Огњена Лазић: Монах који је волео дуван

Наслов вас је привукао? Заправо мисао, идеја, могућност или истина којe стоје иза наслова. И, наравно, незаобилазна знатижеља да проверите о чему се ради, покренули су вас да завирите у овај текст. Ето, још једног практичног показатеља колико нас мисли одређују и управљају нашим животима. Баш зато је важно да се удубимо у тајну која се дешава у нама: како се рађају мисли? А шта су то помисли? Која је разлика између ума и разума? У овоме што следи, покушаћу само да се дотакнем теме којој, ако се човек искрено и простосрдачно посвети, и те како, може да стекне велику духовну корист. А за оне којима се не чита све, или није дошло време да се баве овим „тешким“ питањима, нека ниже у тексту потраже причу о монаху који је волео дуван!

ol-duvan

Шта је то разум?

„Разум људски је логосна, божанска сила коју је Бог дао човеку за разумевање света и свих твари Божијих“, каже свети Јустин Ћелијски. По православном предању анђели имају разум (=словесност) и ум, а људи имају разум (=словесност), ум и чула, јер је човек микрокосмос и збир целе творевине. Помоћу ума и разума (=словесности) човек се просвећује и стиче разумевање света и свега створеног. Тако се словесношћу човеку открива оно што осећа и доживљава ум. Дакле, словесност је и душевни елемент (осећајни, вољни и мисаони) и налази се у грудима. Да би било јасније, разум, који још називамо интелектом чини замисливима ствари које човеков ум искуствено доживљава. Управо у том разумном делу душе, који сва искуства бележи у логичким премисама, јављају се мисли, помисли и идеје.

Шта су то помисли?

Када Свети Оци говоре о помислима, не мисле једноставно на мисли, него на слике и представе иза којих се налазе одговарајуће мисли. Слике здружене са мислима називају се помислима. Према светом Исихију Презвитеру, већина људи не зна да помисли нису ништа друго до „представе вештаствених и овоземаљских ствари“ (Добротољубље). Све ствари имају своја унутрашња начела (логосе), помоћу којих беседе и опште са људима, а логоси ствари називају се још и појмовима.

Ево како свети Максим Исповедник анализира разлику између ствари, мисли и страсти. Ствар је злато, жена, овек итд. (Под)сећање на злато, жену или мушкарца јесте мисао. „Страст је неразумна љубав или пагубна мржња према некој од тих ствари. Страсна мисао је помисао сложена од страсти и мисли. Ако пак одвојимо страст од мисли остаће обична помисао. А одвајамо их љубављу и уздржањем. (400 глава о љубави).

Горка истина

Свети Оци су одавно приметили нашу наклоност према творевинама нашег разума и некаквом страхопоштовању које гајимо према њима. Тако је свети Максим Исповедник написао: „Као што су родитељи пристрасни према својим телесним потомцима, тако је и ум природно привржен својим мислима. И као што најпристраснији родитељи мисле да су њихова деца најталентованија и најлепша, иако су у сваком смислу достојна пренебрегавања; тако и неразумни и непросвећени ум сматра да су његове мисли веома узвишене, иако су у суштини најјадније и не заслужују баш никакву посвећеност и пажњу.“

Могуће решење

Да помисли не би владале нама, већ да бисмо ми имали какав-такав надзор над њима, неопходно је да до непристрасне мисли дођемо методом одвајања, која је могућа једино љубављу и уздржањем. Један од услова да се у томе извежбамо јесте дисциплина, коју ми, на жалост, погрешно поистовећујемо са нечим што нас спутава и ограничава; а реч дисциплина потиче од латинске речи discipulus што значи ученик. Тако је дисциплина свест и спремност човека да живот разуме као стазу на којој је неопходно да улаже извесне напоре како би се у нечему извежбао и стекао одређену вештину. Такав човек пажљиво посматра, ослушкује и примећује знакове поред пута, не замишљајући како никада више ни у чему неће погрешити. Он се тиме не бави, већ само жели да стекне искуство које ће му помоћи на путу самопознања, посведневно се трпељиво суочавајући са свим невољама и препрекама које су замисливе и незамисливе на том путовању.

Зато трудољубив и дисциплинован човек у трпљењу открива дубину душевне неустрашивости, спокојство, равнотежу и присуство духа. Он зна да је трпељивост способност да се достојанствено предвиди могућа невоља, и без преувеличавања ојача наша снага.

Како теорија изгледа у пракси?

Да би што јасније и животније објаснио колико је потребно да се посветимо неговању добрих и благих мисли старац Пасије је овако причао о једном догађају:

„Дошао ми је једно јутро младић од седамнаест година. Изашао сам напоље и пришао жичаној огради:

„Хоћу да видим оца Пајсијa“, рече он.

„Није овде. Отишао је у Кареју да купи цигарете“, рекао сам му да бих искушао његово расположење.

„Добро, сачекаћу га“, одговорио је младић не марећи за то што сам му рекао.

„Иди кући. Зашто га чекаш? Он…“ , говорио сам му.

„Не, оче. Хоћу да га видим“, био је упоран.

Тај момак је имаo добре мисли и нисам могао да га збуним, иако сам га дуго мучио. Он једноставно није прихватао рђаве помисли. Био је благородна, добра душа.

Други пут је дошао један човек и тражио да се молим за његово тешко болесно дете.

„Ја ћу дати све од себе“, рекао сам му, „али је потребно да и ти некако помогнеш. Ти не умеш да се молиш, да постиш или да радиш метаније, али могао би да се ослободиш једног свог недостатка.“

„Којег недостатка, оче?“, упитао ме је.

„Престани да пушиш,“ рекао сам му.

Он ме је пажљиво саслушао. Када сам отворио цркву да би се поклонио иконама, он је на једној стасидији оставио паклицу цигарета и шибице, а да ја то уопште нисам приметио. Тог тренутка у цркву је ушао неки човек и радознало разгледао. Када је изашао сео је уз сами зид цркве и запалио цигарету. Када сам га видео рекао сам му:

„О, драги мој, зашто пушиш ту где је црква? Иди доле испод дрвећа, тамо можеш да пушиш, немој овде.“ Али он је имао рђаве и нечисте помисли, па ми је дрско одговорио:

„Шта се тебе тиче где ја пушим? Ти пушиш у цркви, а лоше је ако ја пушим напољу.“

Поново сам га замолио да се удаљи са тог места, али он је био упоран и на моје молбе једнако је пргаво одговарао. Нисам разумео о чему он то говори. Нисам могао да разумем. Када сам ушао у цркву и видео цигарете које је оставио несрећни отац, све ми је било јасно. Онај човек је мислио да су то моје цигарете и да пушим у цркви. Отишао сам да му све објасним, али није вредело, јер је он имао рђаве помисли. Није имао жељу да задобије духовну корист, већ је тражио оправдање за своје зло.“

+++

Зато, драги моји, запитајте се, на пример, колико пута сте се разгневили на оне чији је однос према вама био некоректан или увредљив. Помислили смо некоме зло, убили смо му душу. Јер се пред Богом прима све оно, било добро или зло, што је у нама мислено сједињено са осећањем срца. „У духовном свету мисли су јасне као говор, оне се чују. Све у нашем животу зависи од мисли. Сваки рад, труд, покрет. Човек говори мислима, а не делима и ми смо стално у мисленој борби“, говорио је старац Тадеј.

(Духовна терапија, 3. 6. 2016)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7IS



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s