Ознаке

, , , ,

Кула на месту Старог сајмишта

Кула на месту Старог сајмишта

Присуствујемо ли, ових дана, још једној обмани намењеној српској глави тако наклоњеној светој истини о једнакости сваке невине жртве?

И не само једнакости.

Јер кад смо у групи са другима ми стајемо на зачеље, па и кад смо најбројнији не стављамо се на чело. Немам ни ја дилему, свака невина жртва је жртва вредна пијетета. Само имам неки осећај да српске невине жртве далеко заостају у том свеопштем изједначавању у свеколиком уважавању. Природно је разумети патњу других, али природно је, ваљда, да те ране и сузе твога рода највише боле. Или је то погрешно уверење.

Погледам иза себе и око себе и шта видим?

Споменик над највећим српским градом под земљом, како рече песник, бетонска фигура цвета која не говори никоме ништа. Да не улазимо сада у поруку уметника, осврнимо се на Музеј који нема уметничку поруку него треба да дâ историјска факта. Ако посетилац има срећу да наиђе на отворена музејска врата и ако је добар познавалац тог дела историје, запазиће да је исти прилично „очишћен“ и прилагођен до нивоа прихватљивости инима. Не и страшној истини.

Али, музеј није намењен добрим познаваоцима, него онима који посетом музеју треба нешто више да сазнају. Свакако, посетиоци овог Музеја неће допрети до дубина црне судбине заточеника-страдалника-Срба. Оправдање нам се нуди и ми га разумемо. Комплекс је на подручју друге државе и није под ингеренцијом српских власти.Тачка.

Добро, али Доња Градина је под ингеренцијом српских власти. А шта је тамо?

Три табле са симболима три народа и исписане три бројке. Међу тополама, у тишини, да се не ремети вечни сан страдалника. Музејске поставке, макете, алатке, фотографије, документа, филмови… где ли се дедоше? Доведите на тај страшни комплекс са две стране Саве своје пријатеље из иностранства, па их после питајте да ли су разумели страхоту тог места и нашег страдања. И не чудите се одговору. Ако им испричате све што о томе знате, гледаће вас зачуђено и у себи се питати како је могуће да таквом страдању нема достојног обележја или је у питању тек неки српски мит, а не баш историјска истина.

Језива статистика у спомен комплексу логора Доња Градина (Извор: Википедија)

Табле у спомен комплексу логора Доња Градина (Извор: Википедија)

А на местима страдања других народа нема страха од узнемирења вечног сна страдалника. Реконструише се, додаје и што није било да се појача утисак, пролазе колоне посетилаца, међу њима и млади и нико лицемерно не тврди да све треба ублажити да млади не доживе трауму …

Но, идемо даље до јама и стратишта комплекса Јадовно-Паг. Има ли меморијалног центра за десетине хиљада побијених Срба? Ах, да, и то је подручје ван ингеренције српских власти. А Козара, под чијом је ингеренцијом тај споменик и Музеј са поставком и даље доминантно у славу Тита и партије? Пише ли игде у том музеју колико је Срба са Козаре одведено и страдало баш на Старом сајмишту?

Идемо даље, до Дракулића, Шарговца, Мотика…, па онда до Гаравица, Старог Брода… Па добро, рећи ће неко, не може на сваком месту где је пала српска глава бити спомен-комплекс.

Не може. Али на два може, тачније морао би. Један у Српској, један у Србији и то оба посвећена страдању Срба у Другом светском рату. Са документационо-историјским центром, музејом, институтом, библиотеком, архивом, списковима стратишта, страдалих, па и списком злочинаца, јер нема жртве без злочинца…

Да ли је Старо сајмиште таква замисао или још једно бацање прашине у очи Србима који ће се, након свршеног чина, освестити и богорадати схвативши да су подигли меморијал који закопава њихова страдања?

Биће то још један меморијал Холокаусту и страдању Јевреја, којих има бројних од Израела, Европе до Америке. Шта је ту спорно? Баш ништа, што се тиче Јевреја. Они своје жртве знају да поштују. Зато и траже за меморијал на Старом сајмишту аутономију, односно да у сваком смислу буде под управом Јевреја.

Дакле, схватили су.

Али ми још нисмо схватили или нас мрзи да се сада и у то петљамо рачунајући да има ко о томе да води рачуна. За део тог планираног меморијала који је намењен тзв. српском павиљону, већ видим, неће бити пара у буџету. Ни за достојну изградњу, ни за одржавање. Од целе идеје свешће се то на још један споменик изливен у бетону, са немуштим текстом о страдалим народима.

Споменик у Јасеновцу © WIKIPEDIA/ PETARM

Споменик у Јасеновцу (Извор: Википедија/PETARM)

Мислите да грешим? Да видимо.

Да ли смо тражили аутономију и управу над комплексима Јасеновац, Гаравице, Јадовно…?

Не. Унапред смо знали да то нећемо добити, па да не арчимо мастило.

Да ли смо питали шта се то дешава и ко то задњих година копа по јамама и костима наших предака? Ако јесмо који је одговор и да ли смо се укључили и тражили контролу над тим акцијама? Можда то нисмо, али зато имамо меморијал о страдању Срба у Првом светском рату, који служи за пример.

Немамо!? Ма шта кажете?

Али зато имамо музеј српских жртава 20 века, стална поставка, на централном месту у Београду, у њој стотине запослених, пишу књиге, држе округле столове, праве филмове…, све то финансира буџет Србије, а главни медији преносе на насловним странама.

Ни то немамо!? Ма, није могуће!

Онда да и не помињемо страдања деведесетих и страдања у НАТО агресији јер је још увек упитно да ли смо напали сами себе и да ли смо заслужили све што нам се догодило.

Па шта онда имамо у знак сећања на толике жртве због вере, нације, достојанства, слободе? Парастосе у локалним црквама или некој београдској или бањалучкој ако се до локалне не може. Парастосе које организују потомци и удружења потомака. Ипак се не заборавља, али то није довољно.

Пијетет и памћење мора бити колективно. Народу од народа.

Зато још треба говорити о том плану за Старо сајмиште. То би морао бити план свих Срба. Није то ствар ни само Србије, ни само тренутне власти, ни два министра, ни градске комисије… Има удружења грађана/потомака која врло брижљиво истражују и воде рачуна о страдању Срба на одређеној локацији, институција културе и историје, професионалаца који би морали активно учествовати у изради закона и пројекта овог, за српски интегритет и достојанство важног подухвата.

Али, нико их не позива, ништа не пита иако један поглед кроз чудо звано интернет све открива, и називе удружења, и мисију, и активности, и контакте… Са индигнацијом су игнорисани у ароганцији свезнања или личног анимозитета.

Пред једним смо сви једнаки и пред Њим ћемо сви положити рачун за учињено.

Аутор: Потомак жртава за портал Јадовно 1941.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Јадовно 1941, 21. 2. 2017)

Advertisements