Почетком ове године британска интелектуална сцена остала је без двојице великана – филозофа Дерека Парфита (рођен 1942) и уметничког критичара, романописца, песника и сликара Џона Берџера (рођен 1926). Парфит је преминуо првог а Берџер сутрадан, 2. јануара. Обојица су оставила иза себе значајна дела иако је Берџерово у значајно већој мери присутно на српској читалачкој сцени (посебно последњих неколико година). Парфит, академски филозоф у доба када је академска филозофија прилично херметична дисциплина слабо разумљива неинициранима, тешко да је познат изван уских академских кругова. Међутим, иако активни у различитим областима временска блискост њиховог упокојења позива на заједнички осврт. У доба заласка западног ума, вредносног суновраћења и деградације образовних традиција, ове две особите егзистенције одсјај су некадашњег светла које је дуго многима служило и као инспирација и као путоказ.
Парфит и Берџер
Берџер – Џон Берџер (John Peter Berger) је велику пажњу јавности привукао Би-Би-Си-јевом серијом Ways of Seeng која је емитована 1972. године. Берџер није био пионир уметничког програма на британској телевизији. Нешто раније, 1969. године, Кенет Кларк је написао и снимио Цивилизацију, серију од тринаест једночасовних емисија, посвећену „визуалној култури западног света“. Кенет и екипа обишли су током снимања тринаест земаља и прешли више од 100.000 километара. Берџер је предузео подухват мањег обима али је његов популизаторски приступ наишао на позитиван пријем код публике. Књига која је проистекла из рада на овој серији постала је незаобилазно штиво генерације која је тада студирала визуелне уметности и штампа се до данас.
Исте године Берџер је за свој роман Џи добио Букерову награду а са сарадником, швајцарским фотографом Жаном Мором израдио је документарну књигу, A Fortunate Man. У овом мајсторском делу документарне књижевности приказан је свакодневни живот сеоског лекара из Глочестершајра. Ове године Берџер је постигао значајна достигнућа у свим оним областима у којима ће имати запажену улогу у потоњем животу.
У свом раном стваралаштву претежно се бавио сликарством да би се тек касније посветио писању. Објављивао је критику уметности у Њу стејтсмену а први роман A Painter of our Time 1958. године. Током десетогодишњег писања за Њу стејтсмен Берџер је разрадио специфичан приступ – писао је изузетно похвално о уметницима за које је мало ко уопште чуо. Овај приступ, иако необичан, допринео је његовој репутацији која се учврстила тек са споменутим Би-Би-Си-јевим серијалом из 1972. године.
Оно што је привлачило младе који су закорачили на пут изучавања уметности Берџеровом делу није било само његово знање и специфичан стил већ и особито политичко становиште. Биле су то позне 60-е и ране 70-е када су многи на Британском острвљу, макар из помодарства, кокетирали са левичарским идејама. Берџер је наиме од младости био под утицајем марксизма а примена онога што је он разумевао под марксистичком дијалектиком у изучавању уметности доводило га је у сукоб са критичарским мејнстримом и установљеним приступима у историји уметности.
Берџер је на пример тврдио да су преносива уља на платну дошла у прави час – у доба успона капитализма – како би послужила за приказивање у јавности као пропагандно средство њихових власника. Ову функцију уметности јасно одређену (и подређену) социјалним факторима у далеко већој мери је омогућио развој фотографске технике. Било је оних којима овакав приступ није деловао убедљиво. Норберт Лајнтон, Гардијанов критичар писао је: „Често не могу да верујем да је Берџер… из чијих је радова јасно да је реч о сензитивном и на много начина мудром човеку, спреман да лаже о уметности како би истакао своје политичке закључке“.
Џон Берџер (Извор: VersoBooks.com)
Берџеров марксизам није био само салонска забава за интелектуалце већ и практичан животни водич – када је добио Букерову награду 1972. године Берџер је, огорчен због историјских веза Букерове компаније са израбљивачким радом на Карибима, половину новчаног износа награде донирао организацији Британски црни пантери. Према Берџеровим речима они су били „црначки покрет са социјалистичком и револуционарном перспективом са којим сам, од покрета у овој земљи, највише сагласан.“ Другу половину новца је задржао како би финансирао истраживање о радницима мигрантима које је касније преточио у књигу уз фотографије споменутог Жана Мора.
Берџер је дуго живео у осамљеној фарми у француским Алпима докле је уз извесне потешкоће путовао Џејми Ендрјуз како би се 2009. године домогао Берџерове писане заоставштина коју је овај без накнаде уступио Британској библиотеци. Последње године живота провео је у Паризу. У једном од последњих интервјуа датих Обзерверу прокоментарисао је најновија политичка дешавања у вези са Брегзитом: „Изгледа ми да треба да се вратимо корак назад, да рекапитулирамо шта глобализација значи, зато што су капитализам, светске финансијске организације, постале спекулативне и престале да буду прво и пре свега продуктивне, док су политичари изгубили сву моћ да доносе политичке одлуке – мислим на политичаре у традиционалном смислу. Нације су престале да буду оно што су биле раније.“ Можда су Берџерове процене уметничких дела често биле под превише снажним утицајем политичких гледишта али је очито умео и у позној доби да да луцидну процену политичких збивања.
Оцена Џервиса Кокера да је реч о „неколицини аутора који могу да промене начин на који гледате на свет“ можда буде подстицајна за домаће издаваче да већу пажњу посвете његовим критичарским делима. С друге стране неколико његових прозних остварења преведено је и објављено на српском језику: Љиљак и стег (Београд, 2005), Било једном у Европи (Београд, 2008), Три живота Луси Каброл (Београд 2010) – сва три романа издала је Фабрика књига у преводу Славице Милетић. Постоји и словеначки превод романа Џи и то још из 1973. године.
Парфит – Дерек Парфит (Derek Antony Parfit) је такође био особена појава британског интелектуалног живота и, по речима његових колега, један од најзначајнијих етичара друге половине 20. века. Парфит је добио врхунско образовање. Школовао се на престижном Итону након чега је студирао модерну историју на Оксфорду – у доба када је програм модерне историје врло необично отпочињао римским одласком из Британије 410. године. По дипломирању годину дана је боравио на америчким универзитетима Колумбија и Харвард. Овај студијски боравак у САД означио је крај Парфитовог бављења историјским студијама – на Оксфорду се придружио Ол Соулс колеџу где се посветио филозофији.
Иако вероватно нема много филозофа који би се сложили са кључним Парфитовим тезама његови провокативни мисаони експерименти о природи личног идентитета и личности у првом периоду његовог рада чији је врхунац књига Reasons and Persons из 1984. године произвели су велико интересовање, живу филозофску дебату и обимну секундарну литературу.
Расправа о природи личног идентитета – укратко о томе шта је то што чини једну особу јединственом особом кроз различитите временске периоде – има дугу традицију у историји британске филозофије. Њени класични узори су филозофи британског емпиризма Џорџ Беркли, Дејвид Хјум и посебно Џон Лок. Парфит је у свом раном раду „Personal Identity“ објављеном 1971. године поставио наглавачке ову суптилну филозофску расправе указивањем да питање континуитета личности уопште нема тако велики значај у нашем моралном промишљању какав му се обично приписује. Наиме, према Парфитовом мишљењу, континуитет људске личности обезбеђује однос између менталних стања у различито време, попут искуства и сећања на то искуство. Разматрање ових односа у Парфитовим списима резултирало је низом провокативних „филозофских загонетки“ о којима се и данас живо расправља у филозофској литератури.
Дерек Парфит на Харварду (Извор: Prospect Magazine)
Специфичан начин рада на Оксфорду где добар део свог академског века није био обавезан да држи предавања на додипломским студијама омогућио је Парфиту да се педантно посвети свом другом значајном делу, огромној расправи из метаетике On What Metters. Реч је о делу које је дуго настајало а различити нацрти циркулисали су филозофском екуменом – дело је постало широко цитирано иако још увек необјављено.
Парфит се овде концентрисао на кључна метаетичка питања. За разлику од етике која се бави оним шта је исправно, погрешно, добро и лоше, метаетика се бави природом етичких исказа. Питање да ли се они односе на објективну стварност, независну од психолошких стања било ког (коначног) ума или је реч о изразима емотивних преференција, променљивих психолошких стања и појединачне воље једно је од кључних метаетичких питања.
Парфит је у споменутом делу хтео да постигне двојаки циљ. Прво, да помири три гледишта у моралној филозофији: консеквенцијализам, деонтологију и контрактуализам. И друго, Парфит је настојао да покаже како је морални дискурс, и шире посматрано нормативни дискурс, део објективног света, попут чињеница о планинама, зградама и електронима. Како духовито примећује Семјуел Фриман, аутор приказа ове књиге у Њујорк ривју оф букс, Парфит не расправља само о ономе „што је важно“ већ настоји да покаже да „нешто мора бити важно, независно од наших субјективних или културно условљених уверења и жеља.“
Нажалост, Парфит није дочекао објављивање трећег тома овог обимног дела, што се очекује у фебруару ове године. Реч је превасходно о његовом одговору на критичке написе и коментаре раније објављених томова. Дело Дерека Парфита, особењака међу етичарима 20. и почетка 21. века, представља снажну и суптилну моралну визију која је вредна промишљања.
Categories: Аз и буки
Оставите коментар