Ознаке

, , , ,

Христос је у Витанији васкрсао свог пријатеља Лазара који био четири дана мртав. Васкрсао га је наређењем: „Лазаре! Изађи напоље“ (из гроба). И Лазар је послушно устао, и изашао из гроба обавијен платном којим су обмотавали мртве при сахрани.
Пре тога, окупљени пријатељи и рођаци уклонили су камен којим је гроб био затворен.Такође по Христовом наређењу.

Христос иначе тражи да активирамо слободу и да радимо ствари из љубави која надилази закон и правила. Међутим, кад стигнемо до границе смрти, ми је сами не можемо прећи. То надилази нашу слободу. Смрт је граница наше слободе.То једноставно није у нашим моћима. Једино Божијом вољом је то могуће. Зато Христос ту, пред смрћу, ни не тражи нашу сарадњу. Он нас одлучно зове из смрти у васкрсење, у живот без граница. Наше је само да послушамо.
Смрт трује нашу слободу. Смрт, наша смртност, је извор страха. Страх је у корену наших грешака и грехова, у корену наше неслободе.

Да би смо се ослободили, да бисмо освојили слободу, морамо се прво изборити са својим страхом. Повремено у животу осетимо налете храбрости, периоде или макар тренутке мира без страха, али трајна победа над страхом могућа је само победом над смрћу.
А победа над смрћу немогућа је без Бога. Без Христа Васкрслог и Васкрситеља, кроз кога васкрсавамо.

„Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене и ако умре живеће. И ниједан који живи и верује у мене неће умрети вавек. Верујеш ли ово?“ пита Исус Лазареву сестру Марту, пре него што ће заједно поћи на Лазарев гроб.

„Верујеш ли…“
Једноставно питање свакоме од нас, али одговор није једноставан. Да ли заиста верујемо? Колико верујемо? У потпуности, или тек понешто? Некад бисмо волели да верујемо свим срцем и свим умом, али не можемо. Мучи нас наш ум или наше срце.
Вероватно је најбољи одговор дао отац лудог младића доведеног пред Христа да га Христос исцели.
„Верујем Господе, помози мом неверју.“

Утолико није исто веровати начелно, желити веровати али без неког труда и усмерења,чекати да се права вера роди сама од себе, да буде само „како Бог да“. Због тога није бесмислен труд оних који редовно иду у цркву, моле се са осталима и пришећују на Литургији не би ли добили од Бога „помоћ сопственом неверју“.
Не добијају они слободу аутоматски, али знају где да је траже. Опасност је да заправо забораве да је траже, да од ње одустану, да чекају да Бог све уради уместо њих а не са њима и кроз њих. И пре оног завршног корака који без Бога и не могу да направе. Опасност да одустану од пуноће живота који је Божји дар, дат нам да се искористи, да се радосно и са захвалношћу обликује.
А с друге стране има оних који траже слободу, пуноћу и достојанство живота али заборављају да то без Бога никада неће пронаћи.

Витанија је недалеко од Јерусалима. Христос на Цвети долази у Јерусалим.
Долази и у Београд.

У Јерусалиму, пошто су свеже вести о чудима која Христос прави, дочекаће га маса људи поклицима „Осана! (спаси Господе) али већ после пет дана викаће „Разапни га“. А онда ће доћи најзначајнији догађаји у историји човечанства.
А у Београду прети опасност да маса људи занета борбом за слободу, или страхом од нове неслободе, ни не примети Његов долазак и пропусти оно најважније. Да борећи се за слободу падну у ново ропство.

Дај Боже, Господе наш Исусе Христе, да у буђењу нашег народа из мртвог сна не заборавимо Ко стоји иза истинске слободе, Ко једини може да сачува нашу слободу да остане чиста, незапрљана, и Ко једини може да нас сачува да је будзашто не предамо неком новом лажном месији.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)