Ник Денфорт: Нове турске мапе показују жељу за Османским царством

(Форин полиси, 23. 10. 2016)

Ердоганов агресивни национализам се прелива преко турских граница, захватајући земљу у Грчкој и Ираку.

turske-mape-1

У претходних неколико недеља, сукоб између Анкаре и Багдада око турске улоге у ослобађању Мосула изазвао је забрињавајући излив турског иридентизма. У две одвојене прилике, председник Реџеп Тајип Ердоган критиковао је Споразум из Лозане, којим су одређене границе модерне Турске, зато што је створена сувише мала држава. Он је говорио о државним интересима у вези са судбином турске мањине која живи изван тих граница, као и о историјским претензијама на ирачки град Мосул у чијој се близини налази мала турска војна база. Уз вести да турски авиони бомбардују курдске снаге у Сирији и суочавају се у играма живаца са грчким авионима изнад Егејског мора, турски провладини медији су показали интересовање за низ непрецизних, прилично грубо израђених, мапа Турске са новим и побољшаним границама.

Турска неће у скорије време анектирати неки део Ирака, али ова комбинација иридентистичке картографије и реторике, без обзира на то, даје извесне увиде у тренутно стање турске спољне и унутрашње политике као и о слици коју Анкара гради о себи. Мапе, посебно, откривају континуирану релевантност турског национализма, постојаног елемента државништва, сада појачаног са нешто ревидиране историје уз додатак религије. Али, ако је прошлост икакав индикатор, војне интервенције и конфронтистичка реторика које овај национализам инспирише могу да погоршају турске безбедносне и регионалне позиције.

На први поглед, мапе Турске које су се недавно појавиле на турској телевизији подсећају на сличне иридентистичке мапе које истичу заговорници Велике Грчке, Велике Македоније, Велике Бугарске, Велике Јерменије, Великог Азербејџана и Велике Сирије. Наиме, то нису мапе Османског царства, које је било знатно веће, или читавог муслиманског света или дела света који насељавају туркијски народи. Ово су мапе Турске, само нешто увећане. Међутим, специфична историја иза граница које оне приказују указује на то шта је ново а шта није у вези са Ердогановом струјом турског национализма. Ове мапе настоје да прикажу границе исцртане у турском Националном пакту, документу који је Ердоган недавно препоручио ирачком премијеру да га прочита како би разумео интересе његове државе у Мосулу. Потписан 1920. године, након пораза Османског царства у Првом светском рату, Национални пакт је обележио оне делове царства за које је нова Влада показала спремност да се бори. Посебно, овај документ је истакао претензије на оне територије које је османска армија држала под контролом у октобру 1918. године када је у Константинопољу потписано примирје са савезничким силама. На турским јужним границама ова линија се протезала од Алепа у данашњој Сирији до Киркука у данашњем Ираку.

Када су савезничке силе обзнаниле да планирају да царству оставе много мање од онога што је контролисало 1918. године, то је довело до обнове сукоба у којима су трупе под командом Мустафе Кемал-паше потукле европске снаге и успоставиле Турску у њеном садашњем облику. Током доброг дела претходног века, званична турска историје је славила Ататурка за то што је суштински успоставио границе прокламоване Националним пактом – без Мосула, разуме се – што је прихваћено Споразумом у Лозани. То је била претерана тврдња, с обзиром да је очито један део територија предвиђених пактом изостављен, али очигледно и веома практична, изречена са намером да спречи нову и рањиву Турску републику да остане и без онога што је постигла борећи се за нереалистичне територијалне циљеве. Тако су државе попут Немачке, Италије, Бугарске и Мађарске доживеле катастрофу покушавајући да насилно промене своје границе успостављене након рата; Турска – под Ататурском и његовим наследницима – мудро се опирала оваквим тежњама.

Ердоган је, насупрот томе, понудио алтернативни наратив по коме Ататуркова спремност да Споразумом у Лозани напусти територије попут Мосула и сада грчких острва у Егејском мору није била чин разумног прагматизма већ издаје. Тврди, насупрот доказима, да би бољи или барем родољубивији државник, успео да добије више.

Између осталог, Ердоганова реинтерпретација историје показује иронију која се крије иза раширеног наратива у Сједињеним Државама о његовом наводном неоосманизму. Пре десетак година, чинило се да Ердоганов ентузијазам за све што је потицало из Османског царства може да буде део ефикасне стратегије за побољшање односа са муслиманским Блиским истоком. Ову политику су неки амерички критичари видели као изазов за положај њихове земље у региону. Али освежавање Националног пакта као оправдања за иридентистичке претензије уместо његовог одбацивања није популарно међу турским суседима.

turske-mape-2

Ердоганова употреба Националног пакта такође показује како су успешно турски исламисти присвојили, уместо да одбаце елементе државног секуларног националистичког историјског наратива. Реторика Владе лако посеже за хероизмом турског Рата за независност када хоће да опише народни отпор покушају државног удара од 15. јула. Поред Османлија, Ердоган рутински указује на Селџуке, туркијску групу која је запосела делове Блиског истока неколико векова пре Османлија, па чак успева да нађе место и за опскурније преисламске туркијске народе као што су Гок Турци, Авари, Караканидци који су прву славу стекли у Ататурковој пропаганди из 30-их година прошлог века.

Слично томе, у Сирији и Ираку, Ердоган намерава да постигне дугорочан национални циљ, пораз Радничке партија Курдистана (РПК) градећи традиционалне националистичке механизме турске спољне политике – речју, јачањем турске мањине у суседним државама. Бригада султан Мурат, који већински чине етнички Туркмени, једно је од војних средстава Анкаре у Сирији која се бори подједнако против Башара ал-Асада и сиријских снага и Радничке партије Курдистана. У међувремену, туркменска популација која живи у Мосулу и околном подручју истовремено представља и разлог за бригу и преимућство Анкаре у Ираку. Турске специјалне снаге сарађују са Ирачким туркменским фронтом од 2003. године, у намери да прошире турски утицај и супротставе се Радничкој партији Курдистана у северном Ираку.

Током прошлог века, турске мањине у северној Грчкој и на Кипру играле су сличне улоге. Под тиме се подразумева да је њихова добробит била тема истинске бриге за турске националисте али такође и полуга утицаја за којом се посезало у односима са Атином када је то било потребно. (Грчка се наравно понашала слично у вези са грчком мањином у Турској. Не изненађује, да је резултат био реципрочно злопаћење обе популације.) У случају Кипра, на пример, турска инвазија из 1974. године била је подједнако подстакнута тежњом да се одбране стратешке позиције Турске колико и намером да се заштити острвска турска заједница. Настављајући да излаже своје мишљење о Лозани, Ердоган је додатно узнемирио Грке наводећи да „Турска не може да занемари своје сународнике у западној Тракији, на Кипру, Криму или било где другде“. Међутим Атину може да утеши случај кримских Татара који открива да геополитика води Турску да уради отприлике следеће: иако је Анкара изразила забринутост око статуса кримских Татара након што се полуострво припојило Русији, изгледа да је убрзо закључила како побољшање односа са Москвом има првенство у односу на етничку блискост.

Ердоган је међутим истакао нови елемент турске комунитаристичке спољнополитичке агенде: сунитско секташење. Говорећи о Мосулу, недавно је објавио да Турска неће издати своју „туркменску браћу“ или своју „сунитску арапску браћу“. Попут секуларног турског национализма, ова струја сунитског секташења има неупитно унутрашње усмерење, и Ердоган је показао да оно може бити селективно истакнуто у складу са турским спољнополитичким потребама. Ердоганово ново секташење је евидентно у Мосулу, где је Турска упозорила на ризик које би преузимање града од шиитских милиција представљало за суните. Ипак, политички утицај је најприметнији у Сирији где Турска подржава сунитске милитанте којима је циљ да свргну Владу Башара ал-Асада (укључујући и оне који се тренутно боре да се одрже у Алепу). Међутим, и у Ираку и у Сирији, турском секташтву није дозвољено да надјача прагматизам. Анкара је усмерена на одржавање узајамно повољних економских односа са Ираном невезано за то што подржавају супротстављене стране у Сирији а прошле године је изразила своју спремност да постигне мир са Асадом ако околности то захтевају.

Шире посматрано, тренутни турски интервенционизам у Сирији и Ираку добро се уклапа у успостављени шаблон. Не само да је земља редовно увучена у грађанске ратове који се воде на њеном прагу, већ су и сви тренуци када је Турска била склона иридентизму у прошлости наступали у несигурним и променљивим прилика какве данас владају на Блиском истоку. Године 1939. Анкара је анектирала провинцију Хатај, тада под француском контролом, окористивши се о кризу која је наступила у Европи уочи Другог светског рата. Потом, након што је рат окончан, новоуспостављена сиријска независност је подстакла неке у турским медијима да баце око на Алепо; трансфер Додеканеза између Италији и Грчке такође је привукао интерес да се она прикључе Турској. Слично, Анкара је посвећивала мало пажње Кипру када је био под снажном британском контролом, али када су отпочели разговори о независности острва, Турска је почела да показује своју забринутост. У даљем току догађаја, тек када се чинило да би Грчка могла да припоји острво Турска је извршила инвазију како би спречила ову промену статуса кво. У светлу ових чињеница можда мање изненађује турска реторика која је уследила после неколико година током којих догађаји и коментатори изнова указују да се урушава целокупни политички поредак модерног Блиског истока.

Уже посматрано, турска политика на Блиском истоку је подстакнута нуждом који намеће њен сукоб са Радничком партијом Курдистана, који је досегао веће размере од када је група запосела знатне делове северне Сирије. РПК је дуго утицао на обликовање турских односа са југоисточним суседом. Најзначајније, Турска је била близу одлуке о инвазији на Сирију 1998. године у крајњем, успешном напору да присили Дамаск да престане да пружа уточиште вођама групе. Слично томе, Турска држи војне снаге у области Мосула током већег дела протекле две деценије, са циљем да изводи операције против РПК. Анкара је увек приказивала ове интервенције, са врло мало контроверзних одјека у Турској, као питање националне сигурности и самоодбране. Данас, самоодбрана преостаје главно оправдање Турске за њене активности у Ираку. Тако Ердоган увек изнова истиче да турске снаге у том подручју „делују као осигурање против терористичких напада усмерених на Турску“. Све док РПК одржава отворено присуство у Ираку, ово је такође најубедљивије оправдање, подједнако за унутрашњу и међународну јавност, за војно ангажовање изван сопствених граница.

Поред свих ових специфичних етничких, верских и историјских оправдања које нуди за турске интересе у Мосулу, Ердоган радо посеже за још једним додатним аргументом: Сједињене Државе и Русија и даље играју непропорционално велику улогу у региону иако немају ниједну од споменутих веза са њим. Ердоган истиче да поједине државе говоре Турској, која се Ираком дели границу дугу преко 350 километара, да остане изван сукоба. Ипак, иако немају историјско присуство у региону нити везе са њим, те исте државе „долазе и остају“. „Да ли је Садам [Хусеин] рекао Сједињеним Државама да дођу у Ирак пре 14 година“, додаје.

Иза историје, другим речима, Анкара је свесна чињенице да могућност да их изведе остаје једино оправдање за стране интервенције које је важно. У овом погледу, остаје да се види како стоји са легитимитетом турских планова за Мосул.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s