Ростислав Ишћенко: Путинов ултиматум

(МИА Русија севодња, 5. 10. 2016)

Ростислав Ишћенко

Ростислав Ишћенко

Након објављивања указа председника Руске Федерације о прекиду испуњавања обавеза из Споразума о коришћењу плутонијума погодног за наоружање и подношења предлога закона на усвајање Државној думи, у средствима информисања почела су нагађања да је то у вези са прекидом сарадње у Сирији. Други камен спотицања било је питање због чега Русија реагује сада иако је знала да САД већ годинама не испуњавају свој део споразума?

Неки стручњаци из нуклеарне области тврде да је споразум објективно био повољан за Русију. Могуће, ја нисам стручњак у тој области и тешко да могу да просудим колико су они објективни. Тим пре што нешто што је корисно са тачке гледишта нуклеарне делатности може да буде штетно са тачке гледишта безбедности.

У принципу, мислим да ту није било посебних безбедносних проблема. Русија располаже довољним нуклеарним арсеналом за наношење смртоносног удара САД, а Вашингтон је такође свестан тога. Поред тога, располаже са више него довољно материјала за производњу нових бојевих глава. У случају неограничене размене нуклеарних удара производња следеће туре не би била могућа. Чак би и физички било неоствариво. Стварни проблем би се тада свео на физички опстанак остатка цивилизације, макар на нивоу каменог доба.

Што се тиче сиријске проблематике, САД по ко зна који пут и не само у Сирији, закључују споразум, поткопавају његово спровођење, а затим поново закључују. Форма руске реакције видљиво је неупоредива са јавним одбацивањем сарадње Вашингтона, која ионако није постојала.

Владимир Путин (Фото: РИА Новости. Алексей Никольский)

Владимир Путин (Фото: РИА Новости. Алексей Никольский)

Мислим да је за разумевање размера овог што се десило потребно да се обрати пажња да Путин није само извео Русију из споразума. Он је најавио могућност враћања испуњењу ових обавеза, али је за такву одлуку поставио одређене услове.

Да видимо који су то услови:

  1. САД морају да укину све санкције уведене Руској Федерацији;
  2. да плате компензацију не само за губитке које су изазвале санкције САД, већ и за губитке које је Руска Федерација имала због увођења својих контрасанкција;
  3. да повуку закон „Магнитски“;
  4. војно присуство САД у источној Европи треба да буде драстично смањено;
  5. да прекину политику конфронтације са Москвом.

Суштину Путинових захтева могуће је да дефинише само једна реч – ултиматум.

Колико могу да се сетим, последњи пут је Вашингтону упутила ултиматум В. Британија због инцидента са бродом „Трент“ 1861. године, у време грађанског рата у САД. Чак и тада, у невероватно тешким условима, САД су пристале да само делимично удовоље британским захтевима.

Треба да се зна да британски захтеви 1861. нису садржали никакве понижавајуће услове за САД. Капетан брода америчке морнарице је заиста прекршио међународно право, заробио људе који су се налазили на неутралном (британском) броду, фактички нарушавајући суверенитет В. Британије и умало није изазвао рат. Америка није признала кривицу капетана, ослободила је заробљене, а избегла је да упути извињење.

trent-brod

Амерички војни брод San Jacinto и британски поштански брод RMS Trent, 8. 11. 1861. (Извор: Public domain)

Данас Путин не захтева некакво извињење нити ослобађање ухапшених, већ комплетну промену политике САД, а поред тога и плаћање компензације Русији због губитака које су претрпели сви које су погодиле санкције које су званично увеле власти САД. То је немогућ, понижавајући захтев. Фактички се ради о потпуној и безусловној капитулацији у хибридном рату који Вашингтон никако не сматра да је неповратно изгубљен. А поред тога ту је и плаћање обештећења и репарација.

Нешто слично захтевала је од САД британска круна, пре краја рата за независност, док су Американци још увек били побуњени поданици краља Џорџа III. У последњих сто година нико није могао ни да замисли да је разговор таквим тоном могућ са Вашингтоном.

Дакле, први закључак. Путин је свесно и отворено понизио САД, показујући да је са њима могуће разговарати и жешће него што су оне навикле да разговарају са остатком света.

Како се ово десило? Односно, на шта је Путин у ствари реаговао? Да ли је стварно веровао да ће САД испунити договор Керија и Лаврова у вези са Сиријом, па да се није разочарао због тога? Чињеница да Вашингтон не поштује споразум о плутонијуму била је позната у Русији, али је Москва из тога извлачила значајну добит за своју нуклеарну област, поставши практично глобални монополиста и јавно није негодовала због технолошке заосталости САД због које нису биле у могућности да одлажу плутонијум погодан за наоружање на начин предвиђен споразумом.

Сергеј Лавров и Џон Кери на састанку у Њујорку (Фото: REUTERS/ Darren Ornitz)

Сергеј Лавров и Џон Кери на састанку у Њујорку (Фото: REUTERS/ Darren Ornitz)

Жестока и готово моментална реакција Русије уследила је након изјаве портпарола Стејт департмента да ће Русија почети да шаље кући своје војнике из Сирије „у врећама“, да ће почети да губи авионе и да су могући терористички акти у градовима Русије.

Поред тога, одмах после саопштења Стејт департмента, уследило је саопштење Пентагона о спремности да се Русији нанесе превентивни нуклеарни удар. Министарство иностраних послова Русије је саопштило да су познате намере САД да покрену ваздушни рат против сиријских владиних снага, а према томе и против руског контингента који је легално стациониран у Сирији.

Шта је још у позадини Путиновог ултиматума?

Вежбе провере спремности одбијања нуклеарног напада на Русију и наношења повратног удара, одржане пре шест месеци, у којима су учествовале противваздушна и противракетна одбрана и стратешки ракетни системи, а такође и изјава од пре неколико дана министарства за ванредне ситуације о вежби провере готовости инфраструктуре и структура цивилне заштите у случају нуклеарног рата, са додатним информисањем грађана о плану активности у случају „Х“.

Када се све ово сложи, очигледно је да су САД већ дуго неформално застрашивале Русију нуклеарним конфликтом, а Москва је редовно наговештавала да је спремна на такав развој догађаја и да нема намеру да се повуче.

Стејт департмент

Зграда Стејт департмента (Фото: U.S. State Department)

У ситуацији када се завршава владавина Обаме и без апсолутне убеђености у победу Хилари Клинтон на изборима, вашингтонски јастребови су поново одлучили да подигну улог. Међутим, овог пута су зашли у крајње опасан терен, када конфликт почиње да улази у фазу неконтролисаног развоја. У тој фази нуклеарни Армагедон може да почне због било какве случајности, укључујући некомпетентност неког вишег официра Пентагона или службеника администрације Беле куће.

И управо у овом тренутку Москва је преузела иницијативу и још више подигла улог, али пребацујући конфронтацију на друго поље. За разлику од САД, Русија не прети ратом. Она једноставно показује своју способност упути жесток политички и економски одговор који може, у случају даљег неодговарајућег понашања САД, да обрне Обамин сан – разори економски и финансијски систем Вашингтона.

Осим тога, овим активностима Русија је озбиљно уздрмала међународни престиж САД показујући целом свету да је САД могуће тући њиховим оружјем и да се ништа неће десити. Бумеранг се вратио. Са оваквом динамиком и правцем развоја догађаја можемо да предвидимо стотине представника америчке елите у судници у Хагу, не само до краја наших живота већ и раније, пре него што следећи амерички председник заврши свој први, четворогодишњи мандат.

САД су стављене пред избор, или ће да реализују своје претње и почну нуклеарни рат или ће да се помире са чињеницом да свет више није униполаран и почну своју интеграцију у новој форми.

Није нам познато шта ће Вашингтон да изабере. Амерички политички естаблишмент обилује идеологизованим незналицама које су спремне пре да сагоре у нуклеарном пожару, заједно са целокупним човечанством, него да прихвате крај светске хегемоније САД која се показала кратког даха, бесмислена и злочиначка. Међутим, мора да направи избор, јер што дуже се Вашингтон буде претварао да се ништа није десило, све ће већи број његових вазала (које називају савезницима, а који већ дуго носе терет своје зависности) отворено и недвосмислено игнорисати амбиције САД и прелазити на страну нове, перспективне светске силе.

На крају крајева, САД могу да чекају до тренутка када ће им чак и статус једног од центара мултиполарног света бити недоступан. Не само да ће се Африканци, Азијати и Латиноамериканци са задовољством осветити за претходна понижавања бившем хегемону, већ и Европљани који уопште нису тако хумани и мирољубиви као Русија.

И на крају, Путинов ултиматум је одговор свима који су се озлојеђено питали зашто још 2014. руски тенкови нису заузели Кијев, Лавов, Варшаву и Париз и какав то план Путин има.

Могу само да поновим оно што сам тада писао. Ако имате намеру да се супротставите светском хегемону морате да будете сигурни да имате одговор на све његове активности. Економија, армија, друштво, државне и административне структуре – све мора да буде спремно. Ако нема потпуне готовости – потребно је да се одуговлачи и јача мускулатура.

Сада је све спремно и карте су на столу. Видећемо какав је одговор САД, али геополитичка стварност више неће да буде као пре. Свет се већ променио. САД је била јавно бачена рукавица и нису имале храбрости да је одмах подигну.

Ростислав Ишћенко, сарадник МИА „Русија сeводња“

Са руског посрбио: Aerial6



Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , ,

2 replies

  1. Te igre sa atomskim oruzjem su samo znak da su i Amerikanci i Rusi dirigovani iz istog centra.
    Najveci biznisi danasnjice su zasnovani na lazima.
    Evo naprimjer:

    Laz o atomskom oruzju, koje uopste ne postoji, koje je tehnicki nemoguce napraviti i koje nikada nece biti napravljeno. Te teorije o atomskoj bombi su jedna strasna smijurija, koja vrijedja intiligenciju. Evo sta kazu te budale.
    Kazu da uzmete jedan komad metala, veoma slicnog olovu, samo eto, sto malo zraci.
    Dakle, uzmete komad uranijuma, jednu plocu precnika, recimo 30cm i okruzite je dinamitom ili nekim drugim ekspolzivom.

    Onda dinamit eksplodira i usled ekspolozije se uranijum komprimira. Zamilslite vi to metal se komprimira i to usled eksplozije, jer eksplozija sa svih strana komprimira uranijum.
    Ovo me podseca na one crtane filmove Toma i Dzerija i do suza je bono koliko je glupo.

    Ali, ovo nije vrhunac gluposti, nego idu eksperti dalje, pa kazu, da se usled komrimiranja urana (zamislite matal se komprimira) cijepaju atomi.
    Prvo se jedana atom iscijepa na dva, pa dva na sesnajest, pa sve tako, do recimo polovine lancana reakcije, zbog koje bi trebala da bude oslobodjena takva energija usled cega bi svi atomi bili udaljeni, recimo kao od Sampca do Vladivostoka.

    Ali i pored te silne energije, atomi ostaju veoma blizu, da bi reakcija mogla da se nastavi, i tek tamo negdje kada se svi atomi po sto hiljada puta iscijepaju, onda nastupa buuuuum.

    Nevjerovatno, kada kabalisti nesto slazu, onda to mora da bude na ovakvom intelektualnom nivou, da covjeku dodje da place od muke
    .
    Ne zna se koja im je laz gluplja a ima ih veoma mnogo.

    Dakle, pustite vi te njihove dogovorene price i dogovorene ratove, nikakvih atomskih bombi nema, ne palite se i ne dozvolite da vam iko tupi mozak.

    Sve su to globalisticko kablisticke globalne igre i pravljenje velikih poslova sa tim.

    Ali, za vasu informaciju, evo pogledajte, interesantno je: http://2012-transformacijasvijesti.com/kolumne-blogera-nova-vizija/atomska-bomba-samo-bomba-straha

    Свиђа ми се

  2. Занимљиво, у Хичкоковим филмовима плутонијум и друга тајна оружја била су „мекгафин“, који указује на постојање стварних тајних оружја. Сад испада да је атомско наоружање прави „мекгафин“ који разоткрива дубље мотиве на плану модерне историје.

    Кад мало прелистате и легенду о Фулканелију, ствари се усложњавају до једне стварно интересантне конспиролошке тезе (која се, парадоксално, можда и не би свидела Дугину) 🙂

    Остаје питање стварних последица Хирошиме, Нагасакија, Чернобиља и сл. јесу ли тамошње жртве реалне жртве или не и до које мере. А и шта заиста подразумева продор кабале у науку (секуларизација алхемије) , јесу ли кабалистичка оружја и до које мере стварност или се заснивају на ипутирању, сублимацији и аутосугестији?

    Све ово г. Чејовић није објаснио, а можда би требало.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s