Ознаке

, , , , ,

(Форин полиси, 16. 4. 2017)

Реџеп Тајип Ердоган није само остварио успех на уставном референдуму – он је занавек затворио поглавље у модерној историји своје земље

Фото: BULENT KILIC/AFP/Getty Images

Дана 20. јануара 1921. турска Велика народна скупштина је усвојила Teşkilât-ı Esasîye Kanunu, или Закон о основној организацији. Прошле су готово три године од дана када је Мустафа Кемал – познатији као „Ататурк“ или „Отац Турака“ – прогласио Републику Турску, али је овај законодавни акт био пресудно обележје новог поретка који се обликовао у Анадолији.

Нова држава – названа Турска, за разлику од Османског царства – била је структурирана по модерним узорима. Њоме је требало да управљају извршна и законодавна грана власти, као и Савет министра који би чинили изабрани представници парламента. Оно што је некада био султанов ауторитет, који је владао сам уз политички и верски ауторитет, сада је препуштено законодавцима који су репрезентовали сувереност народа.

Више но било које друге реформе, Закон о основној организацији је представљао пут од династичке власти ка модерној ери. И ова промена је била оно о чему се одлучивало на турском референдуму крајем прошлог викенда. Добар део пажње усмерене на недељно гласање фокусирао се на чињеницу да је реч о референдуму о моћи којом располаже турски председник и на контроверзног политичара који обавља ту функцију – Реџепа Тајипа Ердогана. Заправо се радило о нечему много већем.

Независно да ли то разумеју или не, када су Турци гласали „Да“, они су исказали своје неслагање са Teşkilât-ı Esasîye Kanunu и обликом модерности које је Ататурк замислио и представљао. Иако опозиција и даље оспорава коначне резултате гласања, изгледа да је турско јавно мњење дало Ердогану и његовој партији Правде и напретка (скраћено АКП) допуштење да реорганизују турску државу и да током овог процеса сравне са земљом вредности на којима је она саздана. Иако су деморализовани због претрпљеног пораза, Ердоганов пројекат ће наићи на снажан отпор међу различитим „Не“ таборима. Предвидљиви резултат означиће наставак чистке која је кренула пре неуспешног покушаја државног удара јула прошле године, што ће повећати број ухапшеника и додатно делегитимизовати Ердоганову парламентарну опозицију. Све ово ће додатно дестабилизовати турску политику.

Турски исламисти дуго славе османски период. Док ово чине, они имплицитно исказују једва прикривени презир према Турској републици. За Нечметина Ербакана, који је водио покрет од позних 60–их година до израстања Партије правде и развоја у августу 2001. године, република представља културно самопорицање и репресивни секуларизам у служби онога за шта је веровао да је Ататуркова накарадна идеја да се држава може позападњачити и да ће је такву Запад прихватити. Насупрот томе, он је није видео природно место за Турску у штабу НАТО у Бриселу већ као лидера муслиманског света, чији партнери треба да буду Пакистан, Малезија, Египат, Иран и Индонезија.

Када су се Ербаканови штићеници – међу њима Ердоган и бивши председник Абдулах Гул – разишли с њим и основали АКП, они су одбацили антизападну реторику старе гарде, посветивши се напредовању Турске на путу кандидатуре за Европску унију, док су притом свесно стварали слику да су они муслимански пандани европским демохришћанима. И поред тога, они су задржали традиционалне исламистичке идеје о турској улози на Блиском истоку и широм муслиманског света.

Мислиоци у оквирима АКП-а – посебно бивши премијер Ахмет Давутоглу – задржали су извесне резерве према компатибилности западних политичких и друштвених институција са њиховим доминантно муслиманским друштвом. Али вођство АКП никада није деловало у складу са овом идејом, бирајући уместо тога да поткопава поједине аспекте Ататурковог наслеђа у оквирима саме републике. То више није случај.

АКП и они који су подржали „да“ на референдуму наводили су да критиковање конститутивних амандмана није праведно. Они су указивали да промене не поткопавају изабрани парламент и председника као ни независно (макар у формалном смислу) судство. Ово је све тачно, али је такође и изузетно скучен опис политичког система који је Ердоган предвидео. Заправо, овлашћења која се дају извршној власти председника су широка, и укључују могућност да именује судије без консултовања са парламентом, издаје декрете са законском снагом, и да распушта парламент. Председник ће такође једини имати прерогативе над именовањима виших чиновника и располагаће искључивом контролом над оружаним снагама. Амандмани уклањају потребу за местом премијера, које се и формално укида. Велика народна скупштина задржава нека надзорна и законска овлашћења, али ако су председник и скупштинска већина из исте политичке странке, моћ председника биће потпуно неспутана. Уз снажну неравнотежу и суштински изостанак било какве контроле шефа државе, који ће од сада бити и на челу Владе, уставни амандмани чине спорним Закон о основној организацији и све потоње напоре да се Турска угледа на организационе принципе модерних држава. Исход је да је Ердоган, који ће располагати са онолико моћи колико нису имали турски лидери још од султана, заправо неоосманлија.

Ердоганове амбиције гониле су Турску до ове тачке. Али за разлику од карикатуре човека који тежи моћи због ње саме, турски лидер заправо има визију за трансформацију Турске по којој ће држава бити просперитетнија, моћнија, више муслиманска, што значи да ће конзервативне и верске вредности обликовати понашање и очекивања Турака. Проблем је што је Ердоган уверен да је он једини који располаже политичком вештином, моралном посвећеношћу и статусом да изнесе ове промене. Последица тога је његова потреба да управља државом и политичком ареном на начин на који турски председници, за које се држало да су изнад политичких свађа и од којих се традиционално очекивало да своја ограничена али важна овлашћења користе на државнички начин, никада нису.

И поред Ердоганових политичких успеха, каљење „извршног председништва“ – за којим је тежио – била је све до сада серија фрустрација. У октобру 2011. објавио је да ће Турска добити нови устав у року од годину дана. До 2013. међустраначка парламентарна комисија задужена за писање новог документа нашла се у ћорсокаку, па је Ердоган усмерио пажњу на нацрт Устава који је израдила АКП. Међутим, да би овакав документ прошао било му је потребно да ојача своју скупштинску већину. Када два пута на општим изборима 2015. године није успео да добије 367 места у Скупштини (од 550) потребних за писање и усвајање Устава без непосредног одобрења грађана, турски председник је био приморан да се задовољи конститутивним амандманима и недељним референдумом.

Како би ојачао подршку за председнички систем, Ердоган је подсетио на низ политичких и економских гибања током 90–их и раних 2000–их година, када се низ коалиционих Влада показао сувише некомпетентним и корумпираним да води Турску кроз ове изазове. Многи Турци с правом сматрају ово доба као време пропуштених шанси и радије га не би поновили. Талас терористичких напада које су изводили курдски побуњеници чији се број жртава нагло увећавао између лета 2015. и краја 2016. године дао је дозу ургентности Ердогановој поруци да је чист председнички систем мудар избор.

Доминантни турски председник је такође настојао да почисти терен од стварних или набеђених опонената, проширујући и продубљуући турски ауторитаризам. Извршене су чистке чиновничког апарата, што је било у току још пре неуспешног покушаја државног удара прошлог јула; гуленистички покрет је разбијен; новинари су ућуткани тако што су затварани или су им средства за живот на друге начине ускраћивана; заговорници опције „не“ на референдуму су прогањани. Да би изградио подршку за „да“ исход на референдуму, Ердоган је играо на националистичке сентименте и градио је кризу у односима са холандском и немачком владом у вези са про-АКП окупљанима која су планирана у овим државама.[1]

Не треба да изненађује што је Ердоган уклањао све препреке на путу ка усвајању конститутивних амандмана. После свега, они суштински мењају надзорне механизме и равнотежу у систему. Пре свега треба указати да ова ограничења извршне моћи никада нису била јака и да их је Ердоган већ уклањао у пракси. Сада, он настоји да легитимизује те промене кроз уставне принципе. Зашто?

Осим чињенице да ауторитарни владари воле да правно уоквире своје недемократске праксе како би могли да тврде да је реч о „владавини права“, Ердогану је потребно правно покриће да би могао да изведе свој план шире трансформације. А изгледа да је једини начин на који то може да постигне да учини себе унеколико сличним султану.

Ердоган је ауторитаран, попут многих лидера које можемо пронаћи широм света. Али он је такође инспирисан османском историјом, и постоје аспекти његове власти на које се одсликава ово доба. Како се турски председник ослања на све мању и мању групу саветника, укључујући чланове своје породице, тако и његова „Бела палата“ – председничка палата у Анкари коју је изградио на земљи коју је некада поседовао Ататурк – одсликава, не само својом величином, палате османских султана. Међутим, његова настојања да осигура извршну власт председнику захватају много дубље од тога. Ердоган жели да обори републику из више разлога, пре свега зато што су и он и народ који представља пропатили од оних који су је предводили и бранили је. Било би непрактично и немогуће да се поново успостави владајућа структура османске државе, али – у турско-исламистичкој имагинацији – доба Османлија није било само апотеоза турске културе и моћи, већ и толерантна и напредна ера. За тврдо језгро Ердоганових гласача доба АКП-а поготову представља златну еру, модерну аналогију ове исконструисане прошлости. Ови предоминантно побожни Турци, припадници средње класе, уживају личне и политичке слободе које су им некада ускраћиване. Они такође уживају у економској и социјалној мобилности ка вишим слојевима. Дајући Ердогану извршну председничку власт за којом је тако дуго жудео, они гледају напред ка још већим достигнућима. Наравно, ту су и милиони Турака који су гласали „Не“, који се боје консолидације ауторитаризма и који сматрају државу и кемалистичке идеје које она представља за светињу.

Турска република има неупитно сложену историју. Она је једно изванредно постигнуће. Током готово једног века, претежно аграрно друштво, раније девастирано ратовима, трансформисано је у просперитетну силу која шири утицај у свом сопственом окружењу и далеко изван њега. У исто време, модерна турска историја је била недемократска, репресивна и понекад насилна. Зато постоји савршено оправдање за Ердогана да тежи ка трансформацији Турске тако што ће председничкој функцији доделити више моћи и тако затворити једном за свагда могућност да људи попут њега буду жртве републике.

На крају крајева, Ердоган само замењује једну форму ауторитаризма другом. Закон о основној организацији и република која је из њега проистекла биле су израз модерности. Турска република је одувек била мањкава, али је увек садржала и аспирацију да може – противно околностима које су изнедриле принципе којима су узастопни устави прокламовали верност – да постане демократија. Ердоганова нова Турска је окончала ову наду.

Стивен Кук (Steven A. Cook) је члан Савета за спољне односе (CFR) за Блиски исток и афричке студије, испред фондације „Ени Енрико Матеи“. Бави се арапском и турском политиком, као и односима Сједињених Америчких Држава са Блиским истоком. Аутор је књига „The Struggle for Egypt: From Nasser to Tahrir Square“ (2012) и „Ruling But Not Governing: The Military and Political Development in Egypt, Algeria, and Turkey“ (2007). Његову нову књигу „False Dawn: Protest, Democracy, and Violence in the New Middle East“ објавиће Оксфорд јуниверзити прес половином ове године

___________________

[1] Прим. СС: У вези са овом кризом у европско-турским односима погледати чланак „Ердоганов европски маневар“.

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements