Ознаке

, , , ,

Јастреб америчког неоконзервативистичког хегемонизма сенатор Џон Мекејн изјавио је како би напад САД на Северну Кореју имао „ужасне“ последице, пре свега због угрожености престонице Јужне Кореје Сеула, града од 26 милиона становника.

Џон Мекејн (Фото: Ројтерс/Р. С.)

Колико год лицемерна, ово делује као одмерена и реалистична изјава у поређењу са изјавама неких других америчких званичника како такав рат не би био проблем јер не угрожава директно територију САД, или да је потребно формирати тим за ликвидацију лидера Северне Кореје Ким Џонг Уна и најужег руководства државе. Она, наравно, не доводи у питање рецепцију ове државе као претње светском миру и нужност промене њеног руководства и владајуће идеологије.

Први човек CIA се управо вратио из полузваничне посете Јужној Кореји, док председник Трамп у овом тренутку разматра могућност увођења појачаних санкција Северној Кореји, али оставља отвореном и могућност директних преговора са севернокорејским властима, са све за сада недемантованом изјавом како би сусрет за Ким Џонг Уном за њега био „част“, што само говори да се америчке игре око ове државе настављају.

Нуклеарни капацитет ове државе и немогућност инфилтрације ради спровођења „ненасилне револуције“, односно ограничен потенцијал „анонимног рата“ који би битније могао да дестабилизује севернокорејски режим, уз поделе у самом безбедносном естаблишменту САД, као и глобалну антиинтервенционистичку климу, стављају САД пред озбиљан изазов, изазов који би се могао показати тек као проба за осмишљавање нових тактика и стратегија глобалне доминације.

Конкурентске силе, пре свега Русија и Кина, никако не би смеле да наседну на тактику жртвовања било ког, наизглед и сасвим безвредног или чак ометајућег, пиона које би могло да доведе до увећања америчке моћи или њене стабилизације. Оне никако не би смеле да прихватају договоре са САД који би подразумевали жртвовање или угрожавање било које „треће стране“, ма шта тиме краткорочно добиле. Увећање или стабилизација даљег деструктивног потенцијала САД је највећа претња светском миру.

***

Када су овдашње прилике у питању, згражавање и ишчуђавање због изјава сенатора Мекејна о нужности „повратка САД у југоисточну Европу“, нескривено антисрпски интонираних, једнако је непотребно и контрапродуктивно као анрифранцуска хистерија због неизручивања Харадинаја Србији. Такви ставови су, макар и несвесно, део анонимног рата, који ваљда треба да нас увери да имамо пријатеље тамо где их немамо, или да смо на домак да коначно паднемо једни другима у загрљај. Како некоме само треба нешто лепо објаснити, јер тај други чини оно што чини из незнања, или чекати некаквог месију који ће политику Запада усмерити и сасвим другачијем правцу, у ком ће Срби наједном, као чаробним штапићем, искрснути као повлашћени и фаворизовани.

Ако овакво замајавање подстиче дезоријентацију, конспиролошко спиновање о апсолутној свемоћи скривених глобалних структура моћи подстиче пасивност, апатију и релативизам, по ком су сви подједнако сумњиви, па је решење ваљда у нечињењу, призивању свеопште деструкције или опет у некаквом месији који ће се изненада појавити и решити ствар.

Уверење како противник делује из незнања, ресантиман, изливи немоћне мржње и проклињања („Видеће они, и њима ће исто тако!“), не могу бити замена за добро промишљену политику отпора противнику који итекако зна шта чини, и то чини у складу са врло осмишљеним интересима и разрађеном методологијом њиховог остваривања.

Ситуација је таква каква је, и не мора нам се свиђати, али избегавање да се истини погледа у очи свакако не може бити решење. Непријатељ је непријатељ и наш је избор једино у томе да ли ћемо допустити да будемо прогутани без отпора или не. И какву ћемо будућност градити за себе ако, ипак, опстанемо.

Advertisements