Ознаке

, ,

Јелена Јелисавчић

Сваке године у сусрет обележавању „Дана сећања на сребреничке жртве“, отвара се простор за мобилизацију колективне патње новокомпоноване „бошњачке” нације, која би требало да својим ехом изазове емпатију не само региона, већ што је могуће шире заједнице, како би се омогућила неупитност и веродостојност злочина и још јаче стегао овај Гордијев чвор.

Умишљени геноцид у Сребреници, за две деценије вештачки одржаване неупитности, одслужио је и оправдао сврху свог постојања и показао пуну политичку исплативост, наплаћену кроз милитантни, неолиберални интервенционизам Пентагона, од Југославије све до Сирије. „Сребреница“, није више само топографска одредница, Сребреница је постала аксиом у коме босански муслимани имају ексклузивно право на патњу, страдање, и јединствену колективну несрећу која би требало да у свести широке јавности утисне жиг „ холакауста у малом“. У тој карикатуралној интерпретацији лажи, створена је широка платформа за преламање интереса западних „редитеља” и филмских звезда – бошњачких власти. Са друге стране, постигнуто је стање непрестане напетости између видно изманипулисаног и злоупотребљеног бошњачког народа, који свој идентитет гради на симболу „жртвеног колектива“ и српског народа, коме је инсистирајући на промени колективне свести, наметнута кулпабилизација као образац понашања не само у вези са феноменом Сребренице, већ и даље од тога.

Међутим, данас, са ове временске дистанце, препознавајући истину засновану на чињеницама, слушајући сваке године исту увежбану реплику „да се не понови никад више“, када се помене злочин у Сребреници, најупутније и сасвим логично би било питати о којој Сребреници је реч и ко је обећао ексклузивитет на емпатију само бошњачким муслиманима? И за кога је резервисана улога џелата покајника? Питање је реторичко.

Планови Запада везани за југословенско питање постали су очигледни већ 1991. године, када су Немачка и Ватикан признали независност Словеније и Хрватске, кршећи Хелсиншки завршни акт из 1975. године о неповредивости граница осим мирним путем. Затим су Сједињене државе признале БиХ априла 1992. године, чиме је постало очигледно да Сједињене државе и њихове европске оперативне колатерале желе да кроз крвави грађански рат остваре своје интересе, или како је чувена крилатица из вијетнамског рата осликавала тамошњу ситуацију „села спалити, како би их спасили“.

Оваква ситуација где је западни утицај деловао као катализатор предстојећег сукоба, имала је подршку у лидеру бошњачких муслимана, Алији Изетбеговићу, радикалном муслиману из Сарајева, салафисти, који је своју идеолошку платформу градио на, за оно време више него чврстом – радикалном исламизму и исто тако радикалном национализму. Чувени Изетбеговићев манифест „Исламска декларација“ био је темељ на коме ће он градити и своје реал-политичке потезе, вешто сакривајући екстремно радикалну политичку конотацију овог застрашујућег религијско-филозофског дела. У Декларацији он каже да муслиман може гинути само под именом Алаха и у славу Ислама, као и да је Ислам политичка религија и да је „историјска чињеница” да између Ислама и политике нема антагонизама. У стварању Изетбеговићеве замисли о етнички чистој БиХ, и стварању Исламске државе у њеним оквирима, осим Алаха, он је имао једног, а уколико изоштримо слику, два врло важна савезника – Стејт департмент и Пентагон. Плодоносну сарадњу Изетбеговића и Вашингтона потпомогли су и лобистичке и ПР агенције и директни бошњачки кадрови попут босанског амбасадора у УН Мухамеда Шаћирбеја, чији је отац био осуђивани терориста, као члан „Младих муслимана” и врло близак Изетбеговићев сарадник.

Медијска подршка западних медија била је врло интензивна и широка, извештавајући по скицама добијеним од Изетбеговићеве СДА. Рат у БиХ није представљан као сукоб три ентитета, него као нужан и праведан отпор угњетаваног бошњачког становништва од стране убилачких, варварских „хорди са Истока”. Иако је злочина било на све три зараћене стране, овако политички пројектована медијска слика, у којој је пропаганда била огољена од најмање објективности, а обојена сензационалистичким лажима које су у најнепосреднијем смислу призивале интервенционизам НАТО, била је злочин против истине и саставни део ширег политичког и војног плана Вашингтона, у коме су бошњачки муслимани одиграли кључну и главну улогу.

Но… О којој Сребреници је реч?

Гнусна равнодушност према страдању Срба у Сребреничком округу у периоду између 1992-1995. године, данас је присутна како у западним политичким круговима, тако и у Србији. За три године, у сребреничкој демилитаризованој зони (она је то била само декларативно, што је постало јасно при повлачењу тешко наоружаних муслимана из Сребренице, и то све под надзором холандских посматрача), страдало је 2.382 српска цивила. Босански муслимани предвођени командантом ООС подрегиона Сребренице, Насером Орићем, брутално су убијали српске цивиле, децу, жене, старце, углавном користећи хладно оружје. За једног од највећих ратних злочинаца након Другог светског рата, чије зверске методе убијања имају свој пандан вероватно једино у Јасеновцу или Аушвицу, Хашки трибунал изрекао је апсурдно ниску казну од две године затвора. Тзв. „ Српска Сребреница“ је истина „на чекању“ која (још увек, али, вероватније – никад) није препозната као „употребљива“ од стране Сједињених Држава као инструмент манипулације и прагматичности у остваривању њихових експанзионистичких циљева. Али, Сребреница из јула 1995. године – јесте.
Наводни геноцид у Сребреници, као најгора кланица након Другог светског рата, како су то западни медији представљали, није помињана непосредно након догађаја из 11. јула 1995, нити само неколико месеци касније, приликом потписивања Дејтонског споразума. Стиче се утисак, да купљено време од тог тренутка, па до офанзивног наратива који је уследио две године касније о томе како је у Сребреници убијено 8 000 цивила, послужило за утврђивање и обликовање обрасца који ће своју исплативост оправдати нешто касније и у „случају Рачак“ на Косову и Метохији, а затим своју сврсисходност показати и на Блиском истоку. Данас постоје прецизни форензички извештаји, као и бројна документација и непристрасна сведочанства, који говоре о томе да се у тој Сребреници, из јула 1995. године, није догодио геноцид, као и да је разлика између стварног броја погинулих и броја од 8372, у ствари политичке природе. Фалсификат. И то од врсте коју је најтеже побити, јер догађај није у потпуности измишљен, али је значајно предимензиониран. Утврђивање узрока смрти на телима која су ексхумирана на ширем подручју сребреничког округа, било је у рукама Комисије за нестала лица БиХ (формирана од стране Изетбеговића) и ICPM, Међународне комисије за нестала лица, чија кадровска решења регулише Стејт департмент. Позивати се на веродостојност резултата њихових вештачења, где је строго забрањен сваки приступ споља, у најмању руку је инфантилно. Западни медији су покушали још један подмукао маневар, лицемерно оправдавајући сребренички геноцид тиме што је он, наводно, дуго планиран у циљу освете за зверства над Србима на сребреничкој територији. Жан Жак Руеж, главни истражитељ Хашког трибунала за Сребреницу, то је у извесној мери демантовао у интервјуу у сарајевском листу Дани: „Првобитни план је био смањити енклаву на сам град Сребреницу, и претворити га у велики избеглички камп под отвореним небом, да би УН почеле са евакуацијом зоне. Имам документе за то. План „Криваја 5“ је план од 5. јула, не од раније“.
Остала је забележена и изјава генерала Филипа Мориона, у којој он делимично тачно појашњава да је становништво Сребренице „жртва интереса Сарајева и Њујорка”. Међутим, генерал Морион у свом опажању не говори о врло важним чињеницама, које прецизно дефинишу оно сто се догодило у Сребреници – да од момента, када су УН укинуле ембарго на увоз оружја муслиманима, Сребреница је била све, само не демилитаризована, као и то да је „становништво“ које је изгинуло, било под пуном ратном опремом и изгинуло приликом повлачења из енклаве, која је непосредно била „ продата“ зарад политичког циља у ратном окршају.

У светској јавности је врло брзо заборављена и потпуно потиснута под манипулацијама западних медија изјава Високог комесара УН за људска права Хенрија Виланда из 27. јула 1995, коју је дао за Дејли телеграф: „Нисмо пронашли никога ко је својим очима видео злочине“, мислећи притом на интервјуе његовог тима који су направили на тузланском аеродрому, где је било смештено око 2000 муслиманских избеглица. Потпуно исто опажање дао је и RIOD, Холандски краљевски институт за ратну документацију. Међутим, Западни медији су остали аутистични над истином, оптужујући свакога ко би покушао да дâ објективан закључак – „да прећуткује истину”. Њихови послодавци су имали своју истину. Која је била и остала фалсификат догађаја. Свако одступање од овог фалсификата, значило је „неозбиљност”, „непоштовање жртава” и „саучесништво у српској агресији“.

Сребреница је између осталог, послужила и за коначно отварање офанзиве против Срба на Озрену, Возући, Херцеговини, Босанској крајини. Заправо, почела је „ Балканска олуја“, која је настала у БиХ, прошла кроз РСК, из које су Хрвати етнички очистили 300.000 Срба, а на хиљаде убили, и завршила у тадашњој СР Југославији где је западни лиценцирани, империјалистички корбач, супротно међународном праву, без сагласности УН, бомбардовао Југославију – под изговором заштите људских права и демократских принципа, али и заштите наводно угњетаваних албанских муслимана на КиМ. Претходно је инсцениран Рачак, када су убијени албански терористи представљени као цивилне жртве, поново – Срба агресора. Извршено је насилно одузимање 15% српске територије и на ту територију је усељена војна база. Методологија је потпуно иста. И овога пута, оперативна полуга за амерички, геополитичко-логистички оквир, били су Муслимани. Заправо, „Сребреница“ је послужила као материјал за имплементирање доктрине „хуманитарног рата“, а са колико хуманости се тај рат води, види се на случају БиХ, СР Југославије, Ирака, Либије, Сирије, Украјине…

Данас је – насупрот званичним интерпретацијама бошњачких и западних медија и политичке инфраструктуре и индолентности великог дела српских политичара – целокупној неострашћеној, мислећој јавности, која није изманипулисана, као и интелектуалној и научној елити, сасвим јасно да се у Сребреници јула 1995. није догодио геноцид. Јасно је да су цифре којима се манипулише израз политички пројектоване замисли да се догађаји из тог периода учине одрживим, како би се таква његова кохерентност, ојачавана сваког јула, сваке године, употребила у неким будућим ситуацијама. Ради се о свим ситуацијама где је потребан војни интервенционизам Сједињених Држава, зарад сејања „демократије“ и „мира“ широм света – а, као последицу овог сејања, атлантистичка цивилизација жање апсолутну доминацију и хегемонизам (Сједињене Државе и западноевропски сателити). Колико је Сребреничко питање важан материјал за Сједињене државе и њихове савезнике, доказује и прошлогодишњи предлог „Резолуције о Сребреници“, који није одобрен од стране Савета безбедности УН, искључиво због спремности Русије да заштити српски народ од намењене му етикете народа који носи бреме геноцидности, али и да покаже одговорност према историјској истини.

За разлику од Русије, у Србији не постоји спремност српских власти да се прецизно изјасне поводом Сребреничког питања. Иако по пресуди Међународног суда правде Србија не сноси одговорност за наводни геноцид у Сребреници, усвајање декларације о Сребреници у Скупштини Србије из 2010, било је подилажење и вид јасне спремности на кооперацију српских власти са западним политичким структурама. Изјава српског председника из 2013. године, у којој каже да је спреман да клечи зарад опроста због сребреничког злочина, али и одлазак сада техничког српског премијера на обележавање двадесетогодишњице такозваног геноцида на поклон „шехидима“, говори о томе колико је притисак западних структура интензиван, и колико је важан мотив креирање нове кулпабилизоване генерације Срба који би требало једног дана из уџбеника да уче да је њихов народ починио стравичан геноцид над „недужним муслиманским народом“. Стварна и много дугорочнија намера је уверити Србе да су криви. Како им било која врста отпора у односу на било шта наметнуто споља не би никад више пала на памет. Хегемонијa. Пацификација. Кастрација.

Насупрот хибридном креирању догађаја који се у том оквиру и тим квалификацијама никада није догодио, насупрот инсистирању на стварању медијске илузије да су Срби агресори који су починили најтежи злочин након Другог светског рата или аутошовинистичке платформе, где једино Срби сносе кривичну и историјску одговорност, политичку архи-кривицу за службену лаж либералне западне олигархије, стоји, истина. У то име, при помену злочина у Сребреници, једино логично питање је: О којој је Сребреници реч? Сребреница може бити једино метафора за злочине над Србима. И метафора за геноцид над истином.

(Катехон, 4. 7. 2016)

Advertisements