Објективни посматрач са стране (не би требало доводити у везу са отрцаном мантром страни плаћеник) заиста не би могао а да не ода пуно признање српском преговарачком тиму за чврст и достојанствен став приликом тешких и озбиљних бриселских преговора са Приштином. Нико не би могао остати равнодушан када зна да сваки пут када бриселска баканџа нагази Србе, ови одважно узврате: „Извините, наша нога је сасвим случајно склизнула под вашу, али, и поред тога, ми нећемо да признамо.“
Илустрација: Sputnik/ Aleksandar Milačić
И тога се преговарачи, мора се признати, дословно држе. Тако нису признали какве су договоре постигли око предаје Šiptarima мреже tele@ com. оbojci tele@ com. оpanci. Због тога је она италијанска Маргарини, која се у све меша, морала да изда саопштење како се у случају tele@ com. оbojci tele@ com. оpanci не ради ни о каквом ултиматуму, него се само спроводи постигнути договор. Па ком обојци, ком опанци!
Срби су својевољно пристали да још једном, ипак по ултиматуму Европе, учествују у тужном спроводу сопствене имовине. У супротном, ништа од поглавља. За утеху, остаје им само поглавник. Што није мало јер он зна да је за кућу најважнији мир. Латини би рекли: bonus primus, pax in domus. Добар поглавник, мир у кући.
Да би одао признање лидерима Балкана у борби за мир у региону и на оствареном буџетском суфициту, главни хигијеничар заједничких вецеа у згради Европског парламента на своју руку је дозволио двонедељну бесплатну употребу ових просторија за све чланове српске преговарачке делегације без обзира на пол, боју коже и верску опредељеност.
– „Знам да ово што чиним није по закону – вајкао се главни хигијеничар – али нужда закон мења“.
Несхватљиво му је само да овако успешном приступу европским фондовима опозициона штампа у Србији, заклети фондовци, није посветила нити једног јединог словца. Позивање на цензуру, притиске и уцене од стране оних који ту штампу и не читају, за главног хигијеничара није никакво опрадање.
– „Могли сте да ризикујете, каже, и на себе преузмете део одговорности за иницијативу какву сам и ја предузео не обазирући се на могуће последице. А да су ми узели радно место, будући да сам по струци професор физике и доктор наука из области телекомуникација, чиме бих сутра издржавао многочлану породицу која је остала у Бугарској“?
Тако, дакле, оде Телеком, Трепча је на добром путу да и она оде, а нека се припреми вештачко језеро Газиводе.
За језеро ионако ником није жао – јер је само по себи извештачено а и потопило је четрнаест српских села, три православна гробља и четири цркве. Чак и археолошке остатке дворова Јелене Анжујске. А без Јелене, Наташе, Соње и оних жена у црном у Европи немамо шта да тражимо.
Трепча је, међутим, тешка као олово. Цинк и сребро и да не рачунамо. Зато Трепчу не дамо.
– Не дамо, па Бог.
– Нека само дођу да је узму!
– Да је однесу не могу. Већ смо рекли да је тешка. То је рекао и Рама, али он је Албанац па се не рачуна. Другим речима, није урачунљаив.
– Трепча је наша, ми смо Трепчини!
– Живот дамо, Трепчу не дамо!
Као некад Трст. И Крајину. И Републику Српску. И Рашку област. И Војводину.
Не дамо па нека цркну сви живи душмани. Не баш сви, јер смо некима и ми.
Случај хигијеничара је најбољи доказ да и ми имамо пријатеље у свету, и то оном правом свету, који нијe међународна заједница.
Они су спремни да се жртвују за наше добро.
За разлику од нас, који знамо да жртвујемо само наше добро.
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар