Ознаке

, , , , , ,

На почетку страсне седмице прво да се ми свештеници и црквени људи погледамо у суровом огледалу и покајемо. И променимо.

Христос је љут!

„Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити место Христа“ – писао је Достојевски.

Тај и такав Христос је љут!

Данас се сећамо два догађаја. Оба се тичу свих верника али посебно свештенства.

Први је изгон трговаца из храма. Христос, ужаснут призором који затиче у храму који треба да буде дом молитве а не пијаца – изгони бичем трговце из храма. Не налазимо места у Јеванђељу где је Христос оволико љут. А важно је да разумемо да он није тек неки бескрвни и сентиментални лик који смо сами створили, него Бог а истовремено и човек од крви и меса који може да реагује и бурно. Не мора да буде само насмешени добричина који с бескрајном пажњом прати све наше грехе и будалаштине. Из љубави он ће некад прећи границу толеранције која је данас толико популарна.

Изгон трговаца из храма. Да дом молитве буде дом молитве. Да Црква Христова не потпадне под власт божанства новца. Да буде светионик у овој поплави онечовечења и мерења свега новцем. Имањем и немањем новца.

Трговци – марш из храма!

Други догађај кога се на Велики понедељак сећамо је Прича о сувој смокви. Моћ коју је имао Христос није користио да кажњава. Али у неколико наврата жртвовао је нешто од Очеве творевине да би људима послао јаку поруку. Тако је страдало крдо гадаринских свиња да би тамошњи житељи, а и ми с њима, запамтили да је љубав према човеку важнија од љубави према материјалном.

А на велики понедељак враћајући се у град Христос је огладнео. Пришао је једној смокви поред пута и пошто на њој није нашао ништа осим лишћа рекао је само: Да никад на теби не буде рода до века.

И смоква, дрво које у себи има пуно течности, одмах се сасушила.

Смоква је жртвована да би Христови ученици, оснивачи Цркве запамтили да морају давати духовног плода, а не као тадашња синагога остати на видљивом слову закона – као што је смоква имала само лишће али не и плод.

Још једна велика опомена фарисејима са којима је Христос све време своје земаљске мисије био у сукобу.

Фарисејима и тадашњим и будућим. И данашњим.

Опомена Цркви да се протресе, очисти, усправи и да крене на пут крста, ка васкрсењу. Неће сав народ поћи за њом, али много више њих него сада – хоће.

Црква је Христос, Богочовечански организам, Христово Тело у историји, и зато само треба да Га послушамо. Да не уносимо своје грешке у Очев дом. А кад их унесемо да знамо да их одбацимо.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)