Огњена Лазић: Јао, мрзи ме!

Колико пута дневно нас нешто мрзи да урадимо или да се покренемо? Какве све маневре вршимо само да бисмо оправдали своју лењост. Чак и када имамо ту привилегију да нешто радимо, неретко доживљавамо то као кулук или тешку казну. Проблем јесте слојевит, али у самом корену лежи госпођица лењост. Ако бисмо желели да је се ослободимо онда је неопходно да се потрудимо у стицању радиности, како телесне тако и духовне.

ognjena-rad

Тако се, дакле, веровали или не у лењости крије почетак сваког поремећаја нашег бића. Лењ човек, осим што је дубоко несрећан, на жалост, извор је поремећаја и у заједници у којој живи. Није тајна да се беспослени људи повлаче од места до места и тако докони узрокују разне друштвене и/или породичне неприлике. Следствено, колико је физички рад неопходан да бисмо били уравнотежене личности, може се закључити и из следећег примера:

Авва Јован Колов је једном рекао свом старијем брату: ,,Хтео бих да будем безбрижан, као што су безбрижни анђели који непрестано славе Бога.“ Па, скинувши свој плашт изађе у пустињу и провевши тамо недељу дана, врати се своме брату. Чим је покуцао на врата,брат га ослови пре него што је отворио: „Ко си ти?“ Α он одговори: „Ја сам Јован, твој брат.“ Овај му рече: „Јован је постао анђео и није више међу људима.“ Α он га стаде молити и говорити: „Али, ја сам.“ Међутим, брат му не одговори већ га остави да јадикује до јутра. Α затим му отвори и рече: „Човек си, Јоване, опет имаш потребу да радиш да би се хранио.“ Α он направи метанију и рече: „Опрости ми.“ (Старечник)

Који је смисао телесних напора?

Никако ми није намера да физичким напорима и раду придајем значај који им не приличи. Физички рад није сам по себи савршен. Хришћани не живе да би радили, већ раде да би се издржавали за живота и да би смислено проводили време које им је дато.

Ово посебно истичем, јер је данас многима животни циљ да неуморно, па чак и бесловесно раде како би увећали приходе и приносе само зато што су среброљубиви и властољубиви. Истина је да радом задовољавамо своје основне потребе, како индивидуалне, тако и потребе оних људи за чије смо издржавање преузели одговорност. Међутим, данас се посебно пренебрегава чињеница да треба да радимо како бисмо могли и другима, посебно несрећнима и потребитима да помажемо.

Ипак, рад има ограничену сврху и циљ и треба да буде у складу са човековим духовним и душевним стремљењима. Зато свој живот не можемо да делимо на лош и добар, на прост физички и на духовни рад, него смо дужни да све што радимо носи у себи печат духовних, узвишених вредности. На тај начин освећујемо целокупан свој живот.

Душевна хигијена и духовни поредак

Свети Василије Велики каже: „Када при сваком послу тражимо од Бога да наш рад управи ка добром путу, и када смо преиспуњени благодарношћу према Ономе Који нам је подарио могућност да радимо, учимо се скромности и стичемо духовно благородство, јер све што чинимо са радошћу у славу Његову чинимо.“

Више је него јасно да је беспосленост (=лењост) тесно повезана са нејасним и тешким осећањима чамотиње, туге и бесмисла, а узрок овоме је одсуство душевне хигијене и духовног поретка у нашем животу. „Јер, ако се човек са смирењем удубљује у божанско, на њега се спушта роса благодати којом он усрдно негује љубав према Богу и састрадавање према ближњем.“ (свети Никита Ститат) На овај начин се душа просветљује и постаје светлост онима који јој прилазе. Ако се, пак, владамо по супротним законима наша душа се помрачује и бива непријатна, тегобна и одбојна онима који је окружују и који се са њом срећу. Зато нас православно предање непрестано упућује да се бавимо унутрашњим делањем, јер се онда све освећује, а ми постајемо светлост која утире таму у нашем окружењу.

И молим вас, пре него што вас савлада малодушност и уверење како је све ово лепо написано, али савременом човеку тешко оствариво, сетите се да ономе ко куца отвара се, ономе ко тражи даје се. Уосталом, ако и не можемо да постигнемо савршенство увек можемо да уложимо додатни труд у жељи да се изборимо са лењошћу.

(Духовна терапија, 1. 2. 2017)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

1 reply

  1. Ауторка пише: „Лењ човек, осим што је дубоко несрећан, на жалост, извор је поремећаја и у заједници у којој живи.“. Необична бесмислица, јер нема везе са реалним животом. Ако се упореде становници Скандинавије, где је неопходно цепати дрва десет месеци, само за огрев и становници Медитерана, где је ситуација сасвим другачија, теза ауторке пада у воду. Ако томе додамо, да у Африци, банану беремо на грани и имамо редовну исхрану, да ли то било шта говори о лењости и уопштавању, које госпођа Лазић чини?
    У тој причи телесни напори и лењост немају везе. Можда ће јој користити, да наведем лични пример. У игрању фудбала, није око мене постојао нико, ко је више трчао и више „радио“. Када је реч о учењу „радника“ је било неупоредиво више. И сада се ја питам, да ли сам ја ЛЕЊ? Није ми пало на памет, да се бавим ОПРАВДАВАЊЕМ лењости, чиме се госпођа Лазић бави у оквиру „духовне терапије“. Цитирана реченица је, благо речено, непримерена за било какву процену особа око нас.
    Исказ: „Није тајна да се беспослени људи повлаче од места до места и тако докони узрокују разне друштвене и/или породичне неприлике“. И ова реченица је благо речено бесмислена. Можда се бескорисни људи „повлаче од места до места и тако докони узрокују разне друштвене и/или породичне неприлике“, али је тешко то уопштити. Да ли је човек на бироу за незапослене, а по дефиницији је БЕСПОСЛЕН, истовремено и ЛЕЊ и да ли о њему ауторка прича? Ко је по замисли ауторке ЛЕЊ?
    Молим, да ме ауторка позове на њен Фројдовски отоман, да ме „проучи“ и да да одговор на „Више је него јасно да је беспосленост (=лењост) тесно повезана са нејасним и тешким осећањима чамотиње, туге и бесмисла, а узрок овоме је одсуство душевне хигијене и духовног поретка у нашем животу.“ На мом примеру. А извештај ће, надам се, објавити СТАЊЕ. „Транспарентно“!

Оставите коментар