Зоран Чворовоић
У текст „Нема државе“, дајући упоредну слику две Србије – савремене и оне из друге половине 19. века[1], професор Слободан Антонић је на језгровит и изузетно убедљив начин показао зашто убрзано пропада наша Отаџбина. У најкраћем, Србија је развлашћена и национално обезличена или Антонићевом речју, држава је деградирала у територију, а народу у становништво.
Уколико до краја изведемо Антонићеву тезу о развлашћивању државе, онда нам се намеће следећи правни закључак: органи власти у Србији не чине апарат принуде једне суверене државе, правно установљен у интересу њених грађана, већ управљачку структуру колоније, установљену у интересу мултинационалних компанија и њиховог помоћног безбедносног (НАТО) и чиновничког (ЕУ) апарата.
Аргументима које је у прилог тези о развлашћивању Србије изнео проф. Антонић, придружићемо још један. Ових дана је јавност Србије била упозната са чињеницом да је још једна локална самоуправа, Град Краљево, приступила Националној алијанси за локални економски развој (НАЛЕД).[2] Ова невладина организација је постала позната грађанима Србије после читавог низа храбрих текстова новинарке „Политике“ Јелене Попадић.[3] Она је језиком чињеница разобличила позадину НАЛЕД-а, као организације коју су 2006. године основали дотадашњи високи сарадници УСАИД-а, а коју је ова америчка владина агенција и помогла првом финансијском „инјекцијом“.
У најкраћем, НАЛЕД представља групу за лобирање која заступа интересе најкрупнијих западних мултинационалних компанија присутних на српском тржишту, политички подобних домаћих тајкуна и домаће управљачке псеудоелите, формиране још деведесетих година у крилу западних НВО и западних мултинационалних компанија. Оваква тројна структура интереса пресликава се и у саставу органа НАЛЕД-а, где су се заједно нашли, између осталог, представници Кока-коле, немачког Messer Tehnogasa, словеначког Горења, Дилој и Туша, домаће Викторија групе, ITM, али и блиски сарадници упропаститеља српске привреде и банака, министара Влаховића, Динкића и Бубала. Тако су у руководству НАЛЕД-а бивши постпетооктобарски помоћник министра за економске односе са иностранством, Ана Трбовић, као и некадашњи директор Агенције за приватизацију, Владимир Чупић. НАЛЕД-у је приступило и више од 90 локалних самоуправа. Међутим, њихово чланство није доказ утицаја локалних самоуправа у НАЛЕД-у, већ потврда да је ова својеврсна хоботница успела да стави под своју контролу значајан део локалних самоуправа у Србији и њихове привредне и кадровске ресурса. Према речима председника општине Параћин, која је донела одлуку о иступању из НАЛЕД-а, локалне самоуправе немају никакву корист од чланства у овом удружењу, нити могу да утичу на његову политику. Уз то, новинарка Попадић је доказала да су се протеклих година са рачуна локалних самоуправа слила огромна буџетска средстава на рачун НАЛЕД-а, често уз изигравање прописа који уређују јавност и контролу располагања буџетским средствима.[4]
Организациона форма удружења грађана је начин да ова хоботница избегне кривичне и привредне прописе о забрани трговине утицајем и забрани стицања монополског положаја на тржишту. Јер, прави циљ НАЛЕД-а је централизација политичке и финансијске моћи, ради спречавања сваког покушаја озбиљног и суштинског преображаја Србијиног политичког и привредног система. Истовремено, овакве структуре моћи претварају сваку политичку и правну радњу у Србији, од избора до доношења буџета, у пуку номиналност. Најновији доказ о лобистичком карактеру ове НВО су двоје министара у новој Влади Србије, Ана Брнабић и Бранислав Недимовић.[5] Они су пре избора на нове функције били на положајима председника и потпредседника Управног одбора НАЛЕД-а.
Ана Брнабић на прослави десет година НАЛЕД-а (Фото: Танјуг/Раде Прелић)
До сада је из видокруга јавности измицала још једна битна чињеница у вези са радом НАЛЕД-а, која при том очигледно доказује почетну тезу о томе да Србија није држава са сувереним правним поретком већ колонија. Наиме, у одлукама локалних скупштина градова и општина о приступању у чланство НАЛЕД-а, локална самоуправа преузима обавезу да ће „поштовати статут, принципе Етичког кодекса и друге опште акте НАЛЕД-а”. Овакве одлуке локалних самоуправа су супротне чл. 2. Закона о локалној самоуправи Републике Србије у коме стоји да „локална самоуправа управља јавним пословима од непосредног, заједничког и општег интереса за локално становништво…. у границама закона”.[6] Преузимајући обавезу да своје радње и акте усаглашава са актима НАЛЕД-а, локална самоуправа у вршењу власти излази ван граница закона и тиме нарушава начело законитости (легалитета) на коме почива владавина права. Начело легалитета полази од тога да је правни поредак строго хијерархизована пирамида, где правни акти мање правне снаге мора да буду у складу са актима веће правне снаге. Споразумима са НАЛЕД-ом локалне самоуправе улазе у однос субординације (а не у однос сарадње-координације) према једном удружењу грађана, а последица таквог односа је стварање паралелног правног поретка у Србији. Јер, локалне самоуправе чланице НАЛЕД-а усклађују своје акте и радње како са „државним“ законима, тако и са актима једне НВО.
Ово је очигледан доказ о реалној несуверености оног правног поретка чији је творац Народна скупштина Републике Србије. Јер, ако је сувeреност највиша власт, summa potestas, онда је државна власт суверена ако на државној територији има суперматију у односу на све друге власти. Споразуми локалних самоуправа са НАЛЕД-ом показују да државна власт нема суперматију у односу на локалне самоуправе, већ своју власт дели са једном НВО. Као што су у феудалној мозаик-држави, која није знала за сувереност, владари (=држава) делили власт са феудалцима.
Последица несувeрености је општа правна несигурност, јер грађани Србије не знају да ли приоритет у регулисању њихових односа има домаће законодавство, аутономно право НВО сектора или сагласно Споразуму о стабилизацији и придруживању правне тековине ЕУ. Стање правне несигурности и хаоса је директна последица смрти суверене државе (намерно употребљавамо плеоназам сувeрена држава како би истакли обележје суверености, као услов без кога нема државе), јер по речима Евгенија Спекторског, словенска реч држава потиче од глагола држати и упућује на „власт која држи, одржава земљу и поредак”.
Јасно је да је нарушавање начела уставности и законитости директна последица унутрашње и спољне несувeрености Србије. Несувeрености у односу на власт колонијалне управљачко-финансијске хоботнице, као и несувeрености у односу на бриселску администрацију. Несувeреност према ЕУ се пре свега огледа у суштинском развлашћивању националног законодавца кроз процес хармонизација права Србије са правом ЕУ. Из овог следи закључак, да питање владавине права мора да буде приоритет српске националне политике, односно политике коју дефинишемо као патриотску. Јер, без борбе за сувереност правног поретка матице Србије, национална брига за колективна права Срба ван Републике Србије постаје јалова и демагошка.
Са једног од скупова НАЛЕД-а (Фото: Танјуг)
То је одлично знао Никола Пашић, отуда у програму НРС из 1881. године нема шизофрене деобе између спољне и унутрашње суверености, владавине права и националног ослобођења. Пашићеви радикали су се са истим жаром борили за политичку слободу „гуњца и опанка” и уставну владавину, као и за свесрпско ослобођење и уједињење.
Од када су Срби 1918. године своју државност утопили у вишенационалну југословенску државу, отпочело се са шизофреним раздвајањем питања владавине права од националног питања, односно грађанског од националног идентитета. При том, живећи у две Југославије, Срби су убрзано почели да губе и национални идентитет и правну (=грађанску) свест. Одмах после разбијања Југославије ексклузивни положај бранилаца грађанске (=правне) свести узурпирали су у Србији идеолошки наследници убице српске правне свести – ЈБТита. Тако се у јавности континуирано и плански стварала лажна представа о томе да је национално супротстављено грађанском (=правном). Намера је била да национална свест народа, који је изнедрио Савино Законоправило, Душанов законик, Устав од 1888. и Богишићев Општи имовински законик за Кнежевину Црну Гору, лишена правне свести деградирадира на крвносроднички, племенско-родовски ниво. Не би ли оваква духовно испражњена национална свест, у извођењу водећих кловнова српског кафанског псеудонационализма, постала доказ варварства и убоштва београдске „балканске крчме”.
Од тада се у јавном говору појам грађанина према неолибералној идеолошкој конструкцији поистоветио са индивидуом лишеном сећања и идентитета, белосветским потрошачем, најамним радником и номадом. Супротно томе, грађанин није ништа друго него појединац који је носилац права и обавеза и који има свест о свом месту, улози и одговорности у правном поретку конкретне државе. Као такав грађанин је субјект права и супротност је поданику који је објект права.
Неолиберали немају своју нацију, с тога немају ни државу као patriu (земљу отаца – Отаџбину). Оспоравајући значај атрибута суверености, они показују да немају ни своју државу схваћену као imperium. Следствено, неолиберали немају не само националну, већ ни грађанску (=правне) свест. Отуда случајеви лихварских кредита, Савамале, продаје диплома и доктората, подједнако као и питања Косова и Метохије, Републике Српске и Црне Горе, морају постати ствар бриге српских патриота, узорне националне и грађанске (=правне) свести, а не поданика (супротно од грађанина као субјекта права) глобалне псеудоимперије.
Уколико неолибералима, али и разним глобалним „антиглобалистима оставимо да решавају питања владавине права, онда ће се та питања у условима постојеће тектонске кризе међународних односа решавати онако како су се решавала у Русији 1917. и Југославији од 1941. до 1945. Јер, као што је говорио Петар Аркадијевич Столипин „њима (револуционарима и интернационалистима разних фела, прим. З. Ч.) су потребни велики потреси, а нама је потребна велика Русија (велика Отаџбина, прим. З. Ч.)“.
Да патриоте најуспешније решавају питања владавине права и заштите личних права показала је Бизмаркова Немачка. У циљу националне мобилизације, али и индустријализације, Немачко Царство прво у свету уводи обавезно здравствено осигурање, доноси ново радно законодавство којим штити права радника и уводи опште мушко бирачко право.
Опрема: Стање ствари
_________________
[1] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/kad-nema-drzave/
[2] www.politika.rs/scc/clanak/369050/U-Kraljevu-za-saradnju-sa-NALED-om-glasali-podignutih-ruku-i-spustene-glave
[3] www.politika.rs/scc/clanak/335207/Sta-su-opstine-dobile-od-NALED-a
www.politika.rs/scc/clanak/335118/NALED-u-naletu-na-budzete-opstina
www.politika.rs/scc/clanak/335470/Kako-NALED-bira-Reformatore-godine
www.politika.rs/scc/clanak/350437/Kome-se-namesta-posao-sa-fiskalnim-kasama
[4] www.politika.rs/scc/clanak/335207/Sta-su-opstine-dobile-od-NALED-a
[5] www.blic.rs/vesti/politika/naled-brnabic-i-nedimovic-u-vladi-snazna-reformska-poruka/wy3190w
[6] www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_lokalnoj_samoupravi.html
www.politika.rs/scc/clanak/369050/U-Kraljevu-za-saradnju-sa-NALED-om-glasali-podignutih-ruku-i-spustene-glave
Categories: Преносимо
Оставите коментар