Ђакон Ненад Илић важи за једног од ретких који о стању у Цркви, али и о свим друштвеним појавама, говори крајње отворено и критички.
Како видите тренутно стање у СПЦ? Шта је највише мучи? Шта мора да се мења?
Инерција, компромиси и пасивно прихватање друштвених болести уместо да будемо видљиви модел опоравка и позив на обнову. Одређену бирократизацију и често незаинтересовани „професионализам“, мора да замени саборна одговорност. Морамо једни друге да опомињемо. Верујући свештенство, а свештенство верујуће.
Недавно сте, говорећи о цркви, али и читавом друштву, казали да смо постали страховити лицемери, односно да “причамо једно, радимо друго”. У чему се то огледа у цркви, а у чему у друштву?
Много тога што ми као Црква проповедамо не сведочимо довољно у пракси. Превише се прилагођавамо моћном духу света против кога на сва уста говоримо. А цело друштво је поражено похлепом. Пошто је ружно бити отворено алав на паре и моћ онда се развија безброј прича о племенитим циљевима. Од политичара па до свих нас, почели смо то да прихватамо као нешто неминовно.
Какву заправо улогу у друштву тренутно има црква, а какву би морала да има?
Ту постоји много неспоразума. Црква не мора ништа сем да држи отворена врата ка Богу. Она је мање институција, а више чудесни брод за спасавање из поплаве полуделог света који очигледно није по мери човека. Шира улога би била оздрављење света или макар оне средине у којој Црква делује, па колико може да обухвати. А то зависи од броја верујућих који су спремни да обуздају свој егоизам и удруже се у породици Цркве и колико су спремни да оно што у Цркви науче и добију деле са људима са којима живе и раде.
Често чујемо да стање у друштву никад није било горе, да је завладао потпуно накарадан систем вредности, да млади имају погрешне узоре… Како ви видите актуелни друштвени тренутак? И шта је решење?
Ово што се дешава нужна је последица релативизације свих вредности па и њиховог највишег извора – Бога. Ако циљ човека није Богочовек – он неминовно тоне у испод-човечанско блато. А понеко у том блату може и да ужива. Делимично решење наравно може да буде у одговорној васпитној улози државе и у инспиративном сведочењу Цркве. Али, пре свега, потребно је створити атмосферу у којој је сведочење високих вредности пожељно, а онда у општем садејству, од просвете па преко медија поставити те вредности као циљ. Док год је ситуација таква да је политичарима важније да се удварају бирачком телу и да заглупљују народ како би њиме лакше манипулисали – тешко ће бити помака.
Чини ли вам се да је и породица изгубила значај у друштву, да су деца препуштена сама себи, док родитељи раде од јутра до мрака како би их прехранили?
Напад на породицу дуго траје. Породица је прво растурана да би се добила јефтинија радна снага. Систему данас нису потребне хомогене групе које штите своје чланове, имају своје аутономне вредности и циљеве, снагу, већ пре свега изоловани, незаштићени потрошачи. Мушкарци потрошачи, жене потрошачи, деца потрошачи – нешто што се може лако статистички контролисати и користити. Ипак, породица са свим што нам пружа је жилава и верујем да ће издржати нападе.
Какав је ваш став по питању одржавања манифестација као што је Парада поноса? У СПЦ не гледају благонаклоно на то.
Нико нормалан неће се уплитати у туђе сексуално опредељење. То је проблем сваког од нас посебно. Али идеолошки терор либерализма преко тих парада је нешто што није лако толерисати. Слобода од свих наслеђених веза мора да иде и до слободе од сопствене полне задатости! И те дугине боје постадоше застава за освајање и преваспитавање примитивних. Постоје урођене склоности, али све више истраживања говори и о утицају новог система вредности на неке изборе. Тек ћемо видети последице смањивања разлика међу половима. Неће нам се то свиђати. А у међувремену као покондирене тикве правимо се савременим грађанима света са ставом – тако мора, то је цивилизацијски развој.
Медији и друштвене мреже ових дана преносе како се на фресци у крушевачкој цркви појавио лик бившег министра одбране Братислава Гашића, који је подигао ту светињу. Је ли то уобичајена пракса?
Разумем да тај случај може да делује несимпатично. Чак и као провокација. Али да је уобичајена пракса – јесте. Није то ништа ново. Било је и у средњем веку, било је и у деветнаестом и у првој половини двадесетог. То што се некао нашао на фресци не значи да је уврштен у светитеље. Ту је више важан моменат укуса. И сваки ктитор мора добро да размисли да ли његов лик на зиду цркве неће изазвати реакције, као што су ове на случај са тим бившим министром. Очигледно није имао праву процену свог друштвеног значаја.
Краћа верзија интервјуа објављена је у „Куриру“ 17. 9. 2016.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Categories: Преносимо
Оставите коментар