Владимир Димитријевић: Папство и Срби у средњем веку – поуке за данас

УМЕСТО УВОДА

Ове, 2017. године, навршиће се осам векова од када је Свети Стефан Првовенчани постао србски краљ. У време када је крунисан, Ватикан је био оно што су сада Вашингтон и Брисел, па се велики жупан Србије обратио папи за круну, коју је заиста и добио. У то време, Цариград је био покорен: њиме су владали Латини. И Света Гора је била под папском окупацијом. Иако је добијање круне од папе био пре свега политички, а не црквени чин, Свети Сава је четири године касније, у Жичи, на великом сабору на коме је одржао Беседу о правој вери, свог брата поново крунисао по православном обреду, и као поглавар независне Србске Цркве, чиме је папи заувек ставио до знања коме припада србски народ.

Анастас Јовановић: Свети Сава крунише свог брата Стефана Првовенчаног

Анастас Јовановић: Свети Сава крунише свог брата Стефана Првовенчаног

СВЕТИ САВА И РИМ

Дакле, Стефан је, од моћног римског папе Хонорија Трећег, добио круну; папа је, скоро свуда у Европи, имао право инвеституре. Да би Србија, која је добила црквену аутокефалију, могла да се ослободи било какве папине власти, Свети Сава шаље у Рим свог епископа Методија, називајући Хонорија „папом ВЕЛИКЕ РИМСКЕ ДРЖАВЕ“ и обавештавајући га да ће се од сада србски краљеви венчавати на царство благословом својих духовних поглавара, архиепископа. У своје Законоправило уноси три византијска списа против латинских заблуда:49. глава Номоканона садржи спис против коришћења пресног хлеба у Литургији; 50. глава је против поста суботом у Великом посту (под постом се подразумева сухоједење, једење хлеба и воде једном дневно, у три или шест поподне ). Критикован је и латински обичај безбрачности свештенства. У 51. глави Законоправила налази се спис који разобличава 27 латинских заблуда. Тамо је, на првом месту, критици подвргнута јерес „филиокве“, коју су латински теолози „варварски и незналачки смислили“. На Жичком сабору 1221. године, Свети Сава је тражио од свог брата, краља Стефана, и свих присутних, да три пута понове Символ вере без римокатоличког јеретичког додатка, а како каже Теодосије „оне који су исповедали јерес задржа са собом у цркви и насамо их подробније испита/…/А онима који су крштени у латинској јереси – такође уз проклињање њихове зле јереси и исповедање Обрасца вере – прочитати молитву за свето миро и тако их са светим миром по свим чулима помазати, и за вренике са нама имати“. Иако је Свети Сава нешто знао и о фрањевцима и о доминиканцима, чији су представници свакако били део окупаторске војске латинских крижара у православном Цариграду, он од њихове духовности није преузео ништа, јер је та духовност била плод самообмане – прелести. Довољно је сетити се да је Фрања Асишки имао стигмате (крваве ране, тобож Христове, које су, како је показао Свети Игнатије Брјанчанинов, последица упаљене маште човека који је Бога молио за две ствари – да има љубав коју је Исус имао према људима и да у Царству Божјем буде тамо где је и Исус ), а да је Доминик оснивач фратарског реда „паса Господњих“, који су били главни инквизитори Средњег века.Никакве синтезе није могло бити између православног исихазма,учења о обожењу нествореном енергијом Господњом, чији је Свети Сава био ваплотитељ, и прелесне духовности паписта, засноване на лажној догматици по којој је благодат Божја тварна (gratia creata ).

ШТА НАМ ЈЕ ЗАВЕШТАО СВЕТИ САВА?

У часопису Преглед Цркве Епархије жичке, угледни србски мислилац Владимир Вујић је почетком 1939. године објавио текст „Три велике лекције Светог Саве“, указујући на оно што је, по његовом мишљењу, код првог српског архиепископа актуелно и данас.

Прво и основно је себе препородити и преобразити духовним животом, па тек се онда окренути другима, сматра Вујић. Где год је био, Сава је имао испосницу у коју је могао да се повуче, да би упражњавао „духовну хигијену“.

Време у коме је живео било је хаотично: Запад је био у наступању, латинска власт је била успостављена у Цариграду и на Светој Гори, духовно стање Срба било је трагично. Да би поставио темељ за опстанак свог народа, Сава је, савладавши самога себе, политичкој независности морао дати духовну вертикалу, а то је значило самосталну Цркву, независну од, како каже Вујић, Запада у офанзиви и Истока у стању раслабљености.

Трећа лекција је „припитомљавање“ свог народа, уношење хришћанске филантропије у национални живот. Без тога, лична и народна самосталност постају основа за шовинизам и борбу за моћ. У листу Време, по Савиндану 1940, док је у Европи већ беснео Други светски рат, Владимир Вујић је објавио текст „Дело Светог Саве“, који је требало да делује као својеврсно охрабрење Србима у Југославији, чији је међународни положај постајао све незавиднији. Вујић подсећа читаоце да је положај Срба у 13. веку био очајан. Били су окољени са свих страна – римокатолицизам у налету, Исток у расулу, латинске банде пљачкају Свету Гору, Цариградска патријаршија избегла у Никеју. Срби у то доба не могу да се ослоне на Исток, док на Западу нема милости. Запад се агресивно шири под изговором цивилизовања инфериорних; у брдима српских земаља царује јерес; грчко монаштво се све више изрођава…Стоји само Хиландар. Вујић овако описује задатке који су стајали пред Србима: „Отети се испод раслабљеног Истока, одупрети се силовитом Западу, утврдити веру праву у земљи, добити своје епископе и своју монашку војску, ставити на ноге сопствену просвећеност сопственим средствима, изван љубазних понуда са стране, једном речи поставити сопствено култивисање на самосталну основу.“ Такве, гигантске задатке могао је да решава само неко ко је имао генијалан увид у стање Срба на Балкану, огромну веру у Бога, организаторско-мисионарске способности и љубав према свом народу, која се изражавала у спремности на жртву. Тај неко је умео да одоли и негативним призорима монашког живота, за разлику од Доситеја Обрадовића, који се својевремено спотакао и пао пред саблазнима. Овај херојски посао подизања Срба и њиховог трајног увођења у историју обавио је, по Вујићу, управо Свети Сава, чијем се аутентичном лику свагда треба враћати као надахнитељу.

ПАПСТВО И СРЕДЊОВЕКОВНА СРБИЈА

Почетком 11. века, над приморским Србима, ослобођеним власти Византије, владао је кнез Михиало Војисављевић;проширивши своју власт и на Босну и Рашку,он је, желећи да се ослободи и црквеног утицаја Цариграда, свој поглед и захтев за помоћ упутио Риму. Тражио је од папе и архиепископију и краљевску круну. У свом захтеву је успео, па је папа Александар Други основао Дукљанско – барску архиепископију, која је имала низ епископских области, од Бара и Улциња,преко Босне и Травуније (Херцеговине ), до Рашке. Папина јурисдикција над овом облашћу била је и у доба Михаиловог наследника, Бодина. Онда се Рашка и Босна одвајају од Зете, па Рашка потпада под црквену јурисдикцију Охридске архиепископије, то јест окреће се православном Истоку. Године 1219, када је Свети Сава утемељио аутокефалију Српске Цркве, ова оријентација ка Истоку трајно је потврђена.

Папа Иноценције Трећи настојао је да свој инквизиторски рад прошири на све који не признају његову власт и моћ. Тако, обавештен од Вукана, најстаријег сина Немањиног, који се определио за Рим, да босански бан Кулин није одан Риму, него је православан, папа позива угарског краља Емерика да поведе крижарски поход против Кулина ако овај одбије да исповеда римску веру. Године 1203, пред папским изаслаником, представници Кулинових Срба морали су дати писану изјаву да ће се држати Римске цркве и живети по њеним прописима. Међутим, Босанци настављају да се држе православља, па папа 1221. позива угарског краља Андрију да покрене рат против Босанаца како би их „уништили“. Краљ шаље једног надбискупа словенског порекла међу Србе из Босне; овај покушава да покрене рат, али му то не полази за руком. Следећи папа на рат против православних покреће господара Хрватске и Далмације, војводу Коломана, а његов бискуп из реда доминиканаца нуди опроштај греха свима који падну у „светом рату“. Босански бан Нинослав се одлучно одупире, и чак убија неколико превише ревносних папиних мисионара. Угарски војвода Коломан креће на западну Босну,где је, по извештају папе Гргура Деветог из 1238, „уништио јеретичке напасти и довео Босну на светлост католичке чистоте“.

Босна је проглашена „мисионарским тереном“ и у њу је опет упућен бискуп – доминиканац, али га Срби нису примали, па су му Мађари дали посед у Ђакову (на територији данашње Хрватске), где је наставио да столује. Папа је Босну 1247. одузео од Дубровачке надбискупије и ставио је под власт мађарске Калочке надбискупије јер „нема никакве наде да ће се та земља од своје воље обратити католичкој вери, а Калочка црква помоћу својих и других крижара улива наду да ће се ипак спровести црквено јединство“. Мађарски владари су од тада све своје ратне походе против православних Срба и Бугара правдали верским разлозима. Угарски краљ бела је 1253. папи јављао да се против јеретика Босне и Бугарске бори са својом војском, а папа Бонифације је 1303. од надбискупа калочког и околних бискупа опет тражио крижарску војну против босанских Срба. Мађарски краљ Лајош и острогонски надбискуп Никола 1363. покренули су рат против српског краља Босне Твртка Првог Котроманића (крунисаног у Милешеви, крај моштију Светог Саве), али су били до ногу потучени. Са благословом папе Гргура Дванаестог мађарски краљ Жигмунд упао је у Босну 1408. и тамо направио велики покољ, али није успео да покатоличи Србе. Последњи босански краљ Томаш, који је примио римску веру, надајући се помоћи Мађара у борби против Турака, рекао је доминиканском фратру Николи Барбућију 1459. године да је „већина његових Босанаца противна католицизму, и да више воле Турке него католичке силе“. Народна песма о краљу Томашу каже да је он, зато што је примио папину веру, „свој браћи својој омрзнуо,/ и голубу на јеловој грани“.

Немањићка Србија је врло одлучно стала на страну православног Истока, при чему су владари умели да, династичким браковима, одржавају добре везе и са Западом. Папе су настојале да такве династичке бракове спрече, захтевајући да, у случају брака с римокатолкињом, не само младожења, него и његов отац приме римску веру. Папа Иван Двадесет Други тражио је од Филипа Таренског, латинског цариградског монарха, да покрене рат против шизматчког краља Милутина, и одушевљено је писао немачком цару Фридриху Лепом да је мађарски крља Карло Роберт отео Мачву од Милутина, па се сад тамо шири католичка вера. Надао се да ће и чешки и пољски краљ ући у коалицију против Милутина, али је Милутин одагнао мађарску војску из својих земаља.

Врло је важно истаћи да су Немањићи били крајње верски трпељиви: сви римокатолици у Србији, од рудара из Немачке, Саса, до дубровачких трговаца, имали су право не само да слободно исповедају своју веру, него и да имају своје свештенство. Једино им је било забрањено да православне Србе преводе у „латинску јерес“. Душанов законик налаже да се преверени врате својој Цркви, и строго кажњава латинске свештенике који би се бавили прозелитском акцијом.

Мађарски владари нису мировали. Краљ Лајош Први писао је папи Иноценцију Четвртом да креће у крижарски рат против Рашке (Србије ), а крашовском жупану у Банату 1366. наређује да затвори све православне свештенике са женама и децом и да на њихова места постави жупнике који ће „шизматике“ привести Риму. Чим је умро цар Душан, краљ Лајош 1356. у Загребу проглашава рат против шизматика у Србији, али,упркос папиним настојањима, не добије помоћ Венеције (која је са Србијом била у добрим односима ), па, уместо на Србе, крене у рат против Млетачке републике. После две године, опет отима Мачву Србима.

Римска вера је, због свега овога, код православних Срба постала крајње неомиљена. Народна песма је изнедрила пословицу „Латини су старе варалице“, која се и данас често чује. Деспот Ђурађ Бранковић одбио је понуду византијског цара Јована Палеолога (по мајци Србина од племићког рода Драгаша) да,крајем тридесетих година 15. века, пошаље делегате на преговоре (у Фиренци и Ферари) са папом Еугеном Четвртим око уније Истока са Римом. Када му је, на сабору у Ђуру 1455. чувени фрањевац Иван Капистран нудио да прими унију како би добио помоћ Запада, деспот Ђурађ је рекао „да је он веру својих отаца свагда чувао и поштовао до своје дубоке старости, па су га његови поданици сматрали за разборита, иако несрећна владара; а када би сада пред смрт променио своје уверење, гледали би сви на њега као на старца који је изгубио памет“. Мавро Орбин у „Краљевству Словена“ наводи Ђурђеве речи: „Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим предања својих предака“.

Наши свети преци су нас тако определили за истину православне вере. Остаје нам само да идемо њиховим светим стопама, јер другог пута нема.

Објављено у часопису „Жрнов“ (6/2017)

(Борба за веру, 12. 1. 2017)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. СПОРАЗУМ СТОЈАДИНОВИЋ-ПАВЕЛИЋ 1954. ГОДИНЕ

    Милан Стојадиновић (Чачак, – Буенос Аирес, 1961), политичар, филокомуниста и филофашиста, у свакој чоби мирођија, припадао је Народно Радикалној Странци, истакнути масон и ротаријанац, (Види: Editorial Staff, Proceedings twenty-sixth annual convention of Rotary international, Mexico City, Mexico, June 17-21, 1935, Chicago, 1935; Editorial Staff, 27th annual convention of Rotary international, Atlantic City, N. J., U.S.A., June 22-26, 1936, Chicago, 1936).
    Стојадиновић је започео политичку и финансијску каријеру први пут кад је постао министар финансија у Краљевини СХС 1922, у влади Николе Пашића, затим у влади Богољуба Јевтића 1934. године. Од 1935 до 1939. године био је претседник владе и министар спољних послова. Ухапшен је без икакве кривице у току 1940. године на захтев енглеског лакеја кнеза Павла и одређено му је место принудног боравка у Руднику, а 18. марта 1941. године предат је Енглезима у Солуну, који су га пребацили на острво Маурицијус, где су га држали у заточеништву од 1941 до 1948. године. Од 1948 до 1961. године живео је у Аргентини.

    Стојадиновићева спољна и унутрашња политика није одговарала геополитичким плановима Коминтерне, Интермариума, енглеског Форињ офиса и америчког Стејт департмента. Није одговарала ни њиховој подјармљеној београдској, луциферској и рајетинској елити која је на челу са кнезом Павлом Карађорђевићем у извесној мери радила за Коминтерну, Интермариум и англо-амерички естаблишмент на раслојавању и уништавању Срба (Види: Биљана Живковић, Разговор са др Србољубом Живановићем – Геноцид над Србима још увек траје! „Печат“, Број 109, Београд, 9. април 2010). Зато су љути србски непријатељи стварали између осталих и „мањинска питања“ и „хрватско питање“ преко којих су плански спроводили анти-србске програме и пројекте. Сатанизовали су србски народ као „хегемонистички“ и „окупаторски“. Потпаљивали су подјермљене, реакционарне и револуционарне скупине, подземне покрете и организације у Краљевини Југославији, коју је требало разбити. Између осталих љутих српских непријатења, истицали су се и комунисти-интернационалисти, који су позивали Хрвате и на оружану побуну.

    Такође, имајући на уму да су Енглези 1938. године захтевали од кнеза Павла, масона, витеза ордена Подвезице, намесника у англо-америчкој колонији Краљевини Југославији, између осталог и Стојадиновићеву елиминацију (Види: James I. Bray and C. G. Marshall, Pathfinder, Washington, D.C., Dec. 17, 1938, стр. 9; Мита Димитријевић, Ми и Хрвати – Хрватско питање, 1914 – 1939 – Споразум са Хрватима, Београд, 1939; Robert William Seton-Watson, The background of the Yugoslav dictatorship, The Slavonic Review, Vol. X. No. 29, December 1931, London, England; Redakcioni odbor, R. W. Seton-Watson i Jugoslaveni – Korespodencija 1906-1941, Vol. I-II, Zagreb – London, 1976).

    У ствари на тз. „хрватском питању“ и на тз. „федеративном решењу“ у Краљевини Југославији радили су и извесни подјармљени београдски рајетини, луциферови шегрти, денационализовани и дегенерисани агенти Коминтерне, Интермариума, Стејт Департмента и „најбољи експерти“ Форињ офиса у Лондону. Зато није ни чудо што нас је све снашло и како смо прошли у изгубљеном и трагичном двадесетом столећу у којем је сав цех платио ни крив ни дужан наш несрећни, обесправљени, потлачени и окупирани србски народ (Види: Филис Оти (Phyllis Auty), Југославија у британским строго поверљивим документима – У вртлогу „хрватског питања“, НИН, бр. 1123, Београд, 16. јул 1972; Phyllis Auty, Yugoslavia with 95 illustration and 2 maps, London, 1965; Phyllis Auty, Tito, New York, 1972; Stephen Clissold, A short History of Yugoslavia from early times to 1955, Cambridge, England, 1966; Stephen Clissold, Whirlwind – An account of marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949).

    Познато је, да је Стојадиновић за време боравка у Аргентини ступио у контакт са Брозовим дегенерисаним и денационализованим рајетинским естаблишментом у Београду, који је прокоцкао све што је србски народ остварио у Балканским ратовима и Првом светском рату. Ступио је у везу и са хрватским ратним злочинцем Антом Павелићем, са којим је склопио некакав „споразум“ у току 1954. године.

    Шта је о овоме „споразуму“ мислио проф. Радоје Л. Кнежевић, масон, уредник лондонског листа „Поруке“, око којег су се окупљали извесни чланови „Југословенског Одбора“ и масони идолатристи, окултисти, ритуалисти и униформисти бивше Краљевине Југославије, видимо у овом чланку који је објављен под насловом „Вођа и поглавник“, који дословно гласи…

    ВОЂА И ПОГЛАВНИК

    Г. Милан Стојадиновић ушао је у нашу политичку историју као Претседник Владе за период јуни 1935 – фебруар 1939. Под њим је почела темељна промена спољне политике и ударило се правцем који ће његов посланик привести логичном завршетку – потписивању Тројног пакта, војном савезу са Силама Осовине против слободнога света. Језива лакомисленост г. Стојадиновића ретко кад је дошла да пунијег изражаја него јануара 1939. Кад му је Ћано рекао на Бељу о намери Италије да ликвидира албанску државу, он је, бележи Италијан, „изгледао смрачен, затим се раскравио, и говорио о подели Албаније као најбољем решењу“. (Дневник, 19 јануар 1939.) То је била његова реакција на тежњу Италије да закорачи на Балкан! У унутрашњој политици , Стојадиновићево претседниковање значило је три и по године полицијског насиља, политичких прогона, финансијских скандала, необуздане личне рекламе. Ако су потоци жуборили, звезде сијале и овце се јагњиле, заслуга за то припадала је Претседнику-Батлији. То су била времена униформисане мангупарије, у зеленим кошуљама и са Вођиним ликом на марамицама; мангупарије која је на принудним зборовима скандирала Во-ђа! Во-ђа! Во-ђа! – што су скрђени, озлојеђени намештеници и радници, померањем нагласка, осветнички претварали у Ђа-во! Ђа-во! Ђа-во! Поткрај свога везирства г. Стојадиновић био је дошао на колосалну идеју, да српско-хрватске односе среди на тај начин, што би покушао да националистичку Мачекову странку туче – својим савезом с Антом Павелићем, организатором убиства краља Александра. По том плану, Југославија, поприште Кнежеве самовоље, имала је да буде постепено претворена у кондоминиум два фашизма. Изгледало је довитљиво: Стојадиновић паша, Павелић субаша, кнез Павле сведен на Виктора Емануела, а Мусолини покровитељ и врховни господар. Свилен гајтан, послат по жандарму у глухо доба једне зимске ноћи, прекратио је остварење ове замисли.

    Г. Стојадиновић воли да се позива на Николу Пашића, кочопери се као његов политички следбеник. Грубљи фалсификат тешко је замислити. Уза све своје мане, Пашић је био војник народне слободе, ратовао с краљевима, носио ланце и тресао престолима, повијао се и усправљао, и никад није испуштао из вида интересе државе, идеал о народу као источнику и увору сваке власти. Он ће остати као једна од најкрупнијих фигура у политичкој историји Србије. Г. Стојадиновић, пак, био је навек без идеја и без принципа. Левантински сараф по менталитету, њему је било стало једино до власти ради посла. Његов претходник г. Б. Јевтић био је смењен зато што је чврсто продужио ону спољну политику која је уживала општу подршку народа, политику која је у пуној солидарности са Западним Силама, државама Мале атанте и Балканског споразума, имала најсигурније јемство за обезбеђење Југославије. Г. Стојадиновић није био изложен ризицима те врсте. Он је повео ону спољну политику коју му је диктирао кнез Павле. Као сви властољупци који немају правих уверења а без корена су у народу, он је на Дввор гледао као на искључиви извор власти, и према вољи диспенсатора власти подешавао своја схватања. Све време био је гаваз Кнежеве диктатуре. Између њих двојице пукло је не на неком крупном начелном питању, већ због поделе личне власти. Никола Пашић, кога г. Стојадиновић обеђује као свог „великог учитења“, увек је у опозицији растао; г. Стојадиновић се спухао као пуждрави дечји балон чим му је Двор милост отказао.

    Отпре неколико година г. Стојадиновић борави у Буенос –Ајресу, Аргентина. Ту је окружен, као некад римски патрицији клијентима, малим двором чанколиза привучених сећањем на оглотке с трпеза из старих дана. Они су му дочарали сан о негдашњој слави. Његова грандоманија поново је избила. У Српској застави, продужењу Времена, недавно се могло читати како је г Претседник благоволео „примити у аудијенцију“ управу неког српског удружења. Прогласио се „Вођом аргентинских Срба“. Пробудиле су му се политичке амбиције. Вампире се Кнез и г. Цветковић: зашто се неби и промешкољио и закашљао и он? Дошао је на мисао да обнови своје побратимство с Антом Павелићем, који је у међувремену – током окупације – неколико стотина хиљада Срба поклао, неколико стотина хиљада покатоличио, и толико натерао у бегство преко Дрине. Усташки часопис Избор објавио је, у свесци за јули 1954, разговор који су његови уредници имали са г. Стојадиновићем 29 јула о решењу српско-хрватских односа. Г. Стојадиновић их је, пишу, дочекао „са симпатичним смијешком“ и ословио: „Ви сте уредници Павелићева Избора?“ Упитао је да ли су „за вермот или шљивовицу“. Они су се одличили за чашицу „српске и хрватске шљивовице“, – ма да би и вермот био исто толико символична веза између њих. На питање да ли је он за стварање „Велике Србије као Независне Српске Државе“, тј. да ли је за разбијање Југославије, г. Стојадиновић је изјавио: „Свакако да сматрам, да је то једини и најбољи пут да се заштите интереси и будућност српског народа…“ А како он гледа, наставили су уредници Избора, „на тежње хрватског народа, које су тежње једнодушно изражене у жељама свих хрватских политичких фактора од неког значаја, а то је Независна Хрватска Држава Хрватска?“ Одговор: „Оно што ја тражим за српски народ, не могу а да не признам и хрватском народу… Ја сам уверен да ћемо овим путем доћи до резултата, да се најзасд учини крај досадашњем међусобном уништавању…“

    Ту сад стаје прича.

    Реакција целе српске штампе у емиграцији била је оштра и до крајности неповољна по Стојадиновића. Чак и они Срби који су за раскид државне заједнице са Хрватима због покоља у НДХ, згрозили су се што се могао наћи Србин вољан да врховног усташког убицу прими као партнера за било какву акцију. Доказ је не само нескрупилозности, него и политичког и моралног слепила, што г. Стојадиновић није уочио тај прости факат: да би појава Павелића и његових чаруга на југословенском простору учинилча да сви ножеви сену и све пушке плану. Ма како се развијали односи између Срба и Хрвата, једно остаје извесно: да Срби никада неће хтети никакве разговоре са Павелићем.

    Усташе данас, са својим надбискупом Шарићем и својим фратрима, – лишени могућности да људским очима као купинама пуне котарице за Поглавника, – научили су се проповедницима „мирне раставе“ између Срба и Хрвата, „без пролијевања крви“. Како би се то могло да постигне? „Велика Хрватска“ и „Велика Србија“ међусобно се искључују: обе би имале да обухвате један исти, широк простор, насељен и Србима и Хрватима. Пресељење? Али, ко би имао да се купи са својим прњама и да се сели? „Међусобно уништавање“ о коме говори г. Стојадиновић вршено је кад је заједничке државе нестало: српско-хрватског затирања није било ни пре 1941 ни после 1945. Мир и напредак могућни су једино у заједничкој држави, у којој Велика Хрватска допире до Ђевђелије, а Велика Србија до предграђа Трста. Иначе, раставе без крви могло би да буде само ако један од два сепаратизма безусловно капитулира пред другим. Је ли се г. Стојадиновић обавезао да прими Велику Хрватску од Суботице и Земуна низ Дрину до под Ловћен и до ушћа Бојане? Или је пак Павелић, који је као од шале био теслимио Далмацију Италијанима, помирен већ с тим да се Велика Србија протегне линијом Д. Михољац – Сисак – Ријека – Копар? Ко је од њих двојице положио оружје пред другим? И хоће ли нам у неком идућем Избору да открију и главну ствар: како су смислили да оживе Хитлера и Мусолинија, са свом њиховом моћи, да би свој договор о разбијању Југославије могли ма и привремено привести у дело? Јер та држава, наша отаџбина и данас и јуче без обзира на режиме који се смењују, жива је и жилава стварност. О њу су се многи зуби поломили; поломиће се. Њен опстанак неће угрозити разни злочинци о чијим ће се нељудствима причати с ужасом кроз векове, и који знају да их у слободној Југославији чека неумитни мач правде. Њу неће моћи да уздрма ни ћудљивост неких политичких првака из ХСС који су једног дана жустри републиканци, а другог дана дају се именовати од Двора указним сенаторима; који једне године вичу своје уверење да је Југославија, и то Краљевина Југославија, потреба и за Србе и за Хрвате и за Словенце, а друге године се залажу за Хрватску Републику до Дрине и – уз помоћ Арнаута, топовско месо неке нове Усташије, – за рат са Србима до истраге. Ти испади подивљалих националиста истутњаће се у ветар. Разбор народа од 17 милиона душа умеће да одбрани свој највиши интерес, заједничку државу. Сепаратисти ће имати или томе да се приклоне, или да скончају у избеглиштву.

    Та истина мора бити прилично јасна и Павелићу и г. Стојадиновићу. Чему онда тај њихов иступ руку под руку?

    Вреди забележити да је Споразум Павелић-Стојадиновић дошао као наручен за потребе италијанске политике. Он је, згодном подударношћу, објављен у тренутку кад је у Риму било стало да отежа свако, ма и најпосредније укопчавање Југославије у одбрамбени систем Запада, и да до максимума повећа своје шансе пред решење Тршћанског питања. Риму није било довољно да на Југославију указује као непоуздану због комунистичког режима у њој: Зар је Италија, до пре неку годину под фашизмом а данас с најмоћнијом Комунистичком странком у Европи, мање врбов клин него Титов режим? Риму је било потребно да се Југославија свету прикаже као нестабилна и ефермена државна творевима, стално пред опасношћу од унутрашњег распада. Извесни утицајни кругови у Италији још се нажалост нису ослободили духа којим је био прожет Мусолинијев режим. Ништа не научивши из несреће кроз коју је прошао италијански народ, они се још увек опијају сном о Истри, Далмацији, Албанији. За остварење тих освајачких планова, главну сметњу претставља југословенска држава. Павелић и сепаратисти свих боја Риму су добро дошли као оруђа у борби за продирање на Балкан. Они се пуштају с ланца и напујдају кад год то захте неки италијански интерес: 1934, 1941 и ево сад 1954. Отуда публицитет, преко сваке мере, који је италијанска штампа дала изјавама та два политичка мртваца, Вође и Поглавника. Јавност Великих Демократија, међутим, није ни главе осврнула на ту игру марионета италијанског империјализма: Глумци су већ изадутирани, а трик сувише добро познат.

    (Види: Вођа и поглавник, „Порука“, Орган Југословенскох Народног Одбора – Jugoslav National Committee, уредник проф. Радоје Л. Кнежевић, бр. 54, 1. новембар 1954, London, England).

    * * *

    Не упуштајући се у никакве друге коментаре у овом контексту подсетили бисмо читалаку публику и на један протест претсеника СНС, Миле Радаковића, против споразума Стојадиновић-Павелић, који гласи…

    ПРОТЕСТ ПРЕТСЕДНИКА СНС, БРАТА МИЛА РАДАКОВИЋА, ПРОТИВ СПОРАЗУМА СТОЈАДИНОВИЋ-ПАВЕЛИЋ

    Недавно објављени споразум између бившег претседника југословенске владе, Милана Стојадиновића и поглавника бивше Хитлерове и Мусолинијеве „Независне Државе Хрватске“ у Буенос Аиресу, Аргентина, побудио је гнушање од стране свих српских организација у Америци и Канади. Око 200.000 организованих Срба и Српкиња једнодушно су осудили „пакт о миру“ између Стојадиновића и вође хрватских крволочних фашиста – усташа Павелића, који су се, према вестима из Мадрида, Шпанија, споразумели за заједничку сарадњу сациљем „образовања заједничког фронта противу маршала Тита“.

    Срби и Српкиње Северне Америке осудили су овај пакт, кроз уста брата Миле Радаковића, претседника најјаче српске организације Српског Народног Савеза као „безначаја“ истичући, да сви поштени и добри Срби „немају никакве везе са овим споразумом“.

    Брат Миле Радаковић упутио је веома оштар протест, преко канцеларије Савеза, познатим новинарским агенцијама А. П. и Ј. П., истичући да је Павелић као слуга Хитлеров за време такозване „Независне Државе Крватске“ поубијао око 700.000 Срба, укључујући и децу у колевкама, на поменутој територији.

    Стојадиновић, који је збачен као претседник југословенске владе, био је протеран због подржавања про-нацистичке политике, која се завршила потписивањем пакта са Хитлером у марту 1941 године. Овај пакт је одбачен од стране Срба после изведеног државног удара 27 марта исте године, заједно са ненародном владом Драгише Цветковића и Мачека која је споразум потписала.

    Брат Миле Радаковић између осталог рекао је:

    „Ниједан родољубиви Србин који се сећа догађаја из Другог светског рата неће и не може имати ништа заједничког са потписницима пакта у Буенос Аиресу, нити са самим пактом.“

    Претседник С. Н. Савеза је истовремено подвукао да је Српски Народни Савез „бескомпромисан противник Титове комунистичке владе у Југославији“.

    Опозиција С. Н. Савеза Титовом режиму нема ништа заједничког са анти-комунистичким ставом потписника пакта, ракао је брат Радаковић и продужио:

    „Наша организација је анти-фашистичка исто тако као и анти-комунистичка. Ми ћемо продужити нашу борбу против поробљивачког Титовог режима без помоћи Павелића и Стојадиновића.“

    Став Српског Народног Савеза како по унутарњим тако исто и по спољним питањима следују, у главном све српске организације у Америци и Каади. То је израз осећања српског народа и српских организација.

    (Види: Протест претседника СНС, брата Мила Радаковића, против споразума Стојадиновић-Павелић, „Американски Србобран“, Орган Српског Народног Савеза , бр. 11302, 1. фебруар 1955, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).

    Свиђа ми се

  2. Лапсус!
    Треба да стоји: Милан Стојадиновић (Чачак, 1888 – Буенос Аирес, 1961)…
    Хвала!

    Свиђа ми се

  3. А какква је разлика између Стојадиновићевих ставова и понашања тада и Вучићевих сада?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s