Ознаке

, , ,

Слободан Антонић

Слободан Антонић

Косово се већ пет година прелива на остатак Србије. Али, нажалост, не преливају нам се тамошња висока култура наше хришћанске традиције – како би нас духовно оснажила; не прелива нам се, у довољној мери, нити верска благодат што извире из стотинак косовско-метохијских средњовековних храмова; не прелива нам се, онолико колико би требало, ни заветни дух отпора насиљу који тако снажно демонстрира готово целокупна тамошња српска национална заједница…

Оно што нам с Косова првенствено данас стиже јесу – безакоње, насиље и застрашивање.

Дуго су, под Коштуницом, па и под Тадићем, на Северу Косова радили српски полицајци и српски судови, по српским законима и у српским униформама. Дуго је Север Косова изгледао, мање-више, као и остатак Србије. А елементи безакоња и анархије настајали су, тамо, само због деловања званичне Приштине, уз свесрдну подршку Вашингтона и Брисела.

Но, после 2012. године, а нарочито са Бриселским споразумима 1. и 2. (2013. и 2015), с којим се Србија као држава добровољно повукла са Севера Косова (читај: капитулирала), наступило је време новог насиља и анархије. И, што је најгоре, у том насиљу поједини Срби нису заостајали за Албанцима. Наиме, групица Срба, блиска властима у Београду, али и у Приштини, почела је да застрашује и напада не само локалну опозицију већ и локалне дисиденте.

Последњи такав пример јесте пожар подметнут у просторијама „Руско-српског пријатељства“, у северном делу Косовске Митровице, 7. фебруара 2017. године. Те просторије користили су Марко Јакшић и други чланови Народног покрета „Отаџбина“, као и посланик у Скупштини Србије Славиша Ристић. Од гушења димом четворо деце је завршило у болници, а станари изнад запаљених просторија спуштали су се чаршавима низ терасе. Иако удаљена тек сто метара, ватрогасној служби требало је више од пола сата да стигне на лице места.

Јакшић је за ту паљевину одмах оптужио локалне следбенике Александра Вучића. „Управо у овим просторијама написани су многи текстови о издаји Косова и Метохије“, рекао је Јакшић, „а ово није једина таква паљевина. Мени су пре две године запалили ауто, то је исти рукопис и ово је само пример како се Вучић обрачунава са својим противницама“.

Према Јакшићевим речима, непосредни повод за паљевину био је његов критички текст, објављен дан раније. У тексту се Александар Вучић критикује за „националну издају: јер, нигде у свету држава оној територији која врши сецесију драговољно не преноси државне надлежности као што то ради садашња власт у Београду“.

Што се тиче Вучићевог декларативног „србовања“, Јакшић је испричао згоду из марта 2004. године. Тада је Вучић дошао у Косовску Митровицу и „храбро“, пред ТВ камерама, кренуо према албанском делу града, ваљда да се обрачуна; али су га у томе „спречили“ његови тадашњи страначки другови. „Сећам се“, приповеда Јакшић, „питао сам тадашњег покрајинског функционера СРС-а шта овај наступ треба да значи, а он ми је одговорио: `Ма пусти га, видиш да фолира, где он да иде у јужни део када је плашљив као зец`“.

И управо због тог исказа – да је Вучић, уз бусање у груди пред камерама, заправо „плашљив као зец“, сматра се да су Јакшићу запаљене службене просторије.

Неко ће рећи – „па шта нас се то сматра, косовска посла, тога код нас нема“. Но, Вучићеви су оперативци с Космета почели тај модел деловања да преносе и у средњу и северну Србију.

_vulin-i-vucic

Александар Вучић и Александар Вулин

Два су карактеристична примера. Први је Звонко Веселиновић, „контроверзни бизнисмен и патриота из Звечана“. Када је Вучић дошао на власт Веселиновић је у београдском затвору чекао суђење због присвајања 32 камиона Хипо Алпе Адриа лизинга на Косову. Али, када су напредњаци преузели управу, „контроверзни бизнисмен“ (осумњичен и за два убиства, те за шверц нафте и дроге) најпре бива пуштен из затвора (24. децембра 2012), а онда и судски ослобођен (26. марта 2016). Затим се досељава у Нови Сад како би, према писању тада опозиционог Телепромптера (текст: „Вучићев криминалац преузима новосадско нарко тржиште“), преотео од црногорске мафије контролу над тамошњим тржиштем наркотика.

Веселиновић је, у међувремену, а према оптужбама дела војвођанске опозиције, учествовао и у кампањи „сигурних гласова“ за СНС у Новом Саду, нудећи „појединцима запослења, а фирмама бесповратне субвенције“ – на пример, „једном бизнисмену је нудио управу над неколико јавних предузећа ако прикупи 6000 сигурних гласова и донесе му спискове на руке“.

Као награду за лојалност, према тврдњама Вучићевог ранијег сарадника Петра Поповића, „асфалтирање Србије Вучић је уступио Звонку Веселиновићу; добио је посао изградње дела ауто-пута на Коридору 11, вредан 75 милиона долара“. Посао је дат, без тендера, Веселиновићевој фирми која тада уопште није била регистрована за изградњу путева.

Овај „контроверзни бизнисмен“ задржао је и уплив на Космету. „Највећи утицај на све српске политичаре на Косову и уопште на све овде, има Звонко Веселиновић“, стоји у писму које су пренеле и КМ новине. „Ниједан тендер на северу Косова и Метохије не може нико добити осим Веселиновића или кога он одреди“.

Други карактеристичан пример јесте Зоран Милојевић Зеља, такође „контроверзни бизнисмен с Косова“ и власник бензинске пумпе у Лепосавићу. Он је, у време када је Канцеларијом за КиМ руководио Александар Вулин, постао саветник у Канцеларији, затим члан ИО СНС и повереник СНС-а за КиМ, а данас је и „представник Телекома“ за КиМ.

Милојевић се сматра „главним батинашем СНС-а“ на локалним изборима по Србији, пошто је учествовао у инцидентима у Врбасу, Оџацима, Мионици, Мајданпеку, итд…. Као што је писао Блиц, „ниједно од пребијања, почев од првог, у Србобрану, марта 2013, до сада, није добило судски епилог, нити су подигнуте оптужнице, иако су надлежни располагали подацима, почев од регистарских таблица аутомобила које су користили батинаши, до директне идентификације нападача. Данило Бобић, активиста ДС-а, буквално је киднапован, а потом и пребијен у просторијама СНС-а у Врбасу. Око њега су непознати младићи направили круг, да не би побегао док га Милојевић туче. Бобић је у полицији на фотографијама идентификовао Милојевића“.

„Тако је било и када је у Нишу пребијен Благоје Брадић, посланик Заједно за Србију“, пише даље у том тексту. „Брадићев адвокат каже да и поред кривичне пријаве у којој се наводи да су насилници из окружења Вулина, помака у истрази нема“.

Милојевића је и функционер СПС-а Новица Тончев означио као шефа специјалних батинашких одреда СНС-а. О њему је сведочио и Саша Мирковић, некадашњи функционер СНС-а: „Зеља је човек који Вучићу дневно подноси извештаје. Пребио је оног човека из ДС у кампањи и не знам коме то није јасно. Мене је лично са Милојевићем упознао Александар Вучић и тим поводом ми рекао да пустим Зељу да он ради чишћење терена. Он је главни оперативац у свему на Косову, а и у Србији, и лично ради по Вучићевом налогу. Претио је одборницима у граду Зајечару да морају да ме напусте, иначе ће њихове породице остати без посла. Он командује паралелним структурама СНС сачињеним од активиста и људи који су запослени у МУП и БИА“.

Е о том опасном „косовском“ преливању је реч. Када говоре о Косову, наши „грађанисти“ кажу да га као какву „трулеж“ треба „ампутирати“. Али, Косово је праслика Србије. Окупирано Косово даје окупирану Србију. Косово као „нарко-држава“ и Србију ће преплавити дрогом, дилерима и мафијом. Безакоње и насиље на Косову улазе, брзо, и у само срце наше државе, власти и система.

Јер – Косово јесте Србија. Ако хоћемо правну, демократску и пристојну Србију, и на Косову се мора успоставити владавина права и демократије. Оно не може бити препуштено локалним мафијашким структурама – без обзира на то да ли су оне српске или албанске. Јер, убрзо ће нам те структуре закуцати на врата. Као Марку Јакшићу.

Када се Србија ослободи компрадорства и мафије, прво што ће морати да уради јесте да ослободи Косово. И тек онда ћемо коначно знати да смо и ми остали у Србији – безбедни и слободни.

(ФСК, 28. 2. 2017)

Advertisements