Ознаке

, , ,

Кад сам пре више година прочитао како на јапанским студијама менаџмента изучавају „Умеће ратовања“ Сун-Цуа, веома сам се заинтересовао. Не због тога што су Јапанци и Кинези традиционални непријатељи, а ето изучавају с поштовањем једни друге, него због тога што ми се учинило да је примена ратне вештине на мирнодопске активности потенцијално веома инспиративна.

neprijatelji

Ми Срби толико ратовали, а Добрица Ћосић рекао да у рату добијамо – у миру губимо. Па онда дај у миру да ратујемо! Временом свест о томе да је рат непрекидна ствар и да се ратује у свим областима – економији, култури – учинила је да ми изучавање ратне вештине јапанских бизнисмена више не буде ни мало чудно. Постало ми је чудно што ми Срби не можемо да схватимо да је рат непрекидан и да нема у миру одмора, него се само мења форма ратовања.

И још нешто – можда ни ова генерација Срба није безнадежна и дефетистичка. Можда је наш проблем не у томе што не схватамо да је рат непрекидан, него у томе што већ неко време не можемо да установимо – ко нам је непријатељ?

Како да то установимо, па да објавимо коначно мобилизацију и ми мушкарци се покажемо као мушкарци, а не као губитничке бабе кукумавке које се само жале на оно што немају, а желели би да имају? Па да онда можемо да позовемо и жене на чување неких женских идеала.

Православни Срби кад се оволико изгубе као ми сада немају сигурно ништа паметније него да посегну за основом своје памети. За Православном вером. За истинским хришћанством. Онда приђемо и Новом Завету, па чујемо апостола Павла о томе да је наша борба не против људи него против духова злобе из поднебесја.

Куку – а како да их препознамо?

Идемо у цркву, ево сад и постимо – учвршћујемо заједницу, прочишћавамо спознајне моћи, јачамо вољу. Да ли можемо да разлучимо људе од духова поднебесја који њима владају? Онда помислимо и како би то изгледало да у сред ратних времена свако од нас понаособ разлучује шта је напад од људи непријатеља, а шта је од поднебесних сила зла? Да ли би било по Богу или само обичан губитнички кошмар? А опет не смемо да заборавимо основу коју нам је апостол Павле оставио.

Пошто смо у сред рата који из године у годину губимо, у економији и култури, осипа нам се и биолошка и идентитетска основа, можда је време да се концентришемо, макар ми без довољно новца и полуга моћи а са нешто памети, па да коначно установимо ко су нам непријатељи. И онда да знамо које нам борбе предстоје и ко ће се у тим борбама показати као јунак а ко како издајник.

Ако то не урадимо – жене ће престати да поштују мушкарце, престаћемо да се рађамо, ислам ће постати реалистична сенка наше високе и неплодне хришћанске духовности у свету који се иначе предао.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Advertisements