Илија Маловић: Ракија – бренд у живом блату

Квалитетна српска ракија губи битку у конкуренцији са лошом, лажном и јефтином

Фотодокументација „Политике”

Фотодокументација „Политике”

Запитате ли се када гледате како наши спортисти освајају највиша одличја на светским такмичењима, побеђују или дају јуначки отпор највећим и најбогатијим на свету: имамо ли квалитет сличан спортском и у другим областима, можемо ли тако високо да се винемо и на другим пољима? Поред науке и спорта, на мегдан светском квалитету могу да изађу и нека наша врхунска алкохолна пића. Конкретно, стара српска шљивовица, стручно испечена, одлежала у храстовом бурету и направљена од аутохтоних сорти шљива има ароматски потенцијал раван француском коњаку. Овде се поставља питање због чега наше национално пиће није препознато као такво. За то постоје четири главна разлога.

Прво, квалитетна српска ракија губи битку у конкуренцији са лошом, лажном и јефтином ракијом која се служи по кафанама широм наше земље. Кафански живот и кафанска политика у Србији директно су одговорни за део стереотипа који постоје о ракији. Ракије које се служе у 90 одсто локала су текућине после којих, странци на пример, на познатим туристичким порталима препоручују да се ракија обавезно избегне при дегустацијама и забавама, да је то пиће које ће вам упропастити одмор. Приметан је тренд брзих отварања и затварања локала у скоро свим градовима наше земље; ти локали не брину за углед и добро име, они нису направљени да трају, већ да на брзину „обрну” новац па им квалитет и није потребан. Такође, лажна ракија је јефтинија, нема санкција за њено точење, гости су и тако неедуковани, те је скоро немогуће борити се против рачунице где се за уложених 300 добије 3.000 динара профита.

Други проблем који стоји на путу препознавања квалитета наше воћне ракије су воћари и интензивно воћарство. Наиме, квалитетне ракије које су сами светски врх производе се од нашег старог и аутохтоног воћа. Нажалост, иако све ово знају, српски воћари не хају за критеријуме ракијског квалитета, они крче воћњаке са старим сортама, правдајући се њиховом, наводном, нерентабилношћу, селективним рађањем и величином плода. Уместо њих саде воће које је пре свега намењено извозу. То, наравно, није проблем, ако се поштено каже да се воћар определио за извоз, тржиште и конзумне сорте и да га дестилација не интересује. Ракија не сме да се претвори у воћну депонију за људе који су урадили лошу економску калкулацију.

Трећи проблем је наша држава која никако да препозна економски, али и културни потенцијал који ракија има. Неколико последњих закона о јаким алкохолним пићима директно подривају сваку могућност стварања једне богате ракијске сцене у Србији која би касније створила и количину и квалитет за извоз, али и ракијски туризам итд. У писању закона увек велики утицај имају разни увознички лобији којима никако није у интересу развој домаћег тржишта и домаће производње. Последња мера која изједначава акцизе за увозна и домаћа пића довешће до повећања цене наше ракије и ставиће је у неконкурентан положај са увозним јефтиним алкохолом. Још када се зна да се ракије произведене у нашим дестилеријама не могу појављивати у рекламама, да их у медијима нема, да већина становништва не зна колики квалитет, али и рад и труд стоји иза сваке боце произведене у малим породичним дестилеријама, лако је разумети да је трка са увозницима за српски производ унапред изгубљена.

Последњи проблем који треба поменути су нерегистровани произвођачи алкохола. Колико год производња алкохола у домаћинствима у Србији била део традиције, неодржив је систем у коме не знамо тачан број дестилационих апарата, и у коме свако може да источи хектолитре нелегалног алкохола на тржиште. Жалосно је колико спремности постоји међу произвођачима нелегалног пића за варањем, додавањем шећера, продавањем индустријског алкохола под фирмом српска ракија. Све државе које су данас водеће у брендирању квалитета морале су огњем и мачем да реше проблем производње алкохолног смећа. У Француској је још Наполеон бајонетима омеђио регионе око града Коњак, у Америци је беснео прави рат познат као Whisky rebellion око контроле и стандардизације вискија, да би Конгрес 1964. године прогласио бурбон оригиналним националним производом. Неопходно је и код нас увести јасне и чврсте стандарде на које се могу ослонити потрошачи и љубитељи. Производња такозване газдине ракије мора да престане, ако желимо да наш национални производ буде нешто вредно друштвене пажње. Не заборавимо, алкохолна пића су један од најважнијих елемената такозваног брендирања традиције и као таква представљају културну вредност.

Социолог, уредник портала Ракија, углавном

(Политика, 29. 12. 2016)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s