Ово излагање прочитано је први пут на конференцији Страдање Срба сребреничког краја у 20. веку у организацији Музеја жртава геноцида која је одржана у Медија центру у Београду 6. јула 2016. године. У измењеном облику излагање је други пут прочитано другог дана трибине „Разговори о Сребреници“ у организацији Српског удружења „Ћирилица“ из Београда 19. јула 2016. године
Пуковник Ратко Шкрбић (1950–2016)
Тема мог данашњег излагања унеколико представља одступање од главног тока данашњег скупа. Она се превасходно односи на један сегмент рада недавно преминулог пуковника Ратка Шкрбића, односно на његово истраживање сребреничке контроверзе. Без обзира на специфичност теме она несумњиво треба да заинтересује све они који се баве историјом дешавања у Сребреници током грађанског рата у Босни и Херцеговини јер је пуковник Шкрбић својим делом дао значајан допринос расветљавању неких проблематичних момената који су дуго били саставни део оптужница Тужилаштва пресуда Хашког трибунала и пресуда различитих већа овог суда. Стога, дело пуковника Шкрбића представља и незанемарљив прилог литератури која се бави праксом Хашког трибунала која је – према мишљењу различитих стручњака – на многе начине мањкава.
Овај омаж пуковнику Шкрбићу и његовом истраживачком раду састоји се из неколико делова: прво бих желео, иако то није у складу са најужим разумевањем академског рада, да укажем на моје личне искуство и краткотрајно познанство са пуковником, потом ћу изнети најважније податке из његове војне, педагошко-војне и истраживачке каријере и на крају ћу се сконцентрисати на његов допринос истраживању Сребренице – посебно књигу Сребреничка подвала која је до сада доживела два издања. Ако се не варам, пуковник је радио и на трећој књизи о овој тематици и можемо да се надамо да ће и она бити објављена и предата на увид јавности.
Моје лично познанство са пуковником Шкрбићем није било дугог века и углавном је било везано за промовисање његове књиге Сребреничка подвала. Наиме, пошто сам тада интензивно пратио литературу која се односи на Сребреницу а која је, како се ближила двадесета годишњица масакра постајала све обимнија, наметнула ми се као својеврсна обавеза да напишем приказ ове књиге и покушам да привучем пажњу шире читалачке јавности на њен садржај. У то време, заједно са Историјским пројектом Сребреница и Стефаном Каргановићем, радили смо и на организовању промоција ове књиге. Иако написана хладнокрвно, без иједне проблематичне квалификације и најмањег наговештаја омаловажавање жртава било које националности или верске припадности промовисање ове књиге је опструирано. Наиме, априла 2014. требала је да се приреди промоција у Дому војске, установи која рутински уступа своје капацитете за промовисање академских и литерарних остварења официра и војника. Међутим, после интервенције из невладиног сектора под небулозним образложењем да је реч о вређању жртава – иако је садржај књиге практично раније предочен као вештачко мишљење пред Хашким трибуналом – промоција је отказана. Срећом, убрзо смо били у прилици да одржимо промоцију у Парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду а потом је одржано још неколико оваквих догађаја. После промоције приређен је један пригодан разговор са нашим домаћинима и тада сам имао прилику да мало ближе упознам пуковника. Без обзира на краткотрајно познанство и релативно малобројне сусрете чији је садржај углавном био предодређен практичним потребама промовисања његовог рада мислим да ће се они који су пуковника Шкрбића познавали дуже од мене сложити да је његову личност красила изузетна благост, отвореност према другима и трпељивост. Све ове позитивне карактеристике још више се истичу ако се зна да се пуковник већ тада борио са тешком болешћу која неретко оставља ожиљке и на човековом карактеру. Познанство с њим, верујем, пољуљало би стереотипе оних који имају негативно мишљење о прекодринским Србима, а посебно о војном и официрском кадру ВРС.
Много је оних који су позванији од мене да говоре о биографији пуковника Ратка Шкрбића, његовом раду у војсци и војно-педагошком раду. Стога ћу се ограничити на једну биографску скицу. Ратко Шкрбић је рођен 1950. године у селу Хотковци код Гламоча. Школовао се у родном месту, и Војној академији копнене војске у Београду и Крушевцу. Академију је завршио 1973. године, смер Атомско-биолошко-хемијска одбрана. После командирских дужности углавном је вршио наставничке дужности у Војној академији и Школи резервних официра до 1984. године. Тада је премештен у Војно-технички институт Копнене војске, у лабораторију у Мостару где је учествовао у различитим пројектима који су се односили на његову ужу специјалност. У Мостару је радио све до 1992. године када је Институт евакуисан у Србију због заоштравања ситуације у Босни и Херцеговини. Током рата, између 1993. и 1995. пуковник Шкрбић је обављао дужности начелника штаба у лакој пешадијској бригади и команданта пешадијске бригаде ВРС. Према сведочењима његових колега у Бихаћкој бригади, са свега неколико официра у штабу и у јединици која је имала врло неповољан старосни састав бораца, успешно је извршавао различите борбене задатке. По окончању рата пуковник Шкрбић је у Школи националне одбране био шеф катедре за војну стратегију и ратоводство.
Насловна страна књиге “Сребреничка подвала”
Релативно дуготрајан рад у образовним и научно-војним институцијама по свој прилици је био добра припрема за истраживачки рад. Наиме, пуковник Шкрбић је знатну енергију уложио у истраживање демографских кретања у сребреничкој енклави током рата а посебно током лета 1995. године. Резултате своје анализе је први пут саопштио стручној јавности 2009. године на скупу посвећеном раду Хашког трибунала који су у Москви организовали Историјски пројекат Сребреница и Центар за проучавање савремене балканске кризе Руске академије наука. Ова анализа послужила је као основа за два сведочења пред Хашким трибуналом – у предметима генерала Милетића и Толимира. Овде је реч заправо о две анализе: једна се бави судбином преживелих после пада Сребренице у јулу 1995. године а у другој судбином ратних заробљеника, припадника 28. дивизије.
Друга анализа послужила је као основа за књигу Сребреничка подвала. Пуковник Шкрбић је имао ту привилегију да као вештак у хашким суђењима на увид добије велику количину материјала које је тужилаштво прикупило. Анализа тог материјала највећим делом представља основе обе књиге које је пуковник Шкрбић објавио. Његова методолошка начела су релативно једноставна и недвосмислена: поређењем података које је у различитим документима Хашки трибунал усвојио као веродостојне и релевантне пуковник Шкрбић је настојао да тестира тврдње изнете у оптужницама, да стави на пробу њихову смисленост у светлу података које је сам Трибунал прихватио.
Када је говорио о вој књизи и свом раду уопште пуковник Шкрбић је инсистирао на томе да његов циљ није да оповргне наводе хашког тужилаштва нити да их потврди већ само да их подвргне једној логичкој и аритметичкој анализи. Оно у шта читалац ове књиге лако може да се увери је да након пажљивије анализе бројева кључне тврдње Хашког тужилаштва више не могу да се узму као веродостојне – ту није реч о злонамерном читању докумената већ о грубим грешкама, несагласности између различитих навода у једној оптужници и професионалној аљкавости највишег реда. Хашко тужилаштво се често није трудило да усагласи властите наводе о броју заробљених, превезених и стрељаних припадника 28. дивизије па тако наводи апсурдне тврдње да је број стрељаних већи од броја заробљених. Да је ово критичко преиспитивање навода тужилаштва и поред осуђујућих пресуда дало видљиве резултате указују бројна издвојена мишљења у судским већима и инсистирање судије Нијамбе да генерал Толимир треба да буде пуштен као и навођење у другостепеној пресуди генералу Толимиру да је после пада Сребренице стрељано заправо 4.970 људи а не седам до осам хиљада мушкараца и дечака што је фраза која је практично постала део освештеног сећања на рат у Босни и Херцеговини. Инсистирање на том броју је чак и са становишта Хашког трибунала у потпуности неоправдано.
Када говоримо о књизи Сребреничка подвала морамо имати на уму једно њено самонаметнуто ограничење. Наиме, како би као вештак дао што веродостојније мишљење пуковник је из своје анализе искључио документа српске провенијенције и ограничио се на ону грађу која је проистекла из рада муслиманских органа власти, Армије РБиХ и међународних институција. Пуковник је био свестан да ово методолошко начело које је усвојио помаже веродостојности али да са друге стране смањује вредност књиге као историографске студије. Желећи да искључи сваку могућност побијања његових налаза пуковник се само делимично удаљио од улоге вештака и упустио у сложену улогу историчара сребреничке контроверзе. Тога је и сам био свестан и у самој књизи је навео како су његова истраживања само део будућих, ширих и систематичнијих истраживања. Историчар, чак и када је свестан мањкавости материјала које користи не либи се да га употреби, да процени његову употребљивост и да се, када је то потребно, упусти и у несигурно поље различитих хипотеза и вагања њихове кредибилности. Без обзира на то педантност, методолошка доследност, обиље материјала и истраживачко поштење су особине које се несумњиво истичу у делу Сребреничка подвала пуковника Ратка Шкрбића и препоручују га пажњи читалаца.
У оквирима литературе о Сребреници која је приличног обима и неуједначеног квалитета књиге пуковника Шкрбића се истичу као један од најважнијих и фактографски најбогатијих прилога. Усудићу се да кажем да његова анализа чињеничне основе која је стајала на располагању Хашком трибуналу у великој мери олакшава рад даљим истраживачима које какофонија различитих података може озбиљно да збуни. Пуковник Шкрбић је својим истраживањима заокружио ову прву фазу и отворио пут за бављење Сребреницом не као искључиво судским случајем пред Хашким трибуналом већ и као историјским проблемом. Нажалост, пуковник Шкрбић није стигао да се опроба у улози историчара и једном монографијом о ратним дешавањима у Сребреници заокружи свој рад. Усудићу се да кажем да је то један од задатака који је у аманет оставио будућим истраживачима овог сложеног питања. Свако ко се њиме буде озбиљније позабавио сигуран ослонац ће имати у темељним и поузданим анализама пуковника Шкрбића. Хвала му на томе.
ПРЕУЗМИТЕ ЈОШ
Categories: Противу заборава
Оставите коментар