Ознаке

, , , , , ,

Црна Гора улази у НАТО, а званични Београд ћути. Албанци разваљују Македонију правећи „Илириду“, а Београд ћути. Екс-терориста, сада на челу Бујановца, каже да је његов председник „у Тирани“ и тражи да се Албанија простире до Ниша – а Београд ћути.

„Велика Албанија“

И не само да Београд ћути. Он је још и „кооперативан“. Када је Ђукановићев режим почео да се љуља, Београд је подржао Милову конфабулацију о „државном удару“ и дао му алиби да још брже похита у НАТО (видети овде).

Да ли се Београд уопште побунио због Црне Горе у НАТО-у, због њеног насилног претварања у топовско месо атлантистичког Легиона (Мк. 5:9) – без референдума, а против воље тамошњих Срба? Не. Два дана уочи цетињског изгласавања уласка Црне Горе у НАТО, министар одбране Србије Зоран Ђорђевић, усред Москве изјављује: „Србија поштује одлуку власти Црне Горе о уласку у НАТО“ и: „поштујемо њихов избор у интересу њиховог народа“ (овде).

„У интересу њиховог народа“!? Српски министар одбране изјављује да је „у интересу“ народа Црне Горе да уђе у НАТО!? Да све то није, случајно, и у интересу Србије? НАТО нам сасвим затвара излаз на море – Хрватска, Црна Гора и Албанија сада чине НАТО бедем између нас и Јадрана. Одсад ће бити знатно теже постићи одрживост наше неутралности. А званичници из Београда све то „кооперативно“ примају к знању и још потврђују!

И сада – Македонија. „Илирида“ је друга пројектована покрајина „Природне Албаније“. „Kosovë“ је прва, она је већ створена на територији Србије, „Илирида“ се прави у Македонији, а као трећа област замишљена је „Дарданија“, коју би чинио југ Србије до Ниша (видети овде и овде).

Албански премијер отворено прети Србији и Македонији променом граница (овде); амерички амбасадор у Скопљу инсталира једног „Илирида“ за председника Собрања, а useful idiot за премијера (овде), како би се Македонија, ваљда, што пре разглобила; „безбедносне снаге Косова“ набављају војно-полицијске хеликоптере од једне земље НАТО-а (овде) спремајући се, очигледно, за „коначну интеграцију“ Севера Косова (овде); терориста-градоначелник Бујановца поручује да „Србија треба да нам буде захвална што Албанци траже уједињење само Албаније, Косова и Прешевске долине, без Ниша“ (овде)…

Шта, упркос томе, ради Београд? Наставља с пројектом ауто-пута Тирана-Приштина-Ниш, проналази једино Турску као „инспиратора“ Раме и Муслијуа (Вучић у шифрама овдеНовости отворено овде), поводом разваљивања Македоније Београд сме, или зна, да затражи само мир у свету и смањење озонске рупе (Вучићева изјава овде), а за призивање Албаније до Ниша наша власт каже да „неће насести на провокације“ градоначелника Бујановца и тако потврдити „исконструисану причу да су његова права угрожена“ (Вучић овде).

Турска наравно подржава Shqipëria natyrale, али – зашто Београд нешто не каже и о двоје још важнијих албанских савезника? „САД су изразиле подршку избору Талата Џаферија за председника Собрања. `Радићемо с њим на подршци демократији и унапређењу интереса Македоније`, наводи се у саопштењу Амбасаде САД у Скопљу“ (овде). „Немачко министарство спољних послова пренело је данас македонском амбасадору у Берлину честитке због избора Талата Џаферија за председника Собрања, а одговорне у Скопљу позвало на брзо формирање владе у складу са резултатима избора“ (овде). Дакле, и Берлин хоће Заева за премијера – и Schluss.

Али, Немци и Американци су наши „пријатељи“, нису нас бомбардовали „још од 1999“, а и „ослободили“ су нас тек за Косово. Поготово су пријатељи нашег премијера-председника. Зато Београд и ћути о истинским покровитељима Велике Албаније. Наравно, тутори Shqipëria natyrale нису обични Немци и Американци, већ атлантистички естаблишмент који се не боји да користи албански шовинизам за притискање две од три последње не-НАТО земље Балкана – Србије и Македоније. (За Републику Српску/БиХ резервисани су другачији методи).

На Балкану се производи конфликт како би се овдашње земље и народи уценили и ставили под контролу. Није циљ само избацити Русе и све што „личи на Русе“ – циљ је потпуна контрола. Зато се атлантистички Легион радује распаљивању конфликта, јер се нада да ћемо се уплашити – и покорити. Омча око врата чим се клекне лако постаје поводац.

Наши политичари, изгледа, већ су се уплашили. Или су можда и сами део колонијалних структура атлантиста, па само раде свој посао. Зато Београд ћути.

Али, ако се неко ућутао зато што се препао, неће се ћутањем спасити. Мора се викати, ако се неће завршити као роб. Јер против себе немамо „обичан људски дух“, него људе који се не боје да чине највеће зло. Против себе имамо Легион (Мк. 5:9).

Када је др Вилијам Ведин, амерички психијатар, анализирао духовни профил Хилари Клинтон и осталих атлантиста из „дубоке државе“, описао их је као хладнокрвне убице милиона људи (српска верзија овде; енглеска овде). Постоји атлантистички документ Размишљања о Армагедону (Rethinking Armageddon), подсећа Ведин, у коме се саветује ескалација нуклеарног притиска на Русију. „Путин је превелики хришћанин да би дочекао да види крај човечанства у тоталном нуклеарном рату“, сажима основну идеју овог документа Ведин. „Пре ће се повући него гледати истребљење људске врсте“.

„Размештање противракетног система САД у Европи отвара могућност за неочекивани нуклеарни напад на Русију, изјавио је заменик начелника Главне оперативне управе Генералштаба Русије Виктор Познихир“ – вест је од 26. априла 2017. године (овде). „Према његовим речима, САД стварају системе који омогућавају да се изведе високо прецизан напад из орбите на командне пунктове Русије, те ће Русија предузети одбрамбене мере. `Ова трка у наоружању, међутим, није потребна ни нама нити било коме другом`, додао је Познихир“.

„Они ће с радошћу гледати снимак првог удара и нуклеарног уништења руских градова – сигурни у неком луксузном склоништу, дубоко под земљом“, оцењује Ведин. „Само разумни Американци могу их задржати од тог наума који ће значити катастрофу за све“.

Зато треба викати и бранити се. Када пса туку палицом (у Кореји, рецимо, како би му месо било мекше за јело) да би се спасао, он мора да загризе не палицу или руку већ грло злотвора – кажу Руси (овде). Москва је спремна да сваког могућег нападача и злостављача бије равно у главу. А Београд под очигледним ударцима палицом – и најавама да ће их бити још – ћути.

Докле тако? Док и наше месо сасвим не омекша?

Наслов и опрема: Стање ствари

(ФСК, 2. 5. 2017)