Татјана Стојановић: Београдски таксиста

Ко се бар једном у животу није жалио на београдске таксисте… много причају, уз то умеју и да преваре. Све их занима, где радите, шта радите, с ким, такође. У зависности од тога цифра на вашем бројчанику уме да добије космичко убрзање.

taksista

Али има Београд и такве таксисте који се појаве некад баш као анђели чувари, кад дигнеш руку у очају у нади да ће ти се зауставити не такси, већ свемирски брод, који ће прелетети све семафоре и све гужве и као времеплов материјализовати свог путника у сред дневне собе, скинути му ципеле, обути папуче и у руку гурнути чашу топлог напитка.

Тако сам и ја данас стајала испред болнице Свети Сава, тек да не стојим испред Железничке станице, где чекају жртве они најбезобразнији. И одједном на семафору скреће ка мени таксиста с нејасним ознакама. Улазим, баш ме брига… Нисам узалуд плакала пола сата без престанка у аутобусу 511 и није ме узалуд по четврти пут у животу издала особа са којом сам везана као пупчаном врпцом…

Седам, млађи мушкарац за воланом ми се осмехује и пита куда да вози. Кажем адресу, али последњим атомом разума, тек да види да сам искусна Београђанка, питам „А која вам је ово фирма?”. „Дивља”, осмехује се он. „Добро”, кажем ја. „Колико ће то да ме онда кошта?”. „Обично ће да кошта”, одговара момак. Добро кад је обично, само да што пре стигнем до куће. Већ ми некако незгодно да плачем пред светом.

Један семафор, други. Момак почиње да прича. Инжењер, остао без посла због затварања фирме. Мора да ради. Срамота га да каже где. Ја кажем, исто ми је било пре годину и по. И некако сам преживела ту ствар. Дајем му упутства. Ето, нисам ја умрла без посла, можда ћу мало касније, али сад се још батргам. Тако ће и он. Па ће да исплива. Елаборирамо ко нам је у фамилији још на списку за отпуштање. Где је криза, а где није… Нема где није. Још један семафор, па још један… И онда дође црвено. Сетим се ја шта је мени данас. И почнем да причам…

На изласку из кола спремим уредно новчаницу. Стварно је исто као и увек, нема везе што је „дивљак“. Он каже „Не треба, данас ја частим.” Мени непријатно. Непријатно ми што сам глупа, што сам четири пута веровала истом човеку, што ми трећи пут није било доста. Непријатно ми што је човеку можда и горе него мени, али каже: „Нека вам од данас све крене набоље”. „Како се зовете?”, питам ја. „Богдан”, каже момак. Лепо је име Богдан. Изађем ја тако из таксија, затворим врата. Сетим се једног Богдана кога више нема на овом свету, једног изузетног човека и великог пријатеља. Има анђела. Они се некад преруше у таксисте и возе Београдом.

Advertisements


Категорије:Четири стотине речи

Ознаке:, ,

1 reply

  1. Dirljivo….samo u Beogradu.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s