Ознаке

, ,

Колико пута дневно нас нешто мрзи да урадимо или да се покренемо? Какве све маневре вршимо само да бисмо оправдали своју лењост. Чак и када имамо ту привилегију да нешто радимо, неретко доживљавамо то као кулук или тешку казну. Проблем јесте слојевит, али у самом корену лежи госпођица лењост. Ако бисмо желели да је се ослободимо онда је неопходно да се потрудимо у стицању радиности, како телесне тако и духовне.

ognjena-rad

Тако се, дакле, веровали или не у лењости крије почетак сваког поремећаја нашег бића. Лењ човек, осим што је дубоко несрећан, на жалост, извор је поремећаја и у заједници у којој живи. Није тајна да се беспослени људи повлаче од места до места и тако докони узрокују разне друштвене и/или породичне неприлике. Следствено, колико је физички рад неопходан да бисмо били уравнотежене личности, може се закључити и из следећег примера:

Авва Јован Колов је једном рекао свом старијем брату: ,,Хтео бих да будем безбрижан, као што су безбрижни анђели који непрестано славе Бога.“ Па, скинувши свој плашт изађе у пустињу и провевши тамо недељу дана, врати се своме брату. Чим је покуцао на врата,брат га ослови пре него што је отворио: „Ко си ти?“ Α он одговори: „Ја сам Јован, твој брат.“ Овај му рече: „Јован је постао анђео и није више међу људима.“ Α он га стаде молити и говорити: „Али, ја сам.“ Међутим, брат му не одговори већ га остави да јадикује до јутра. Α затим му отвори и рече: „Човек си, Јоване, опет имаш потребу да радиш да би се хранио.“ Α он направи метанију и рече: „Опрости ми.“ (Старечник)

Који је смисао телесних напора?

Никако ми није намера да физичким напорима и раду придајем значај који им не приличи. Физички рад није сам по себи савршен. Хришћани не живе да би радили, већ раде да би се издржавали за живота и да би смислено проводили време које им је дато.

Ово посебно истичем, јер је данас многима животни циљ да неуморно, па чак и бесловесно раде како би увећали приходе и приносе само зато што су среброљубиви и властољубиви. Истина је да радом задовољавамо своје основне потребе, како индивидуалне, тако и потребе оних људи за чије смо издржавање преузели одговорност. Међутим, данас се посебно пренебрегава чињеница да треба да радимо како бисмо могли и другима, посебно несрећнима и потребитима да помажемо.

Ипак, рад има ограничену сврху и циљ и треба да буде у складу са човековим духовним и душевним стремљењима. Зато свој живот не можемо да делимо на лош и добар, на прост физички и на духовни рад, него смо дужни да све што радимо носи у себи печат духовних, узвишених вредности. На тај начин освећујемо целокупан свој живот.

Душевна хигијена и духовни поредак

Свети Василије Велики каже: „Када при сваком послу тражимо од Бога да наш рад управи ка добром путу, и када смо преиспуњени благодарношћу према Ономе Који нам је подарио могућност да радимо, учимо се скромности и стичемо духовно благородство, јер све што чинимо са радошћу у славу Његову чинимо.“

Више је него јасно да је беспосленост (=лењост) тесно повезана са нејасним и тешким осећањима чамотиње, туге и бесмисла, а узрок овоме је одсуство душевне хигијене и духовног поретка у нашем животу. „Јер, ако се човек са смирењем удубљује у божанско, на њега се спушта роса благодати којом он усрдно негује љубав према Богу и састрадавање према ближњем.“ (свети Никита Ститат) На овај начин се душа просветљује и постаје светлост онима који јој прилазе. Ако се, пак, владамо по супротним законима наша душа се помрачује и бива непријатна, тегобна и одбојна онима који је окружују и који се са њом срећу. Зато нас православно предање непрестано упућује да се бавимо унутрашњим делањем, јер се онда све освећује, а ми постајемо светлост која утире таму у нашем окружењу.

И молим вас, пре него што вас савлада малодушност и уверење како је све ово лепо написано, али савременом човеку тешко оствариво, сетите се да ономе ко куца отвара се, ономе ко тражи даје се. Уосталом, ако и не можемо да постигнемо савршенство увек можемо да уложимо додатни труд у жељи да се изборимо са лењошћу.

(Духовна терапија, 1. 2. 2017)

Advertisements