Много волимо да причамо и пишемо о љубави и сродним темама, али на делу савршено заборављамо да: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи“. Увиђате ли колико сами себе обмањујемо? А то је најстрашније што човек може себи да учини – да живи у обмани.

Фотографија је преузета са The Ascetic Experience

Блажени чисти срцем

Ако је човек охол, лукав, завидан и хладно прорачунат, он нема мира, јер његово срце није чисто. Због самољубља и гордости може бити и те како уверен да је баш он оличење љубави, али то се врло лако да проверити спремношћу на жртву. Знам да не звучи примамљиво, али мера љубави мери се спремношћу да се жртвујемо. Ономе ко пати од високоумља веома је тешко да поднесе жртву, да се помучи у нечему или за нешто; да се потруди или пролије зној без да ишта очекује. Такав човек због своје самоуверености може дубоко да верује како воли људе, како је духован и просвећен, али, авај, њиме владају сасвим супротне силе. Од таквог човека нећете никада чути оно опрости које греје душу и нарушене везе учвршћује искреним трудољубљем и посвећеношћу. Код њих једноставно доминира реч ја, која као да им не допушта ни ваздух без ње да удахну.

Хиљаду зашто и само једно зато

Сваки човек нам је потенцијално ближњи и ако му приступамо конзументски, као средству за достизање свог циља, или преко којег желимо потврдити своје ја, онда на њега гледамо као на пакао, тврди Мандзаридис. Сасвим супротно се дешава, ако другом човеку приступамо отворено, срдачно, спремни да му пружимо себе. Зато хришћанска љубав није неки апстрактни појам, већ сасвим конкретан начин живота, који се остварује у делотворном служењу другоме. Према томе, врлине нису само кротост, смирење, дуготрпељивост, благост, повиновање, већ су то и одлучност, смелост, одважност, деловање, расуђивање и испитивање. Тако, на пример, благост, не треба да потире одважност. Онај ко себе сматра хришћанином дужан је да буде благ и да се жртвује за свог ближњег, али не и да без противљења прихвата неправду, лаж и/или безобразлук, који сасвим извесно све више обесмишљавају наше животе.

Огледало

Како бисмо могли непрестано да се отимамо ка лепоти живљења у свакодневној рутини која нас умара и умртвљује, сетимо се да нас мир и јасновидство неће напустити, ако се потрудимо да негујемо простодушност, која се задобија чувањем чисте савести. У том настојању може да помогне и следеће искуство митрополита Антонија Блума:

„Пре много година дошла је код мене једна млада жена да поразговарамо. Села је на двосед у ризници, погнула главу и са киселим изразом лица горко је изјавила:

„Ја сам страшно грешна.“

„То и није нека новост. Јасно је да сте грешни. Сви смо грешни“, бодро сам одговорио.

„Да, али ја сам нарочито гнусна“, рече она.

„То је већ гордост! Шта је то тако нарочито гнусно у вама?“, упитао сам је.

„Када се гледам у огледало, поносим се колико сам лепа“, чупала је речи из себе.

„А како Ви реагујете на то?“, подстицао сам је буде искрена.

„Таштина ме обузима“, признала је.

„Ако је проблем само у томе, научићу Вас како да изађете на крај са тим. Када станете пред огледало, загледајте сваку поједину црту свог лица и када осетите колико Вам се она свиђа, кажите: „Хвала Ти Господе што си створио такву лепоту као што су моје очи, обрве, чело, нос, уши…“. И сваки пут када откријете на себи нешто лепо, заблагодарите Богу. Ако будете истрајни, полако ћете увидети како је захвалност потиснула таштину. На крају ће се испоставити да ћете се, чим се погледате у огледало, обраћати Богу са радошћу и захвалношћу. Али, додајте томе још нешто. Загледавши се добро у кисео израз свог лица кажите: „Опрости ми Господе! Једино што сам ја уложила у ову лепоту коју си Ти створио јесте одвратан израз лица“. Јер, то је једино што је у читавој причи стварно Ваше“.

(Духовна терапија, 4. 10. 2016)

Categories: Преносимо

Tags: Духовна терапија, Огњена Лазић, православље