Сви овдашњи медији обавестили су нашу јавност о састанку Александра Вучића и Џона Мекејна – америчког сенатора, познатог „јастреба” и ратног хушкача, а и неуспелог кандидата Републиканске странке на председничким изборима 2008, када га је победио Барак Обама. С*ање ствари је, међутим, једино од свих средстава информисања успело да дође до стенограма њиховог неформалног разговора у опуштеној атмосфери, вођеног на течном америчко-енглеском језику, и да својим посетиоцима из њега објави превод неких занимљивијих појединости.
Александар Вучић и Џон Мекејн
Мекејн: Господине Вучићу, предлажем да се манемо титула и церемонија и да пређемо на ти, односно, да ви мене зовете Џон, а ја вас Александар – или још боље Алек, ако немате ништа против?
Алек: Наравно да немам. И сâм сам помишљао на то, само сам, пре свега као млађи, а затим и васпитан у строго патријархалној породици, осећао да иницијатива треба да потекне од онога ко је старији.
Џон: Одлично, Александре! Баш је лепо је што смо се тако брзо одговорили. Или је можда још боље да те зовем Мали Алек? Гледао сам те на телевизији у оном твом рекламном предизборном споту. Заиста си био сјајан! И кад смо већ код тога, морам да ти кажем да је велика штета што свој велики таленат за глуму не користиш чешће. Уверен сам да би имао великог успеха и на филму и телевизији.
Алек: Тја, можда си, Џоне, у праву, али ја за тако нешто једноставно немам времена. Вероватно схваташ колике су моје обавезе у вођењу државе, какви су све напори неопходни да се очувају мир и стабилност у региону, а да не помињем обавезе о привлачењу страних улагача, отварања нових фабрика, аутопутева, спортских сала, дечјих вртића… Да ти не причам! Стварно не бих могао да се још више растржем… А, поред тога, зар би било лепо да узимам улоге професионалцима који од њих живе?
Џон: Потпуно си у праву, Мали Алече! Ја већ дуже времена пратим твој рад и без имало претеривања могу да кажем како ми је веома драго што овако успешно водиш Србију, која је постала сила помирења у региону, а, разуме се, и што си се толико посветио реформама и приступању твоје земље Европској унији.
Алек: Да ти право кажем, Џоне, можда ми нећеш веровати, ја живим за то. Још пре више година поставио сам себи најважније циљеве и од њих не одступам ни по коју цену! А кад нешто обећам себи или другоме – све ћу учинити да то и испуним. Питај моје сараднике, они ће ти потврдити да ја увек држим реч!
Џон: То ми се посебно допада код тебе. А да и не помињем твоју стрпљивост у дијалогу са Приштином. Заиста ти нема премца!
Алек: Нажалост, Џоне, код нас има – нећу да кажем да их је велики број – али се с времена појаве и они који нису у стању или једноставно не желе да схвате шта је добро за Србију, па гунђају, све им нешто не ваља, проналазе замерке које само они виде…
Џон: Не секирај се, мали Алече, због тих кочничара напретка, њих увек има, и у свакој земљи, немој им дозволити да те зауставе на путу којим си кренуо.
Алек: Срећом, могу да кажем како сам већ огуглао на њихова подметања и ометања, а с друге стране охрабрује ме и даје за право велика подршка готово свих медија – и штампаних и електронских – који су на мојој страни, а гунђала готово и не примећују.
Џон: То је права ствар, мој пријатељу! Камо лепе среће да је тако нешто могуће остварити и код нас у Америци! Србија јесте мала земља, али је очигледно је да и много већа, Америка, има шта да научи од ње!
Алек: Извини, Џоне, што ћу да будем искрен, и кажем како сам веома срећан што сам се спријатељио са великим америчким „јастребом” као што си ти, који по своме ангажовању у свету вероватно не заостајеш ни за Веслијем Кларком, Тонијем Блером или Медлин Олбрајт!
Џон: Ха! Ха! Ха! Ја – велики јастреб! Мора да се шалиш, мали Алече. Ја сам само сиромашни амерички сенатор који се бави лобирањем како би обезбедио опстанак своје супруге и седморо деце. Мали сам ја играч у поређењу са Кларком, Блером и госпођом Олбрајт! Неупоредиво мањи!
Алек: Сувише си скроман, Џоне.
Џон: Не, нисам. Само сам објективан… А морам да кажем да, што те више упознајем, све више задивим Србији што има тако продорног и успешног вођу, омиљеног међу политичарима и државницима широм света, од Кине до Америке и обратно. Колико би наша земља напредовала да ми имамо неког таквог у Америци!… А и твоја мајка је много погрешила што те није на свет донела негде на територији САД, макар и на Хавајима, јер наш Устав је сасвим јасан…
Алек: Потпуно те разумем, драги Џоне, али зар је ваш Устав Свето писмо?
После ових речи Малог Алекса зачуо се још само краткотрајни крти смех Јастреба Џона и стенограм је прекинут.
За С*ање ствари: Војислав М. Станојчић
Categories: Вести као да су праве
Оставите коментар