Ознаке

, , ,

Александар Вучић ће, како се сам хвали, победити Јосипа Броза по броју изграђених километара путева и аутопутева у Србији, а да ли ће га надмашити и у узурпирању апсолутне власти у земљи – то ће се тек видети, иако му и на том пољу засад веома добро иде.

Јосип Броз и Александар Вучић (Фотомонтажа: Твитер/Опозиционар)

Ових дана, гледамо и слушамо његову кампању за председника Републике у којој или он сам не може себе довољно да нахвали себи или његови сарадници певају славопојке успесима и мудрости премијера, сатанизујући његове противкандидате, који о своме програму, заправо, и немају прилике да било шта кажу.

Прилике, разуме се, нису исте, али су доста сличне онима које су грађани Демократске федеративне Југославије доживели у јесен 1945. године, када је Комунистичка партија Југославије организовала изборе Конституанту како би озваничила своју победу у Другом светском рату.

Иако је у почетку своје владавине изгледало да ће се Јосип Броз бар донекле придржавати демократских начела и дозволити рад опозиције оличене у Демократској странци и њеном председнику Милану Гролу, и њено равноправно учешће на изборима, то се, ипак, није догодило.

Овај напис је подсећање на неке од многих жалосних дана, месеци и година у којима су живели и наши преци у доба Титовог једноумља.

Јосип Броз и Александар Вучић (Фотомонтажа: Опозиционар)

***

У Београду је у јесен 1945. године, од 27. септембра до 6. новембра, једном седмично, излазила „Демократија”, орган опозиционе Демократске странке. Издавач је био Никола Д. Јеремић, а главни и одговорни уредник Милан Грол, председник Демократске странке.

Милан Грол (1876-1952) био је истакнута личност културног и политичког живота Србије и Југославије у првој половини 20. века.

Матурирао је 1895. године у Другој београдској гимназији, док је на Великој школи 1899. дипломирао књижевност. У Паризу и Лозани провео је две године на студијама књижевности и позоришне уметности.

Био је професор у Београду и Неготину, а пре Првог светског рата и вршилац дужности драматурга и управник Народног позоришта у Београду. У њему је 1909. године организовао глумачку школу.

Милан Грол (Фото: Panoramio)

Милан Грол је и организатор, а од 1929. до 1941. и управник Коларчевог народног универзитета. Од 1907. налазио се у уређивачком одбору „Српског књижевног гласника”, а од 1939. до 1941. био је и власник и уредник овог чувеног часописа. Сарађивао је у многим листовима и часописима пишући чланке из унутрашње и спољне политике, културног живота и историје, расправе из југословенске и страних књижевности, позоришне приказе, преводио је позоришне комаде са француског, а објављене су му и књиге „Из позоришта предратне Србије”, „Из предратне Србије, утисци и сећања о времену и људима”, „Позоришне критике” и „Лондонски дневник” (тек 1990. године).

Политиком је почео да се бави за време студија, када је постао члан левог крила Самосталне радикалне странке. Са Јованом Цвијићем и истомишљеницима основао је у Паризу 1918. године Југословенску демократску лигу. Године 1921. изабран је за члана Главног одбора Демократске странке, али није прихватио ту дужност – незадовољан начином на који је донет Видовдански устав.

На изборима 1925. и 1927. изабран је за народног посланика Демократске странке. У коалиционој влади (1928-29) био је министар просвете.

За председника Демократске странке изабран је фебруара 1940. У влади Душана Симовића 27. марта 1941. добио је ресор саобраћаја, а у Лондону је све до септембра 1943. био министра у владама Душана Симовића, Слободана Јовановића и Мише Трифуновића. У Београд се вратио почетком 1945, и од марта до августа исте године био је потпредседник у првој влади Јосипа Броза.

Увидевши да је сарадња са комунистима немогућа (сем да им у свему повлађује), Грол је августу поднео оставку на место у влади, а месец дана касније почела је да излази „Демократија”, први и тада једини опозициони лист у Југославији.

Иако јој Гролова „Демократија” уопште није била по вољи, комунистичка власт није спречила њено појављивање пред читаоцима, свакако желећи да покаже Западу како је у „Титовој Југославији” дозвољено слободно изражавање и мишљења различитих од званичних ставова режима. Лицемерје ће, међутим, потрајати свега неколико седмица, тачније, само до избора за Конституанту (Уставотворну скупштину) 11. новембра 1945.

Милан Грол и Јосип Броз (Фотомонтажа: Курир)

Чланци и други написи у „Демократији” најчешће нису потписани. Уводнике је писао Милан Грол, испод неких текстова су само иницијали; неколико пута је потписан Никола Д. Јеремић, а по једном Никола Ђоновић и Михаило Божовић.

Нашу пажњу они привлаче, пре свега, као слика политичких и привредних прилика у Југославији непосредно после завршетка Другог светског рата, а затим и због дивљења и поштовања за оне људе који су у немогућим условима покушавали да шире слободну реч.

БОЈКОТ ИЗБОРА

Демократска странка одлучила је да не учествује на изборима за Конституанту, о чему је на насловној страни првог броја „Демократије” објављено саопштење: „Рђави политички закони показали су се од првих дана у примени искључиво режимске власти као немогући. Изборна радња почела је одузимањем бирачког права стотинама хиљада грађана, које повлачи собом лишавање других права и отежавање самих изборних услова. Изборна кампања почела је под притиском, који у атмосфери неспокојства и још неумирене земље води тешким последицама. Конституанта из таквих избора не може имати ни права ни могућности да реши тешке проблеме у земљи. Из тих разлога, удружене демократске странке у опозицији – демократе, радикали и земљорадници – не постављају своју изборну листу. Овом саопштењу следоваће одлуке група у Загребу и Љубљани. ”

Власт се, разумљиво, љутила на „апстиненте” (како је називала оне који одбијају да гласају на „најправеднијим изборима досад одржаним у Југославији”), нападала Грола и „Демократију”, али је лист – и поред свих притисака и ометања – успео да се седам пута појави пред читаоцима. Пошто је КПЈ – ради обмане „широких народних маса” маскирана у Народни фронт – на изборима 11. новембра убедљиво победила „издајнике, реакционаре и фашисте”, више јој није било потребно да се Западу лажно представља. „Демократија” је могла да се угаси.

Ево како се то догодило: Уместо њеног осмог броја, који је требало да изађе 15. новембра и, свакако, из свог угла опише завршене изборе, тога дана је „Политика” објавила писмо графичких радника „Привредног прегледа”:

„Ми, графички радници и раднице, запослени у штампарији „Привредни преглед”, у коме се штампа „Демократија”, дајемо следећу изјаву:

Видевши да лист „Демократија” напада и клевета тековине наше народноослободилачке борбе били смо принуђени већ једном да изнесемо пред читавом (!)јавношћу( !) мишљење нас, радника и радница који радимо на штампању „Демократије”. Како је сваки број „Демократије”био све безобзирнији у свом писању, а кулминација је последњи број, то смо ми, радници и раднице, одлучили да га нећемо никада отштампати, јер дрско напада наше Јединствене синдикате за које смо се ми деценијама борили и за које су наши најбољи другови дали своје животе. За те синдикате „Демократија” тврди да су типа „Југораса” и „Србозара”. То је највећа клевета за наш синдикални покрет који је заснован на потпуно добровољној основи. Ми, графички радници, чланови слободног Јединственог синдиката, најбоље показујемо своју јединственост тиме што одбијамо заувек штампање „Демократије” и свих сличних листова који би се под било каквим именима појавили у будућности.

За нас раднике највеће су светиње тековине народноослободилачке борбе, као и наши слободни јединствени синдикати, које нам нико није даровао, већ смо их својом борбом извојевали и нећемо никоме дозволити да их клевета и ствара раздор међу радничком класом. Покуша ли то ко да учини, добиће од нас радника, исти одговор који је добила „Демократија”.

И пошто је гласило Демократске странке овако „спонтано” осуђено, било је јасно да га и без икакве званичне забране више нико неће смети да штампа.

Демократија Милана Грола

ЗБОР ЗА РАДНИКЕ ЊИХОВЕ ПОРОДИЦЕ И КОМШИЈЕ

Непосредни повод за своје гневно саопштење „свесни” графички радници и раднице „Привредног прегледа” вероватно су нашли у допису „радника из Ниша”, објављеном 8. новембра 1945, у седмом броју „Демократије”:

„Радник из Ниша” жали се како је из синдиката свим радницима наређено да дођу на предизборни збор и поведу своје породице и комшије. Ко не дође на збор сматраће се радничким и народним непријатељем.

По завршеном збору, радници су морали у поворци да иду улицама Ниша носећи заставе и транспаренте. По повратку кући, „радник” размишља о положају радника и улози синдиката. Сећа се „Југораса” и „Србозара” и пита се да ли ће навек наше радничке организације да буду експоненти режима и да ли ће икад доћи време кад ће радници смети слободно да се удруже и учлане у друштва која желе а да не морају да стрепе за службу. „Моје је мишљење”, закључује писац који, разумљиво, није смео да се потпише, „да доклегод се код нас буду мењали насилни режими, па били они десничарски или левичарски, ја сам тврдо уверен да код нас неће бити слободе ни благостања ни за кога, а најмање за нас раднике!”

СВИ НА ЗБОР!

Из Ниша је (а могао је да буде и из било ког другог града у Србији или Југославији) послат акт Градског народноослободилачког одбора упућен школама: „Данас 20. о. м. у 16 часова по подне у сали Дома културе одржаће се збор свих просветних радника и намештеника у Нишу. На збору ће говорити посланички кандидати за град Ниш и срез нишки, као и претставници војске.

Како је потребно да овом збору присуствују сви просветни радници и намештеници чланови Месног одбора просветних радника у Нишу, то ће настава у вашој школи завршити се данас најдаље у 15. 45 часова те да би наставници могли да присуствују збору”. Следи поздрав СФ – СН (Смрт фашизму – слобода народу), референтов потпис и печат.

КАКО СМО ОБАВЕШТАВАНИ

У седмом и последњем броју „Демократије” објављено је и 12 замерки режимској штампи: 1) „Прећуткују се важни догађаји неповољни по нашу земљу или су из неког разлога непријатни властима” 2) „Из скупа чињеница саопштава се само оно што је по власт повољно, а изоставља неповољно”. 3) „Претресају се извесна документа без објављивања њиховог тачног текста и полемише са супротним страном без навођења њених тачних речи”. 4) „Уместо одређеног и јасног излагања о неком важном догађају само се процеди кроз зубе неки наговештај који оставља места свакаквим нагађањима и претпоставкама“. 5) „Јавност се засипа безначајним вестима о политичким зборовима и конференцијама локалног значаја, а не говори се ништа о закључивању трговинских уговора са другим државама или о војном, социјалном, привредном или међународном положају наше земље”. 6) „О појединим земљама доносе се само неповољне вести (макар и истините ), а повољне прећуткују, док је са другим (пријатељским) земљама обрнуто”. 7) „Из текста говора и разних докумената извлаче се делови којима се целини даје други смисао.” 8) „Једнострано се цитира страна штампа, па испада да цео свет о нама добро мисли. Све се своди на десетак нама наклоњених листова, док се остали игноришу”. 9) „Често се преконоћ из основа измени мишљење о неким политичким партијама и њиховим вођама зато што су престали да буду у вољи нашег режима”. 10) „Неке се вести, иако нису много важне, наглашавају крупним насловима и слогом у новинама, док се важне готово прикрију ситним слогом и штампањем на мање уочљивом месту”. 11) „О важним догађајима из наше земље обавештење добијемо најпре од странаца или из стране штампе”. 12) „Неповољни догађаји саопштавају се са закашњењем – пошто изгубе актуелност или буду покривени новијим догађајима”.

„Ми не споримо”, каже непотписани аутор, „да у оваквом обавештавању има извесног реда, логике и циља, само ти циљеви исувише потсећају на др-а Гебелса, на чију се немилу личност потсећамо посматрајући данашње прилике у штампи код нас!”.

„Ћорава кутија“

„ЋОРАВА КУТИЈА”

Да се на изборе привуку и они који не желе да гласају за Народни фронт, уведена је и кутија без листе, у народу названа „ћорава”. Ево како ју је описала „Демократија”: „Ловци штиглица измажу грану дрвета лепком, и уз њу привежу једног штиглица који треба да намами друге. Кутија без листе, без кандидата, има задатак да привуче бираче у гласачку собу и увећа учешће народа у гласању. Бирач сад може слободно да спусти гласачку куглицу где год хоће, па и у кутију без листе; остала процедура, пребројавање куглица, брига је надлежних бирачких одбора и комисија”.

„ПРЕДИЗБОРКА”

И ова непотписана песмица говори о стању пред изборе за Конституанту:

„Немогућа ту је збрка, / само један коњ се трка;/ ко је бржи од зеленка? /Сустиже га само сенка!/То јахачу квари славу, / претече га коњ за – главу. / Ал’ и њему ћар је лепа, / јер је бржи он од репа!”

„СМРДЉИВА ЛЕШИНА РЕАКЦИЈЕ”

Упозоравајући читаоце на оно што се спрема на изборима, „Демократија“ је прештампавала претње из режимских гласила, па тако и ову коју је Моше Пијаде изговорио на неком збору, а ”Борба” објавила 1. октобра 1945: „Ми морамо смрдљиву лешину реакције макнути с нашег пута. Средине нема и не може да буде! Ко не гласа за Народни фронт, тај ће да гласа против народа и независности Југославије!Тај ће гласати за фашистичке и четничке униформе, за највећу издају коју је српски народ икада доживео!” „После оваквих речи” гласи коментар „Демократије“, нема сумње да претстоје „Најслободнији избори које је Југославија икада видела”.

„ГРОЛА И ПЕРУ – О БАНДЕРУ!”

У броју од 18. октобра „Демократија” пише: ”Харангирање маса на предизборним конференцијама, великим и малим, уличним и кућним, и литијама са барјацима и транспарентима, добило је последњих дана незапамћени тон. Оно што пада у очи то је тон не пропаганде Фронта, него хајка на опозицију. По зидовима кућа и тротоарима колоне писаца парола, уз хвале Фронту и њиховим вођама, исписују увреде и претње опозицији: „Доле Грол! Доле Грол фашиста! Смрт Гролу!” итд. Хорови деце певају песму: „Грола и Перу – о бандеру!” и друге. У Суботичком округу, у хоровима деце улицом је скандирана парола: „Куршум Гролу!”

Како Грол није на изборима нигде Фронту противкандидат, пита се: „Који је смер свему овоме?”

ЧЕТНИЦИ, УСТАШЕ И БЕЛОГАРДИСТИ

На једном збору одржаном у Београду, Рато Дугоњић је окупљеној омладини овако објаснио „суштину ствари”: „Вичући против Грола, наши народи вичу против реакције, против четника, против усташа, против белогардиста. . . Наши народи вичу против свих изрода који нас коче да идемо смелим корацима напред у изградњи наше земље! Сваки ће лоше проћи који мисли да ће моћи уништити независност наше земље, па био он Грол, Дража Михаиловић или краљ Петар!”

СТРАНИ ПОСМАТРАЧИ НА ИЗБОРИМА

„Најбољи”, а вероватно и „најлукавији син наших народа и народности” позвао је 5. новембра 1945. године 20 парламентараца из Велике Британије да присуствују изборима за Уставотворну скупштину Демократске Федеративне Југославије. Позив је прихватило њих дванаесторо. „Циљ позива”, пише „Демократија” је јасан: тамо где дванаесторо људи доспе – на хиљаде биралишта – да провери с колико слободе тога дана милиони бирача треба да спусте своје куглице у гласачку кутију. Да добију слику о начину на који се ти избори изводе, енглески парламентарци требало би да су присуствовали предизборним конференцијама и „саветовањима” што их чине улични секретари, а у селима чланови народних одбора у пратњи милиције – из куће у кућу!”

„ПРАВИ НАРОДНИ ПРАЗНИК”

Сутрадан, после избора, како се и могло очекивати, „Политика” је објавила одушевљене изјаве британских парламентараца. Занимљиво је да су сви они чије су речи забележене били чланови лабуристичке партије . Нема податка да ли су међу посматрачима били и неки посланици конзервативне или других партија, тек њихови утисци нису остали сачувани на страницама „Политике”.

Тако, рецимо, гђа Ли Менинг, која је изборе пратила на Космају, каже: „Дан избора изгледао је као прави народни празник. Многи сељаци били су у својим свечаним народним оделима. Обасули су нас цвећем и венцима”. Сем тога, госпођа Менинг била је веома импресионирана и озбиљношћу код жена приликом гласања, „ и то не само код младих жена него и код старијих! У неким селима кроз која смо прошли око 12 сати већ је било гласало 80% бирача!”

Г. Норман Додс је изјавио: „Избори су вођени тако правилно и тако непристрасно како се то само пожелети може!”

Г. Стенли Тифени; „Очигледно је да су народи Југославије гласали за Народни фронт!”

Г. К. Зилијакус: „Уверио сам се да је тајност на изборима била потпуно загарантована. . . Неприлика је код ваше опозиције у томе што она припада прошлости. . . ”

У ПОСЕТИ КОД ЈОСИПА БРОЗА

Британске парламентарце и новинаре примио је Јосип Броз 12. новембра и задржао се са њима у срдачном разговору. Одговарао је и на њихова питања. Посланик, г. Лис, рецимо, желео је да зна да ли је, као што је он чуо, „Демократија” заиста заплењена. Нимало се не збуњујући, Тито му је одговорио да јесте и објаснио:

„Лист је хтио писањем унијети дух раздора, неповјерења према Армији, а поред тога хтио је изнијети низ неистина врло деструктивног карактера. Људи који пишу у том листу свим су се силама трудили да напишу нешто на основу чега би ми могли забранити лист, да би затим они ту забрану користили за тврђење како код нас нема демокрације. А ми смо показали да је код нас демокрација и да их можемо заплијенити. То су биле провокације, а запљена је заснована на закону!”

Веома задовољан одговором, г. Лис је поставио још једно питање: ”Да ли је уредник можда ухапшен, јер би му се у Енглеској то свакако догодило (!)”, а веома добро расположени господар Југославије одговорио му је да уредник није сносио никакве последице „пошто сматрамо да је запљена довољна опомена и да ће се убудуће објективније писати”.

Стекао се утисак после ових речи Јосипа Броза да ће „Демократија”, ипак, наставити свој негативни опозициони и реакционарни живот. Показало се, међутим, да и над Титом постоји Тито: радничка класа, боље рећи, њен „свеснији део” из штампарије „Привредног прегледа”, чија је изјава наведена у почетку текста. Тако је, захваљујући будности и „спонтаном” реаговању графичких радника и радница, „Гролова „Демократија” заувек престала да излази.

Advertisements