западне Европе – и може бити без хришћанства. Али тада би „Запад“ коначно престао бити легитимни насљедник хришћанства, већ би, као идеја и цивилизацијски пројект, своје савремено испуњење нашао у једној постевропској цивилизацијско-повијесној, несумњиво изразито идеолошкој, констелацији.

Шта је са становишта савременог Запада, спорно у некадашњем самоименовању, односно самопоимању Европе као „хришћанске Европе“? Прво, стално се има на уму повијесно искуство суочавања просвјетитељско-либералних струјања и конзервативних хришћанских (римокатоличких) снага, због чега је створен утисак да је хришћанство као такво – не само у римокатоличкој верзији, и не само у једној својој пролазној, повијесној изведби – противник слободе. Ово је, разумије се, нетачно, будући да је на идејном плану идеја људске слободе нешто што је у самим темељима хришћанског поимања човјека и свијета – као што је хришћанство у темељима европског схватања слободе, иако у повијести хришћанства није тешко пронаћи сијасет случајева фактичког кршења начела слободе. Друго, у поликултурном крајолику савремене Европе, гдје је упадљиво настојање многих припадника неевропских-нехришћанских култура да наспрам традиционално хришћанског културног окружења очувају своју вјерско-културно посебност, за западњачке либерал-љевичара, који су, по правилу, предусретљиви према оваквим настојањима неевропљана – чак и када, што се често и лако дешава, прерасту у агресивни, антихришћански и антиевропски (исламистички) фундаментализам – хришћанство представља сувишни терет, нешто што наводно спријечава пут савремених друштава ка истинској „хармонији“ различитостй, гдје ниједно посебно учење и посебна традиција неће имати априорну предност над другима. Укратко, за либерално-љевичарско-постмодерни Запад хришћанство као такво је само једна посебна, „неопшта“ традиција, нешто на шта се често гледа безмало слично као на насљеђе/терет њемачког нацизма – дакле, као на оно што треба памтити – да се никада више не би поновило.

Не треба, међутим, заборавити да постоје интелектуално-социјална струјања која одлучно одбијају не само одређену хришћанску традицију већ и саму његову суштину, што, на примјер, долази до израза у виду без сумње нечувених ријечи француског постмодернистичког мислиоца Мишела Фукоа, иначе „патријарха“ савремене љевице, феминистичке теорије и сродних покрета, који је казао „душа је тамница за тијело“. Онај ко прихвати ове ријечи као своје интелектуално-животно Вјерују, а многи на Западу, али, нажалост, и код нас, већ јесу, тај није само „постхришћанин“, него и антихришћанин, али и више од тога – противника европскогā и свега цивилизацијскогā уопште, будући да ниједна висока цивилизација у повијести није саздана, нити се иједна, тврдо вјерујемо, може одржати, на порицању првенства духовногā пред тјелесним, што је, иначе, једна од најупадљивијих одлика савременог, антихришћанско-антиевропскога Запада.

Данашњи Запад, дакле, хоће да свој идентитет „пропусти“ кроз „чистилиште“ „критичког“ преиспитивања, тако да би из своје прошлости било искључено све оно што се са становишта његовог савременог саморазумијевања – сматра неприхватљивим. Идентитет Запада/ „Европе“ био би, према овоме, оно што се данас одлучи да убудуће треба да буде, као да реални културни идентитети, поред осталога, нијесу ствар повијесног случаја, онога што се, као једном случено, надаље носи као судбина, као саставни, мада не и непромјенљиви, дио сопственог бића, умјесто да се, према нахођењу, са себе, наводно, може скинути као комад одјеће.

Ако се питамо да ли је Запад „празан“, тада одговор на то гласи: да. Но то није посљедица закономјерног довођења до испуњења универзалистичких темеља европског идентитета – а то су грчка философија, римско право и хришћанска вјера. А заиста, ниједна од ових традиција не прави разлику међу људима у погледу њихових посебности, што не значи да је корпус фактичког „европског“ идентитета икада у повијести Европе улазило само оно што је универзално. Европа, дакле, није била одувијек „празна“, али је то постао Запад. Тај процес је започео од „западнохришћанског“, антиправославног и антивизантијског „Запада“ – да би од њега настао данашњи, либерално-постхришћански, „прави“ Запад. Празнина је негативно испуњење пута западног крила европске цивилизације на којем је она себе обликовала тако што се све више удаљавала од својих повијесних основа, било њиховим директним порицањем, као што је случај с хришћанством, било маргинализовањем и изопачавањем, као што је данас случај са философском културом, било стављањем права у шире оквире, и међународнополитичке и унутрашње, који реконтекстуализују, а, понекад, и обеснажују саме основе правности. Примјер за то је Хашки суд и учествовање Запада у процесу разбијања Југославије, или раширена пракса такозване „позитивне дискриминације“, која се уграђује у корпус позитивних правних норми, иако је концептуално супротна и општости „људских права“, самој идеји права уопште, па чак и идеји људског достојанства.

Историја је показала да велика Европа − јесте Европа са Русијом. Да ли је могуће да, у тренутном превирању и прерасподјели снага, дође до синергије Истока и Запада – идеју о неизбјежном „сукобу цивилизација“ (Хантингтон) замијенити тезом о „партнерству цивилизација“ (Гумиљов)?

Начелно, то јесте могуће, и, штавише, на томе би, да су другачије темељне околности, требало радити. У пракси, европски Запад, а у слиједу за њима већи, углавном неправославни, дио источне Европе, у Русији и руском, па и проруском чиниоцу види свог противника. Такав доживљај темељи се на вишестољетним предрасудама, за које је Русија, руку на срце, дала мало повода. Што се тиче Западне Европе, укључујући ту и „Средњу Европу“, Русија је, по правилу, била предмет агресивних посезања – а не обратно. Руски цивилизацијски образац по правилу је био такав да су Руси народе које су укључивали у свој „комонвелт“ културно подизали и нијесу их експлоатисали, за разлику од праксе нововјековног западњачког империјалног модела. Ипак, и на истоку Европе је код неких народа развијена мржња према Русима, иако би према њима требало да осјећају захвалност. Разлог вјероватно лежи у старој и дугорочној окренутости погледа тамошњих елита пут Запада, тако да се сопствена припадност њему покушава доказати демонстрирањем негативног става према Русији, који је често знатно израженији него код самих западњака. Укратко, предрасуде западњакā и највећег дјела источних Европљана су такве да се унутаревропска „синергија“, коју поменусте, не чини вјероватном.

Гдје се налази српски пут?

Да би човјек, једнако као и народ, знао куда треба да иде, мора знати ко је он сâм, какво му је окружење и који су му интереси. Ми, једноставно речено, не знамо ко смо, јер нијесмо довољно проучили и присвојили своју предмодерну баштину, што значи: премостили јаз између својег средњег вијека и модерне српске повијести. Без тога, ми нећемо имати српски културни образац, а без тога се мало шта може постићи и унутрашњим и спољњим релацијама. Због тога смо највећа достигнућа у повијести правили у тренуцима када нас је непријатељ, цивилизацијско-културним и физичким потирањем нашег бића, приморавао да се „сјетимо“ да смо Срби.

Присвојити српски средњи вијек не значи – наставити тамо гдје смо заустављени отоманском агресијом и окупацијом – јер то нити је могуће, нити би било пожељно, јер не може се расуђивати и дјелати у савременом свјету на основу неиспоредованих средњовјековних мјерила. Пут ка самоосвјешћењу, а то значи саморазумијевајућем освјетљавању, критици и присвајању свеколике српске повијесне традиције, не може ићи ни преко некритичког воздизања средњовјековља, нити преко одбацивања свега традиционалнога, као тобожње препреке нашој модернизацији.

Када је ријеч о рефлексији о окружењу, те о томе куда нам ваља ићи, наглашавам да пут и циљ којем се тежи треба бити у дослуху са својим културно-повијесним идентитетом. Имајући то у виду, најприје треба извући консеквенције из тога што смо ми Срби хришћани. Да би се могле пратити паралеле између нашег идентитета и наших текућих одлика, потребно је изградити српски културни образац значи бити у пракси способан да се по свим релевантним питањима самосталним просуђивањем, без прихватања интелектуалног колонијализма и жалосног, неуспјешног опонашања Запада, дође до становишта које је израз наше, српске ситуације, нашег, српског културног идентитета и нашег, српског повијесног пута. Све док не буде тако, бићемо – не само са становишта Запада који нас дубоко презире – народ чија ће се држава (или државе) посматрати као европска банана-република. Дакле, борба за наше интересе почиње на подручју духа, јер само се тако може конституисати самосвјесни национални субјект чија ће држава имати изгледа да буде суштински призната и уважена, умјесто да се третира као племе неуких, агерсивних и злих дивљака, како западњаци данас на нас махом гледају.

На другом мјесту, треба разумјети шта значи то што смо ми Срби превасходно православци – уз настојање да се избјегну грешке по нас кобног одбијања Срба-римокатолика и Срби-мухамеданаца, наиме, оних међу њима за чије „душе“ се, након свега, још има смисла борити, а које смо ми изгубили не само због непријатељске, ватиканско-каптолске, те исламистичке пропаганде и културне лоботомије над нашим некадашњим сународницима која је из тога проистекла, него и због своје ускогрудости и недопустивог и неоправданог свођења српства на православље. Није, наравно, случајно што су Срби првенствено остали само православци. То није плод само непријатељских завјера, наше кратковидости и грешака, него и чињенице да православље, на страну све догматске и историјске разлике у односу на римокатоличанство, оставља већи простор за народносну самобитност и самостални културни развој и сопствени повијесни избор – него што то допушта везаност за Ватикан. У том погледу случај исламизованих Словена још је драстичнији, будући да том конфенсионалном конверзијом они бивају изопштени из европског културног простора (што потврђује тијесну везу хришћанскогā и европскогā), постајући саставни дио једне антихришћанске, а посљедично и антиевропске цивилизације, која мало мари за слободу и самобитност.

На трећем мјесту, ако ваља разумјети окружење да би се у њему примјерено понашало, треба рећи да је наше, западноевропско, односно идејом западњаштва, „атлантизма“ и западњачке доминације инфицирано источноевропско окружење нама, благо речено, несклоно, при чему је то нерасположење у неким случајевима прерастало у непријатељство, које у многим аспектима траје и дан-данас, што није тешко посвједочити читавим низом догађајā и епизода у посљедњих двадесет и нешто година. Не може се ићи кроз повијести без свијести о томе ко вам је непријатељ, што неће бити могуће све док се не изгради, доврши, српски културни образац, који ће увијек изнова моћи да генерише оно што је знаменити Слободан Јовановић називао „српским становиштем“. И, треба додати, идентификовати непријатеље, било, релативно, „трајне“ (као што су Турци, Њемци или Британци), било контекстуалне, привремене, не значи претјеривати у процјени својих снага, али је, с друге стране, много већа грешка правити се да нам непријатељи нијесу непријатељи – иако нас убијају, отимају нам земље, подржавају оне који против нас ратују – због тога што су од нас много јачи.

Ако је на Западу укоријењена мисао да су Срби  „реметилачки фактор“,  при чему се,  у том контексту, евентуално српско уједињење (јака српска држава) константно посматра као побједа Источне над Западном културом на Балкану (Ситон-Вотсон) – како је могуће да још увијек немамо свијест ко је наш непријатељ?

То је могуће стога што је српска културна, интелектуална, духовна и војна елита у грађанском рату 1941–1945. што маргинализована, што натјерана у емиграцију, што истријебљена. Оно што је дошло након ње била је квазикомунистичка елита – потомци прве генерације комунистичких властодржаца, који су „социјалистички интернационализам“ својих родитеља замијенили прозападњачким (лажним) космполитизмом, који се одликује некритичким, идолоплоничким држањем према Западу, те ниподаштавањем сопственог народа, а често и свјесним радом против његових интереса. Нажалост, таква „елита“ наставила је да се репродукује и за вријеме трајања ратова деведесетих година, а нарочито након државног удара у Србији 2000, који је означио сакаћење унутрашњеполитичких и спољнополитичких капацитета државе Србије на дужи рок. Отад је у Србији пустио коријена не само специфични слој „експерата“ из такозваних „невладиних организација“, који личну корист извлаче из рада против свој државе, а у корист Запада, него се и појавио феномен новог нараштаја младе љевичарске интелигенције која бира антинационализам (или макар анационално држање) када је ријеч о кључним питањима од националног значаја – иако за то нијесу плаћени. То је жалосни разултат државотворног пораза који је означио 5. октобар 2000, што је створило ментално окружење у којем се наша борба из деведесетих квалификује слично нацистичким, злочиначким ратовима, тако да и ми, наводно, треба да се дистанцирамо од своје недавне прошлости. Та нова, млада, неплаћеничка, љевичарска интелигенција – чији су интелектуални домети, уосталом, незнатни – сама по себи оличава постоктобарски национални пораз и интериоризовање националне кривице.

Како се изборити за истину у ситуацији својеврсне медијске окупације?

Ниче је рекао да је борба за истину борба за успјех своје интерпретације, иза које стоји сопствена „воља за моћју“. Другим ријечима, он сматра да истине нема, већ да постоје само посебна интерпретације – чија је суштина пуки интерес. Њега су у овоме слиједили неки „постмодернисти“ али проблем је у томе што то није остало приватно становиште једног мислиоца из 19. стољећа, већ је то, нажалост, стварност нашег времена, тако да се може рећи да ми живимо у времену постистине. То значи да ефективно – с обзиром на то шта се признаје као истина, шта важи као истина – није важно како ствари заправо стоје, тј. шта је „права“ истина, већ шта се потури као „истина“. Ако је некада, почетком двадесетог стољећа, „истина“ била на страни онога ко има ватрених оруђа, данас је на страни онога ко има више „медијских оруђа“. Не желим рећи да истине више нема – наравно да је има, она не може „умријети“ – али данас истина може „проћи“ ако имате средства, канале да је „лансирате“ – а та средства, нажалост, подједнако добро, ако не и боље, служе и у лансирању лажи, не само истинā. Наравно, прави проблем настаје ако престанете да знате шта је истина, ако усљед „медијске окупације“ глобалних властодржаца прихватите као истину њихово становиште које је директно усмјерено против вас, као, на примјер, оно да су Срби разбили Југославији – умјесто што су је, добро знамо, бранили. Ми, наравно, немамо моћ да утичемо на глобалне западњачке медије, иако се пуно тога може пренијети на Запад и „споредним каналима“, нпр. интернетом. Но јако је важно да српски медији не буду продужена рука западњачке медијске окупације. За то нам је потребно да знамо ко смо, шта нам се дешава, ко су нам непријатељи, и изнад свега – потребно је да имамо суштински српску државу која неће допустити да медији у српским земљама буду антисрпски. Наравно, не мислим да је лијек на антисрпску пропаганду Би-би-си-ја, Дојчеа велеа, Гласа Америке или београдског Б 92 – „српска пропаганда“. Када сте слабији, једино што може да вас спасе јесу начела и истина, јер једино истина евентулно може надјачати безобзирну силу. Ако се на неистине одговора „противнеистинама“, сигурно ћете изгубити – јер они су јачи, па ће се и њихове неистине даље чути.

На формирању Путинове политичке стратегије велики утицај су извршили ставови филозофа Ивана Иљина – колико српском корпусу недостаје такво једно промишљање?

Никада се политика – или макар озбиљна политика – не формира уз саморазумијевање као оруђа неког посебног учења. То не значи да политичко дјелање, стратегија, не могу бити инспирисани идејама које могу доћи из различитих интелектуалних извора, али политичко дјеловање не може бити успјешно ако се постави само као слијепо оруђе нечега што је неко други претходно смислио. Радити на остварењу идеја значи бити способан да се увиде њихова ограничења, једнако као и имати разборитост да се стварност не мјери увијек и безусловно својим исходишним доктринама, јер нити је стварност икада у потпуном складу с човјековим схватањима, нити се кретања у њој могу увијек безостатно покоравати нашим намјерама. Ја, искрено, не вјерујем да је „Путинова политичка стратегија“ само Путинова – већ је то, прије, израз сазреле свијести политичке класе једне велике нације која је прије Путина била на рубу пропасти – као што, с друге стране, не вјерујем да је „Путинов програм“ директно спровођење у дјело Иљинових идеја. Да бисте имали вјеродостојно, национално-државно дјеловање, морате имати одређење интелектуално-теоријске претпоставке, што Руси, без сумње, имају. Ми не само што немамо такву традицију – мада би било претенциозно поредити се у томе с Русима – него је за наш и даље спорно и шта је то „српско становиште“ у културној политици и међународним односима. Руси, међутим, немају проблем да идентификују „руско становиште“, имају војно-политичку елиту чије је мишљење и дјелање усклађено са својом интелектуалном традицијом, а имају, не на посљедњем мјесту, и снажна средства да бране и спроводе своју позицију.

Узгред, овдје бих додао још нешто што се тиче српско-руског савезништва. Мислим да ту има пуно заблуда и грешака на нашој страни. Прво, Русија није свемогућа, па нам не би преко ноћи кренуло набоље уколико бисмо своје становиште дословно уподобили руском. Са друге стране, то нипошто не значи да Русија ништа не може да нам помогне – јер да може, наводно би досад била помогла – тако да је, наводно, једино рјешење „сарадња“ са Западом, макар, по правилу, на нашу, сталну, увијек видљиву штету. Русија би могла знатно више да нам помогне него што је досад – када је и уколико је то озбиљно покушавала – када би могла да нам вјерује. Но ми смо, у наивном увјерењу да можемо „преиграти“ и западњаке и Русе, пречесто, иза руских леђа, са Западом улазили у разне неизвјесне и за нас, на крају се истпостављало, неповољне аранжмане, да бисмо смјели да очекујемо онај степен руског повјерења који би био потребан за одлучну руску просрпску акцију Русā у међународним односима. Не може се, дакле, очекивати да се води неконзистентна и недосљедна политика према Русији руским интересима у југоисточној Европи, а да се заузврат тражи руско недвосмислено и снажно иступање у нашу корист.

Надаље, није пожељно ни да ми одустанемо од самосталног промишљања међународних односа и да се безрезервно приклонимо руском становишту по свим балканским и свјетским питањима, јер то би значило да смо заиста слијепо оруђе у рукама Москве, како нам – наравно неоправдано – спочитавају наши балкански и изванбалкански непријатељи. Хипотетичка позиција „истурене губерније“ не може нам бити од помоћи јер је Русија, нажалост, одвећ далеко, али и зато што перспективе малобројног, српског, и бројног, руског народа, уз сасвим различите традиције перцепције међународних односа и понашања на међународној сцени, условљава и различито разумијевање онога што би, условно речено, био „руско-српски интерес“ у југоисточној Европи. Ако је Вук Караџић, говорећи о културно-језичким пословима, с правом рекао да оно „што је добро за Јохана, није за Јована“, тада се мора рећи да у неким, срећом доста ријетким, случајевима и у међународнополитичким релацијама оно што је добро за Ивана – Јовану може лоше пристајати. Најупечатљивији примјер тога је непојмљиво држање Русије када је у питању процес који се завршио проглашењем црногорске независности. Да подсјетимо, Русија ниједног тренутка није званично, јавно и одлучно рекла да се противи отцјепљењу Црне Горе (предсједник Путин се више пута прије референдума сусретао са Ђукановићем, а изостанак таквих јавних сигнала за потоњега је значитло само политичку добит), она се није укључила у преговарачки процес који је претходио расписивању референдума (у којем је, као и увијек, „неутралну“ улогу играла Европска унија), она није осудила очигледне, масовне и безочне крађе на том референдуму које су одлучиле судбину те дотад српске земље, она није дигла глас против репресије над црногорским Србима– и прије и послије референдума (што јој није могло остатти непознато) – и коначно, она је била прва свјетска сила која је признала „независну“ Црну Гору. Да ли је било посриједи неко намиривање духова са Западом, ми то не можемо знати. Можда је, опет, све то и заиста било у интересу Русије – мада нам је нејасно како, имајући у виду да је црногорско руководство безрезервно пронатовски оријентисано, и да је у Црној Гори, без обзира на значајно присуство руског капитала и руских држављана, руски политички утицај незнатан. Али оно што је сигурно јесте да је независна Црна Гора један од најтежих српских губитака након 1918.

Укратко, добро је имати Русију на својој страни – али за то тек треба задобити њено повјерење, што је далек пут, с обзиром на непоузданост србијанске елите након 2000. Истини за вољу, чини се да се руководство Републике Српске у том погледу понаша и искреније и паметније. Без Русије се вјероватно мало тога може постићи, јер друге заинтересоване силе су недвосмислено непријатељске према нама. Али то не значи да кључна ствар у остварењу својих циљева неће бити и остати наша сопствена снага (јер слабој Србији, слабом српству, Русија неће моћи да помогне, чак и када би хтјела), те да, у случају формирања јаке српске државе понекад можда, својим животним интересима, нећемо бити принуђени да понешто урадимо и мимо, али никако против Русије. За то је потребно, да још једном поновимо, да (почнемо да) мислимо својом главом, да знамо ко су нам непријатељи, да знамо да нам је Русија једини, чак једини могући пријатељ – и да и ми њој још више будемо пријатељи, али уз свијест да велики пријатељ није свемогућ, али и да ми, ако и јесмо млађи и захвални, нијесмо малољетни брат.

Разговор са Чаславом Д. Копривицом, професором философије на Факултету политичких наука у Београду, водила Милана Бабић априла 2013. године

Advertisements