Ознаке

, ,

Слободан Антонић

Недавно је објављен списак, а уз њега и фотографије, осамдесетак ботова СНС-а из Обреновца који су добили посао у локалној управи или у тамошњим јавним предузећима (овде). За њих се каже да своју „државну“ плату зарађују претежно тако што локалне и друге портале засипају пропагандом СНС-а.

„Највернији и највреднији ботови СНС добијају измишљена радна места у државним фирмама или градским управама“, пише у другом чланку на исту тему. „Тако, неколико истакнутих СНС ботова ради у Градској управи Београда или у Скупштини Београда као `референти за маркетинг`”. Рецимо, „Р. И. – координаторка `вотера` (програм за остављање минуса и плусева на коментарима) запослена је у Скупштини Београда“.

Свако ко зна стварно стање у било ком нашем јавном предузећу, или пак у јавној управи, испричаће вам исто: „Дошли су без дана стажа, као кадрови СНС-а, и одмах постали пи-ар менаџери, шефови маркетинга или комерцијални директори“. Ти „стручњаци“ чак не крију ни то да је кључни фактор њиховог запошљавања била – страначка књижица.

Најпознатији је случај Маје Даниловић, потпредседнице Градског одбора СНС-а за Краљево, која је на конференцији за локалне медије вртела уобичајене СНС мантре против страначког запошљавања, али пошто су је новинари сумњичаво гледали сама је рекла: „Сад бисте ме питали – па ви сте запослени преко странке, да, јесам, о томе сам јавно говорила непосредно пре мог ангажовања у ᾿Електро-Србији᾿ Краљево, али то је покривено мојом стручном спремом“ (снимак овде).

„Покривено“ заправо значи да је Даниловићева била запослена по страначкој линији, али да формално њена диплома није била у законском нескладу с местом које је добила. Сличну дрскост (или глупост) показао је и Владо Батножић, директор Завода за здравље „Железница Србије”. На питање новинара да ли је тачно да је по страначкој линији примио 19 службеника, његов одговор је био:  „Нисам запослио само 19 сарадника, запослио сам 50 другова из СНС-а, па шта!“

По нашем закону о раду, службенике у јавним предузећима и установама запошљава директор, а пошто је он увек страначки постављен, интересна групација, тј. партија, преко њега даље ухлебљује своје друге чланове. Ти упосленици само делимично раде за установу или пак за предузеће. Њихов прави послодавац јесте њихова странка.

„Страначки кадрови“ по јавним предузећима или по установама, као и ботови, само су претпоследњи и последњи степеник пирамидалне, клијентелистичке хијерархије која данас влада Србијом, а назива се политичка класа.

На врху такве политичко-клијентелистичке класе је ауторитарни господар, „Једини“ (Le nom d`Un) – јер само он стварно одлучује: „ММФ би нам дозволио да више повећамо плате и пензије него што сам мислио, али ја то нећу. Ето, нећу!“. „Нећу никакве компромисе!“; „Не пада ми на памет!“; „Шта ме брига“!; „Да више не чујем… (министрима) Јел` јасно!; „Е нећете изаћи на ауто-пут (радницима Српске фабрике стакла). Ја вам кажем да нећете!“; „Ја сам одлучио“!; „Ја радим напорно“; „Ја имам одговорност за све грађане ове земље“ итд.

„Једини“ је окружен бескрајним ласкањем свите: „Србија има срећу што има Вучића, вансеријског талента за унутрашњу и међународну политику“; „Дивим се Вучићу и физички и ментално“; „Дужни смо и морамо да обећамо Вучићу сваки секунд и милиметар наших живота као помоћ на његовом путу боље и напредниjе Србиjе“.

Имате ли утисак да вам се људи сада превише удварају?“, питали су новинари челника СНС-а. – „Не, немам тај утисак“, одговорио је. „Тај утисак неки покушавају да наметну преко друштвених мрежа, а да вам признам, ја то нисам нигде приметио“.

Ево како састанке кабинета описује бивши министар (овде):  „Имате само једног човека који говори за све. Сви министри ћуте. Имате једног експерта који је експерт за све. Он зна и пољопривреду, и грађевину, зна и како се који машиновођа зове, из ког је села. Министри ту само седе про форме. Премијер зна ко је возио локомотиву за Косово. А што се оптерећује премијер тиме ко је возио тај воз, зар је то битно? Али, то је да се докаже да човек зна све“.

Ауторитаризам се с врха прелива на целу политичку класу, на цело друштво. Данас више никога није срамота да, у општим стварима, каже „ја сам тако одлучио, шта ми можете“. Када су власнику „Пинка“ замерили неуравнотежено извештавање (последње истраживање: заступљеност СНС-а 99%, осталих 1%, само у „Националном дневнику“, 17. фебруара 2017, емитовано три минута и 46 секунди аплауза Александру Вучићу), Митровић је одговорио: „Програмску политику и уређивачки профил градим ја, и само ја, и тако ће бити докле год сам ја власник, директор и главни и одговорни уредник Телевизије Пинк“. То што постоје извесне законске обавезе емитера с националном фреквенцијом, овог највишег члана политичке класе не занима. „Одлуке доносим  само ја“ –типичан је манир аутоматског зупчаника у ауторитарном систему личне власти (Führerprinzip).

Како изгледа хијерахија наше политичке класе? Први круг око „Јединог“ чине чланови породице, стварне и пословне. У нешто ширем кругу су министри од највишег поверења, градоначелник престонице, директори великих система, медијски магнати, „политички коректни“ тајкуни… О квалитету и поштењу тих делатника писао сам овде и овде. Трећи, већ шири клијентелистички круг, чине остали министри, коалициони партнери, локални СНС барони, истакнутији посланици СНС-а, директори великих јавних предузећа, бизнисмени лојални Породици… Затим долази четврти, пети и остали кругови клијентистичких актера (види овде), све до армије образовних и културалних санкилота по јавним предузећима и установама, укључив и ботове с почетка чланка.

Извор: Блог „Мртав угао“

 

Паралелно с том хијерархијом иду бар још две структуре, „пријатељске“ с нашом политичком класом, често и испреплетане с њом, али које су ипак „засебни играчи“. Прва од тих структура је криминогена вертикала (о томе сам писао овде) која најуносније послове обавља захваљујући везаности за поједине регионалне политичаре. Та структура има довољно новаца да плати, па и довољно оружја да застраши готово сваког „обичног грађанина“ на овим просторима.

Друга структура је атлантистичко-колонијална, а чине је атлантистичке бирократе (комесари, амбасадори, министри), банкари и business executives страних комапнија које послују са Србијом. Та структура у Србији има своје министре, своје медије, своје привредне коморе, своје професоре и културњаке (тзв. аутоколонијална интелигенција) и такође је пријатељски настројена према нашој политичкој класи – докле год процењује да је она „кооперативна“ у вези с предајом Космета и свих виталних националних ресурса на безусловну управу странцима.

У таквом склопу, радећи уз благослов атлантистичко-колонијалне структуре, политичка класа, криминогена вертикала и аутоколонијална интелигенција чине јединствени компрадорски естаблишмент који пустоши нашу земљу. Тај процес није почео 2012. године, али од тада се убрзао, и убрзава се све више.

Ослободити се тога неће бити лако. Али, што више грађана схвати о чему је реч, промена ће пре наступити. За то је потребно само мало волети своју земљу (а „свако наше зрно љубави“, лепо рече Ненад Благојевић, „мајка Србија вратиће нам планином среће, мира, вере и слободе“), мало сузбити егоизам и мало сузбити страх. То, без сумње, може свако од нас – само треба хтети.

Наслов и опрема: Стање ствари

(ФСК, 14. 3. 2017)