Предраг Аранђеловић: Председнички избори – једначина са безброј непознатих

Приближавајући се 2017. години – у којој су обавезни председнички избори, а ни на осталим нивоима нису искључени – уочавамо упадљиву нервоза режима, или прецизније онога који и јесте сам режим. Негативна кампања која се појављивала у таласима, прошарана и прекидана повременим бајкама о спасавању са Истока или Запада, сада већ улази у фазу мануфактуре перманентно усмерених лажи и бесмислица које кроз више режимских медија склапају Франкенштајна који ће појести сасвим извесну срећну будућност Србије. Као у песми Дарквуд даба „Електропионир“: „Будућност чека иза угла“.[1] То чекање из године у годину се одлаже на годину или две дана, па верници Вучићеве догме полако почињу да губе наду у његову месијанску улогу. Ипак, тешко је зауставити захукталу четворогодишњу машинерију и чини се, на први поглед, да ће она самлети свакога ко би се усудио да јој стане на пут.

Фото: Графички студио РAС / РAС Србија

Фото: Графички студио РAС / РAС Србија

Као у шаховској игри, тако и на политичкој табли један превид води у низ погрешака који се завршавају безизлазном ситуацијом и сигурним поразом. Пораз се још увек не види у даљини магловитог пролећног јутра. Ипак, оно не скрива немир који свакако води из промашаја у промашај. Детаљ који је засигурно важан за грађане и бираче. Убеђење, а заправо привид, који је од самог почетка желео да наметне јавности, фаму, готово мит о својој непогрешивости, поред разних сендвичара, „Небојши из Београда“, вишеминутних „спонтаних“ аплауза у скупштини, врло често, прикривајући своју немоћ и неспособност, подстицали су и опозициони политичари говорећи о свом противнику као вансеријском технологу власти, некоме ко је изузетно талентован да влада. Управо најзагриженији део режимског бирачког тела и жели да види некога ко чврсто држи дизгине у својим рукама. А шта су чињенице?

Преко две деценије у политици и преко деценију ковања плана да постане апсолутни господар Србије, искористивши вакум који је настао силним превидима и промашајима пређашњег режима, такође убеђеног у свој вечни останак на власти, просто му се наместило да подигне са земље оно што је другима испало. Добивши моћ у извршној власти, иако само као тзв. вицепремијер, на челу странке која је имала највећи број посланика у парламенту, без препрека и отпора зграбивши службе безбедности, искористивши већ постојеће механизме притиска на медије и „храбрим“ хапшењем Мирослава Мишковића, уз агресивну кампању саваотске моћи подилазио је људима који су били жељни било каквог реда и напретка. Он је из дана у дан говорио како баш то нуди. Ако се неко свакодневно натчовечанским напорима упиње да вам запосли децу или унуке који годинама не могу наћи посао – а он припрема нова радна места – лако ћете се одрећи и дела пензије или плате зарад бољег живота ваше деце. Да, будућност чека иза угла… са фантомкама!

Ништа генијално, ништа спектакуларно, напротив, врло лажљиво и покварено, готово лихварски користећи несрећну економску ситуацију. И после четири године власти и деценија припремања да узјаше, полако коњ под њим, који је изгледао кротак као јагње, врло лако и брзо може постати разјарени бик који ће га збацити. А у питању је само једна лоша процена. Наиме, дошавши до потпуне власти, захваљујући победи тадашњег председника Српске напредне странке Томислава Николића, Александру Вучићу се отвара пут ка остварењу свог аутократског сна. Да буде неприкосновени господар. „Порасло дете, осамосталило се…”[2] и искористило прилику. Дечји снови у глави одраслог човека могу бити погубни за околину. И заиста, свако је добио шта је желео, Николић да буде „британска краљица” а Александар да буде велики, да буде „господар Вучић”. Међутим, неразумевање и отуђеност од свог народа, многим властодршцима се вратило као бумеранг. Каквом силином су га бацали таквом их је и погађао у повратку. Долази време за реизбор, за проверу пред онима који су га угнездили на Андрићевом венцу. Али, дете се осамосталило и почело да запоставља родитеља. Родитељ је мало љут, а дете тврдоглаво. Међутим, променом у Председништву Србије урушио би се вештачки систем као код претходне власти или оне предпетооктобарске након чега су разни мешетари, преваранти и шпекуланти искористили вакум и прилику да заузму добре позиције за личне интересе. Дете је тога свесно, па је у опасности да изгуби све што је приграбило од када се осамосталило. Ове дечје игре са драматично озбиљним стварима, по правилу драматично пуно и коштају. Што главне актере, што гледаоце. Што би народ рекао: „Играчка-плачка!”

Александар Вучић (Фото: Фонет)

Александар Вучић (Фото: Фонет)

Маркетиншки образац којим се служи такође је врло прост, научен у „претходном животу“ а звао се – „Радикалско чудо у Земуну“. Од тог чуда које се гебелсовски преваљивало свакодневно преко уста радикала, остало је чудо да је Војислав Шешељ изгубио изборе у Земуну од потпуног анонимуса. Његово политичко чедо, мало модерније, нашминканије и наизглед пристојније, користи исту матрицу које се може назвати – „Напредњачко чудо на води“. По замислима овога модерног Темистокла, који је упркос милионским душманима који не разумеју његову генијалност и визију успео да изгура идеју коју је само он схватио, да моћ Србије лежи на месту где се балканска река полако приближава европској. Према раније датим обећањима већ је кула морала да заклања поглед на другу страну савске обале. На њој би и напредњачки кандидат могао да снима предизборне спотове. А најревноснији порески обвезник у Србији би са својом ружичастом телевизијом могао да искористи тај мамутски објекат да сними и неку сапуницу. Али реалност је један велики мехур од сапунице.

Међутим, оно што брине лажног вођу нису гомиле неистина које просипа и због тога му не црвени образ нити обећања која редовно не испуњава, већ личност коју ће изабрати да води борбу за наредни петогодишњи мандат.

Иако је најлогичније, па ако хоћете најпристојније, било за очекивати да ће кандидат за председника бити онај који је својом победом (и подршком западних пријатеља чији су вечити дужници тиме постали) отворио врата уласку странке у Владу, који се није мешао у свој, а камоли у посао непогрешивог премијера, почеле су калкулације које показују несигурност и нервозу у врху режима. Јавно шаљући поруку бившем шефу странке да још није донео одлуку кога ће подржати не председничким изборима, уценом му ставља до знања ко је заправо газда и да је Николићево прошло. Да се случајно не дрзне да ради против њега уколико би га кандидовао и евентуалном подршком му обезбедио други мандат. И на државном и на партијском нивоу. Ако ћемо поштено говорити, иако је Николићев углед срозан како његовом инертношћу и неделањем, тако и препумпавањем личности премијера, ипак је он остао ауторитет међу напредњацима.

Николић и Вучић 2016. године

Николић и Вучић 2016. године

То је и разлог што не постоји трећи који би имао шансе да победи на изборима, чак и уз подршку странке и оданих слугу Александра Вучића који су премрежили, и опоганили, медијски простор. Тешко је замислити да би Александар Вучић са места на коме држи све дизгине у држави прешао на место са кога би неке од полуга власти и моћи морао да препусти другима. То никако не иде уз његову личност. Са друге стране је свестан да је исувише скрајнуо друге, пре свега, још увек актуелног председника Србије, мада је одговорност и у председнику и његовом председниковању. И сада и сутра и прекосутра, када видите бахатог, наизглед самоувереног, Александра Вучића знајте да се иза тог лажног осмеха крије страх и главобоља од несанице пред председничке изборе наредне године.

Ако прихватимо претпоставку да се Вучић неће кандидовати и да једини који има шансе да постигне задовољавајући резултат јесте Томислав Николић, поставља се питање колико је његова победа извесна. По нервозним реакцијама режима и укомпоноване медијске машинерије за производњу блата, тај жељени исход није ни приближно тако сигуран, уз све лагодности које други и прави опозициони кандидати неће имати. Напротив.

Нема сумње да ће режим, као и сви режими у истим приликама до сада, штанцовати своје кандидате како би откинули по који глас опозиционо настројених али недовољно јасно усмерених бирача. Још мање сумње има да ће Војислав Шешељ опет направити неки тајни договор са Вучићем и са гуштом пљувати по искрено опозиционим кандидатима. Да би заметнуо трагове који воде из Немањине, малко ће морати да закачи и негдашњу своју десну руку, али то није само ствар договора већ и личног задовољства. Оно што сигурно неизмерно брине Александра Вучића јесте помисао да ће део некадашњих радикалских, а данас напредњачких, гласача послушати срце и поново, бар за ове изборе, пригрлити прву љубав. Не само што ће то умањити број гласова напредњачком кандидату у првом кругу, већ је потпуно неизвесно како ће се они понашати у другом. Тешко је замислити да ће сви они који су у првом кругу гласали за Шешеља у другом кругу гласати за Николића. Чак и да се понови овогодишњи сценарио – када су увек дисциплиновани гласачи СРС гласали за напредњаке на поновљеним изборима на неколико бирачких места која су одлучивали колико ће заправо странака и коалиција ући у скупштину и ослабити и окрњити моћ напредњака – питање је да ли би они могли да заокруже кума-издајника. Међутим, на гласове за Војислава Шешеља из првог круга, тешко да може да рачуна опозициони кандидат који се буде такмичио са Николићем у другом кругу.

Војислав Шешељ после повратка из Хага

Војислав Шешељ после повратка из Хага

Калкулација је јасна, Томислав Николић мора добити снажну страначку подршку да покуша да извојује други мандат. Да странка само стане вербално није довољно, потребно је да то учини и организационо. Најбезболнији, најјефтинији и начин који једини даје наду у успех јесте расписивање и републичких избора истовремено. Николић би се утопио и страначку кампању коју би водио Вучић. Овога пута би Вучић победом можда могао да обезбеди Николићу мандат. Тако да је сасвим извесно да ћемо опет бирати парламент јер овај сазив, иако скромних опонентских могућности, исувише задаје главобоље премијеру са безброј лажних обећања.

Александар Вучић је изјавио нешто што је непојмљиво за парламентарне демократије, али не и за његов тоталитарни карактер, да неће пристати на кохабитацију.[3] Имао је јединствену прилику у прошлом сазиву да започне процедуру за промену устава и уместо налога да се брише преамбула промени начин избора председника, који би се бирао у скупштини. Мада би најбоље решење за Србију била парламентарна монархија (прим. аутора). Овако, желео он то или не, бирачи и грађани бирају председника својим гласовима на директним изборима. Судбоносно је важно да кандидат Александра Вучића победи на председничким изборима и зато мора покренути целокупну страначку машинерију.

Шта стоји са друге стране? Пре неколико дана је заштитник грађана Саша Јанковић, чини се – легао на руду и подлегао притиску једног дела јавности, објавио своју кандидатуру за председника Србије. Тако су тзв. другосрбијанци добили свога кандидата, кандидата самозване грађанске опције (као и када је у питању антифашизам и они имају „ексклузивно“ право на коришћење ове одреднице). Али проблем настаје у том корпусу, јер елитни а уједно најекстремнији део родомрзаца, предвођени Чедомиром Јовановићем (зашто се ту промаља и лик Латинке Перовић?!) не желе да прихвате, за њихов „истанчани“ укус, исувише меканог Јанковића. По њиховом мишљењу, Тадић је преспоро предавао Косово и Метохију Арнаутима па су отворено подржали Томислава Николића. Није чудно што је Јовановић одмах након објављене кандидатуре Јанковића и извесне кандидатуре Вука Јеремића одмах прискочио у помоћ и по ко зна који пут понудио своје услуге Александру Вучићу, јер он управо спроводи политику за коју се они залажу више од деценије и брзином која њиховом укусу прија. Са друге стране, условно речено мекши део ове струје у политичком и јавном животу Србије, много лукавије приказује идеје, у принципу мислећи исто, али не говори јавно о српској свекривици од постанка света (пре Адама и после њега). Мада, руку на срце, ни они не пропуштају прилику да спомену како су Срби хомофоби, починиоци геноцида и да су код њих све присутније фашистичке тенденције. Али, већини подржаваоца и потенцијалних гласача ово није примарни разлог за евентуални глас Јанковићу већ одвратност коју осећају када у двадесет покушаја да погледају нешто на телевизији тачно двадесет пута угледају Вучића.

nikolicdacicvucic

Николић, Вучић и Дачић

Спајањем неспојивог Вучић жели да са Јовановићем задовољи „пријатеље из НАТО-а“ а Шешељем „руску браћу“, потпуно неискрен и према једнима и према другима. Да би поглед на исток био уверљивији побринуће се Дачићев СПС са добрим контактима у Русији. Али, пошто је подједнако неискрен као Вучић, Дачићева евентуална подршка Николићу биће последица уцене а не здраве политичке калкулације. То добро знају Бранко Ружић, Дијана Вукомановић и остали разочарани, углавном млађи, кадрови (неоптерећени сећањем на Милошевића) и гласачи СПС-а, чији глас Томислав Николић неће никад задобити. Социјалисти ипак, као некада Небојша Човић, користе прилику да на време пређу на победничку страну.

Предлагачи Саше Јанковића, који стоје иза „Апела 100 јавних личности“, показују политичко неискуство од кога пати и заштитник права грађана. На њихову жалост, победу на наредним председничким изборима неће донети „Твитер република“ из круга двојке, већ гласови свих грађана чији је заштитник био Јанковић и као такав је морао боље да упозна грађане Србије. Из престоничке канцеларије се од најужег градског центра даље не види. А познавање свог народа је кључ ових избора. Српски гласач је у већинском случају конзервативан, у неким деловима Србије и изузетно конзервативан. Са лакоћом ће најпре заокружити партије или кандидате десног усмерења. Искрене или неискрене. Чак не морају да имају тај предзнак већ је довољно да имају такав имиџ. Гласачи Саше Јанковића искрени су противници Вучићевог режима, али не разумеју да тај режим мора бити потучен одакле је (злоупотребљавајући осећања народна) дошао – са десна.

Вучић, Николић и Шешељ (архивска фотографија)

Вучић, Николић и Шешељ из времена отворене сарадње (архивска фотографија)

Наравно да то није Војислав Шешељ који никада није представљао аутентичну српску десницу. Као ни Бошко Обрадовић, који најављује своју кандидатуру и може рачунати искључиво на гласове чланова и симпатизера Двери. Оно што је било најприближније идеалу српске деснице доживело је колапс, на крају и слом. Реч је о ДСС-у, који ће од остатка остатака изаћи са својим кандидатом, Александром Поповићем. Онај део који је остао веран демократским начелима и није пристао да СНС кадрира унутар ДСС, једним делом ће заокружити Обрадовића, али је важније питање коме ће глас дати у другом кругу.

Какав је демократски капацитет остао у некадашњој Коштуничиној странци говоре и написи из медија још у септембру месецу: „Милош Јовановић – будући лидер ДСС“.[4] Чак и пре поновног избора за потпредседника странке знало се ко је будући председник партије. Нажалост, морамо констатовати да Србија данас нема аутентичну партију демократске деснице.

Пропаганда Вучићевих петолизаца још увек држи део гласача у заблуди да режим води одговорну националну политику, да је Србија у незадрживом привредном успону који угрожава најјаче економије Европе и да дипломатском вештином премијер успева да превесла све наше стварне и измишљене непријатеље. Деведесетих су готово сви народи на Балкану решили своје национално питање изузев Срба, на чију штету су, углавном, други заокружили своје територије. То тумарање и жеља да и Срби добију некакво задовољење још увек већину становништва гура у идентитетско и национално питање на штету, других, не мање важних питања физичког опстанка. Зато је јако важно на том пољу раскринкати штеточинску политику власти и отргнути гласове искрених патриота. Са друге стране имамо партије и покрете којима тежиште није на овим питањима али који су снажно за промену владајуће гарнитуре. Та два крила могу понети до победе опозиционог кандидата и почети са размонтиравањем Вучићевог режима.

Истраживање НСПМ из новембра 2016. (Извор: Блиц)

Истраживање НСПМ из новембра 2016. (Извор: Блиц)

И поред медијског мрака, у Београду и Војводини противници режима могу готово равноправно да се носе са режимом захваљујућу друштвеним мрежама и интернету уопште. Одлучујућа битка за глас више ће се водити у Шумадији и западној Србији. За успех је потребан жесток теренски рад и координација свих антирежимских групација. За сваки глас се ваља помучити и у југоисточном делу централне Србије, али по правилу ту режимске партије и кандидати пролазе најбоље, по оној народној „гласаћу те кад дођеш на власт“.

Због свега наведеног за крај смо оставили, још увек неозваничену али извесну кандидатуру Вука Јеремића. Јеремић је кандидат који није сувише мрзак либералним и лево либералним групама а и национално освешћеним бирачима је прихватљив. Такође, може понудити и представити програм који ће и неопредељене или апстиненте извући на биралишта. Једини хендикеп му је што иза себе нема изграђену и на терену прекаљену организацију. Али, имајући у виду да се огледао у својеврсној Лиги (УН) шампиона и завршио такмичење као вицешампион – има довољно искуства у неравноправној борби без превелике „војске“. Сви остали противрежимски кандидати имају извесна ограничења која их не могу одвести у други круг на мегдан напредњачком кандидату. Тамо где су њихова ограничења, предности су Вука Јеремића, који без сваке сумње, лако може ући у други круг председничких избора. Бивши председавајући Генералне скупштине УН је довољно дуго ван домаће политичке сцене и кала који су створили напредњаци од доласка на власт, а опет врло брзо и лако препознатљив у целој Србији. Пристојност, оно што се посебно истиче као главни, нажалост, чини се и једини адут Саше Јанковића, може се навести као једна од многобројних предности Вука Јеремића, па је за очекивати да ће сви који буду дали глас Јанковићу у другом заокружити број испред имена Вука Јеремића. Још увек се памти „Марш на Дрину“ ансамбла Viva vox на Ист риверу за Српску нову годину, што је након низа година неуспеха у спољној политици значајно подигло понос измрцвареној нацији.[5]

Истраживање НСПМ из новембра 2016. (Извор: Блиц)

Истраживање НСПМ из новембра 2016. (Извор: Блиц)

Такође, бескомпромисан став по питању државног суверенитета, покретању расправе о Хашком трибуналу у Уједињеним нацијама, стамено држање када је у питању национални интерес, везе које је стекао у свету и способност да окупи око себе даровите и образоване људе (што режиму нити успева нити му је намера, јер су „у моди“ послушници). Све наведено више је него довољно да се врши основна надлежност председника републике по члану 112. Устава Србије који гласи: „Председник Републике представља Републику Србију у земљи и иностранству“. Али оно што га, без сваке сумње, квалификује за други круг јесте хајка на њега у режимским медијима на сам наговештај да би могао да се кандидује. Таква брза и нервозна реакција је последица сондажа јавног мњења које Вучић проверава, не на дневном, већ получасовном нивоу. Анкете јасно говоре да, и пре кандидатуре и појављивања у медијима, Вук Јеремић има значајну двоцифрену подршку бирача. А у другом кругу можемо очекивати епску борбу у којој ће, надамо се, већина поручити овдашњим обожаватељима и онима који свој узор виде у султану Мурату да је време да му види леђа и испрати упитном песмом лажног цара: „Царе, царе, Говедаре, кол`ко има сати“.[6]

_____________________________________________

[1] https://www.youtube.com/watch?v=txin4_mZnwU

[2] https://www.youtube.com/watch?v=WST0oCVWhSo

[3] http://www.blic.rs/vesti/politika/vucic-necu-kohabitaciju-i-predsednika-koji-ce-stalno-da-zvoca/smh3ng2

[4] http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/milos-jovanovic-buduci-lder-dss-a-moramo-da-se-odreknemo-petog-oktobra/

[5] https://www.youtube.com/watch?v=oVcbihVM9mE

[6] https://www.youtube.com/watch?v=4IOZr9hNU1Y



Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , , , , , ,

1 reply

  1. Apel Sasi Jankovicu da se kandiduje potpisalo je do danas vise od 2 300 osoba. Autor clanka misli da ce Sasa Jankovic dobiti gradjanske glasove uglavnom iz kruga dvojke. Sto je delimicno tacno za prvih stotinu potpisnika, uglavnom glumaca, pisaca, profesora univerziteta . . . Medjutim, i delimican pogled na listu http://www.gradjanskistav.org/apel.html otkriva penzionere, sluzbenike, studente, advokate, novinare, pa cak i mornara, elektricara, taksistu, vatrogasca, iz svih krajeva Srbije.

    Naravno, ovaj apel je dostupan samo osobama koje imaju kompjuter i pristup internetu. Cini mi se da je ovo prvi put u Srbiji da se podrska nekom kandidatu daje putem interneta; OTVORENO I JAVNO.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s